| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
Posle oslobođenja Jajca brigada je izvršila pokret u pravcu Kotor-Varoša i Jošavke s namerom da očisti teren od četnika. Naš bataljon je dobio zadatak da očisti od četnika teren sela Kokora do Crnog vrha. Pošto je očistio teren, bataljon se smestio u selu Kokorima. Petog januara iznenada su nas napali Nemci zajedno s četnicima. Selo smo morali napustiti, ali u toku noći dobili smo naređenje da već sutradan ponovo proteramo neprijatelja i učvrstimo osvojene položaje. Ujutru rano, dok je gusta magla zaklanjala vidik, krenuli smo u napad. Neprijatelj nas nije očekivao, pa je, iznenađen, bio primoran da se povuče ostavljajući za sobom ratni materijal i komoru. Prilikom čišćenja sela stigli smo do seoske crkve, čija su vrata bila otvorena. Pažljivo smo ušli u crkvu da vidimo da li se neki neprijateljev vojnik tamo sakrio. Unutra nije bilo nikoga. Crkva je sva bila zagađena konjskom balegom, senom i slamom. Čim smo o tome izvestili štab bataljona, naređeno je da crkvu očistimo. Na Badnji dan smo obavestili meštane da će doći partizanski pop da obavi službu božju. Verski referent naše brigade bio je sveštenik Blažo Marković. Rano na prvi dan Božića zabrujala su crkvena zvona. Narod, svečano odeven, počeo se okupljati. Porta je bila puna. U crkvi nije bilo mesta za sve. Seljaci nisu verovali da je Blažo Marković zaista sveštenik. Počela je služba. Pop je obukao epitrahilj i u ruci sa Svetim pismom izašao pred oltar. Pratio ga je crkvenjak s kadionicom. Narod je više gledao u crkvenjaka nego u popa. Crkvenjak je klimajući glavom potvrdio da je Marković stvarno pop. Služba je obavljena po svim crkvenim propisima. Kad su videli da nije u pitanju nikakva prevara, seljaci su navalili da im pop krsti decu. A te dece bilo je dosta jer su ustaše ubile seoskog popa i zatvorile crkvu. Time su zapravo obeležile početak svoje vlasti i nasilja. I, eto, sticajem okolnosti, dogodilo se da komunisti vrate ugled crkvi od koje su Nemci i njihove sluge načinili štalu. I to baš na Božić, 7. januara 1943. Seljaci su bili zadovoljni naročito time što su im deca krštena, jer za njihove pojmove bilo je strašno držati nekrst u kući. I još, ne daj bože da koje umre nekršteno — pa to bi bilo ravno jednom od onih sedam smrtnih grehova. Zato su, zajedno s decom, navalili na popa Blaža s darovima. Bilo je tu peškira, čarapa, šalova, košulja i drugih stvari — dovoljno za ceo bataljon. Posle službe je počelo veselje. U međuvremenu su pristizala kola s hranom iz eusednih sela. Mi smo se čudili i pitali ko je naredio da donose hranu. Na to su seljaci odgovorili da je to hrana koju su tražili četnici ne znajući da će biti proterani iz sela i oni i Nemci. Kad su seljaci videli da se u selu nalaze partizani, nisu hteli vraćati hranu, već su je dali partizanima govoreći: — Nije kom je namenjeno, nego kom je suđeno. Dok je trajalo veselje u porti, jedna grupa seljaka prišla je popu Blažu i zamolila ga da dođe na treći dan Božića da izvrši bogosluženje, jer je to seoska slava — Sveti Stevan. Blažo je obećao da će doći. I došao je. Toga dana posle bogosluženja priređena je litija oko crkve. Sa narodom su učestvovali i neki borci Kragujevačkog bataljona što su seljaci pozdravili s oduševljenjem. Na kraju je održan veliki miting na kome su govorili komesar i komandant bataljona. Taj miting je bio od osobitog značaja, jer se na njemu ubedljivim činjenicama ukazalo na saradnju četnika s Nemcima. Sve ovo što se dogodilo u selu Kokorima brzo se raščulo po celoj okolini. O nama se druga priča pričala. Kada smo krenuli iz tog kraja, narod nas je mnogo toplije ispratio nego što nas je dočekao. Milan ĐORĐEVIĆ JANAĆKO
|