BATINA PESMA UNIFORME PO MERI Ušli smo u Šujicu, oslobodili Livno. Zaplenili smo veću količinu hrane. Sve je to podeljeno na bataljone, a mi smo dobili još po punu kapu šećera u kockama. Rekli su nam da ga ne pojedemo odjednom, da se ne razbolimo, a ipak je jedna drugarica slistila celo sledovanje za nepuno pola sata i ništa joj se nije desilo. Trebalo je da se bolje obučemo. Naš komesar bataljona Sava hteo je da nabavi svim drugaricama u bataljonu vetrovke. Pošle smo nas nekoliko sa njim u Livno i pronašli kockasto, nepromočivo svileno platno namenjeno za kišobrane. Kupio je to od para koje mu je dao štab brigade. Pronašli smo šnajderku. Ona nam je po meri svima sašila vetrovke, koje će nas zaštititi od kiše. Štab brigade je poručio za sve drugarice odela i ona su sašivena u Petrovcu. Bila su to nova mrka ili tamnoplava odela, sa četiri džepa i kragnom do grla zakopčanom. Tako obučene mnogo smo se izmenile. Drugovi su nam se smejali, a neko je primetio: — Da vas nekako vide devojke u Kragujevcu, vi bi bile najmodernije i ubrzo bi svaka od njih sašila rusku bluzu i pumperice pantalone. SA PRVOM RADNOM Napadamo na Ključ. Upali smo u neki šljivik čije su se grane savile pod poluzrelim plodovima. Gladni smo, ali nam još u ušima stoje komesarove reči: "Niko ni jednu šljivu — nikakav plod da ne uzbere. Najglavnije je: odnos prema narodu". S tugom smo pogledali šljive i prolazili dalje. Ključ je oslobođen. Zgrada žandamerije gori. Na zidu, pri izlasku iz grada, čitamo sa ostruganih opeka parolu "Živeo Tito". Neprijatelj ju je strugao da bi je izbrisao, ali su slova ostala čitka. Oetajemo neko vreme na terenu Ključa. Stigla je i prva radna omladinska brigada. Žnju žito, beru kukuruz, odnose letinu — za partizane. Nekoliko njih iz bataljona određeno je da se poveže sa drugovima iz 1. radne. Iz 1. čete pošli smo Musa i ja. Preko dana smo brali kukuruz zajedno s drugovima i drugaricama Krajišnicima, a onako neuke za taj posao, nažuljali smo ruke trudeći se da ne izostanemo. Uveče smo im pričali o brigadi, o borbama, o mestima kuda smo sve prolazili. Primili su nas i ispratili ne može biti bolje, a kada smo se vratili u četu, osećali smo se kao da smo posle dugog puta ponovo došli svojoj kući. BATINA PESMA Bataljon je na odmoru. Nalazimo se nedaleko od Petrovca, razmešteni u nekom selu. Uskoro će biti smotra brigade. Sređujemo se, čistimo, peremo. Odela dajemo na parenje u veliku burad, koju svaki bataljon vuče sa sobom. Drugarice iz bataljona organizuju pranje rublja, jer do novog, čistog se dolazi samo prilikom oslobođenja nekog grada. Drugarice iz sela im pomažu i uče ih kako se rublje pere bez sapuna. Kraj potoka su namestile neke kace bez dna, naročito napravljene za pranje. Tu bi slagale red po red, a odozgo bi nasule puno pepela. Zatim bi to prelile nekoliko puta vrelom vodom. Pričekale bi da se malo rashladi, i onda bi parče po parče rublja tukle prakljačom na kamenu i isprale u potoku. Jedan deo bi popucao, iscepao se, ali bi bio čist, bez vašaka. Jednom se desilo da se rublje nije osušilo na vreme, pa pošto je bio iznenadni pokret, morali su ga drugovi u rukama mokrog nositi. Razume se, zato su grdili drugarice, jer "kako im pada na pamet čistoća za vreme rata?" Ipak smo svi bili zadovoljni što smo čisti. Na odmoru nam je skoro svaki sat bio ispunjen radom. Ili je komesar održao konferenciju o stanju u četi, ili je sekretar partijske ćelije održao eastanak na kome se ponekad proučava jedna od prvih glava "Istorije SKP(b)". U određeno vreme smo čistili i podmazivali oružje. I kulturni rad nije zaostajao: učili smo recitacije, hor je probao pesme ili učio nove, izdavali smo bataljonske džepne novine. Presavili smo četiri polutabaka i povezali kao svesku. Tu je bila pisaća mašina, a to je za naše novine bilo dovoljno. U prvom broju se nalazio neki politički članak, karikatura, pisane su zgode i nezgode bataljona, dočaravan je i naš rodni kraj. Bila je tu i pesma Bate Janjića: Laste, laste, ptice drage  Kad bi samo htele, Vi bi brzo, vrlo brzo, Do Srbije odletele. A kad tamo vi stignete, U zavičaj taj naš lep Okupite oko sebe Radni narod, ceo svet. Recite im da je blizu Dan kad ćemo tamo doći Pod zastavom proleterskom Kroz njihova sela proći. Išle su bataljonske novine od ruke do ruke, čitane su i svako ih je u sebi kasnije dopunjavao, maštajući kako će doći u svoj rodni kraj sa zastavom proleterskom i naći tamo svoje mile o kojima već odavno nije ništa čuo — ako su živi. KAKVA VAJDA OD NOVOG SEKRETARA Povukli su me iz Kragujevačkog bataljona da bi bila blagajnik i sekretar štaba brigade. Blagajnik? — Zabeležila sam nekoliko puta da je dat novac štabu bataljona. A šta je tada vredeo novac? Sekretar? — Sa mukom sam kucala bataljonske novine, a nikako nisam mogla ubediti drugove da sam nevešta u tome. Počela sam da vežbam kucanje. Kuriri brigade su se šalili da mi treba patrola da nađem slova. Trebalo je otkucati naređenje štabovima bataljona za napad. Nova "sekretarica" sela je za mašinu i stavila pet indiga i šest polutabaka. Komandant brigade je počeo: "Svim štabovima bataljona Prve proleterske..." Sledile su brzo druge rečenice. Ja sam hitro prelazila očima sa slova na slovo, kucala reč po reč. Odjednom se začudih zašto komandant više ne diktira. Podigla sam oči, a on me gledao sa osmehom i rekao: — Ako pronađeš ta slova i naučiš da kucaš dok se rat završi — biće to tvoj veliki uspeh! Ušeprtljala sam se, ali sam otkucala naređenje do kraja. Kada sam ga htela dati na potpis, sa razočaranjem sam videla da je svih pet primeraka otkucano s prevrnutim indigom, te sam još jednom sela i prekucala ga. ŠTA JE BIROKRATA Karbitna lampa je jasno obasjavala sobu. U njoj se nalazi klupa i sto, a na njemu raširene sekcije, busola, neki kucani papiri, pisaća mašina. Po podu razastrta slama prekrivena ćebetom. Komandant zvižduće neku ariju, a zatim zajedno s komesarom poče da pevuši pesmu o Madridu. Razvila se priča o Španiji, o opsadi Madrida, o ruševinama, o napadima i protivnapadima, o požrtvovanosti Španjolki i još o mnogo čemu što mi nismo znali. Ćutke smo ih slušali, trudeći se da nam što ne promakne. U tom razgovoru neko je spomenuo reč "birokrata". Uzgred je rečena, ali se ona zalepila za mene. Ovo je drugi put da je čujem, a nosim je kao zagonetku već dve godine. Rešavala sam u sebi da li da pitam ili ne šta ta reč znači i na kraju sam odlučila da tražim objašnjenje, rešila sam da im ispričam ceo događaj . .. . . . Povukli smo se iz Srbije posle ofanzive, pa su me rasporedili da radim na tehnici agitpropa za Sandžak u Novoj Varoši. Smestili smo se u zgradi nekadašnje žandarmerijske stanice. Radio-vesti su hvatane preko mnogih stanica, jer je nekoliko drugova znalo strane jezike. Profesor ih je sređivao i direktno diktirao Engleskinji, slaboj i sitnoj plavuši. Kucala je sa deset prstiju, na slepo. Otkucane matrice bi davala Zoranu i meni i mi bismo na presi izvlačili vesti, takmičeći se ko će više čitkijih primeraka izvući. Jedna kopija je bila uvek rezerva. Kuriri bi dolazili svakog dana i odnosili su vesti u bataljone. Neki bataljoni su ih čitali i četnicima preko Uvca. Kad su se čitale vesti nisu pucali, već psovali... Jednoga dana, ne znam šta mi je bilo, izvadila sam na presi stari broj vesti — ceo tiraž, a papira nije bilo dovoljno. Komanda mesta nam ga je davala škrto — nisu ga ni oni imali. Morala sam reći da sam pogrešila, ali sam zanemela kada profesor poče: "Birokrato, znaš li ti šta si učinila? . . ."' Nisam mogla ništa odgovoriti. Ćutala sam sva žalosna. Uveče je bio partijski sastanak. Sekretar Jovan Popović pozvao je i mene, skojevku, što nije bilo uobičajeno. Uplašila sam se od onoga šta sam učinila i šta može da mi ee desi. Soba je bila mala, kreveti vojnički, na sprat, puni istrošene slame. Neki su sedeli "na spratu", a neki dole. Januar, zima, vetar duva, a soba ima troje vrata pa nikako da se zagreje. Svako pola sata po jedan drug je išao da zameni stražara, jer se od zime nije moglo više izdržati. Ja sam se bila šćućurila u ćošku sobe i očekivala šta će biti. Na sastanku je bila samo jedna tačka dnevnog reda: "Odnos druga profesora prema jednoj skojevki". . . . Na samom početku osetila sam da me neće kazniti, ali i to da mi je drug profesor rekao neku strašnu reč. Jedan za drugim članovi partije raspravljali su dva puna, debela sata. Nisam se usudila da upitam šta ta reč znači. Na kraju su ee meni obratili. Uvidela sam da sam sa pitanjem zakasnila i tiho sam promrmljala "Ja nemam ništa da kažem". Vojka PETRONIJEVIĆ MILATOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument