| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
U prohladnoj noći, u koloni po jedan, kretao se 1. januara 1943. Kraljevački bataljon na izvršenje zadatka — oslobođenje Teslića, u zajednici sa još dva bataljona naše brigade i 3. krajiškom. U Tesliću je tada bilo oko 1 500 domobrana i 300 ustaša, milicionera i žandarma sa artiljerijskim divizionom i oklopnim vozom. Na našem pravcu dejstva put je vodio kroz šumarke i zabrane, po prilično močvarnom zimljištu. Bataljon je išao u najvećoj tišini. Čulo se samo škripanje snega pod nogama, koji se posle toplog dana počeo smrzavati. Hladnoća je tek nailazila. Noć je bila potpuno vedra. Mesečina — kao dan. Na prilazima Gornjem Tesliću dočekali su nas četnici. Jedan vod Rudarske čete razbio ih je u jurišu, gazeći nabujalu Malu Usoru, a zatim su borci, onako mokri, nastavili marš ka Tesliću. Našavši se pored neke vrzine, dok je još pola bataljona bilo u šumi, kolona se zaustavila. Sa čela je došao poziv, prenošen šapatom, što je značilo da smo bili blizu neprijatelja: "Komandant napred!" Štab bataljona nalazio se u sredini kolone. Održan je kratak sastanak. Komandant je imao temperaturu. Nagovarali smo ga da se povuče nazad, ka komori. Ali on nije pristao — ostao je sa štabom s tim da na odlučujućem pravcu napada ide sa četom zamenik komandanta bataljona i neposredno rukovodi borbom. Otišao sam ka čelu kolone koje je bilo udaljeno od neprijatelja svega dvesta Do trista metara. Zemljište je bilo ispreeecano živim ogradama. Mlada hrastova šuma sakrivala je donekle kolonu od neprijateljevih osmatrača. Sa komandirima četa vršio sam izviđanje kose na kojoj se nalazio neprijatelj. Brojimo bunkere — ima ih osam. Ali desno uz kosu, na udaljenosti od oko petsto metara, primetili smo da ih ima još. Posle osmatranja doneli smo odluku da 1. i 3. četa napadnu bunkere, a da 2. četa ostane u rezervi. Čete će napadati po desetinama, s tim što svakoj desetini treba odrediti bunker. Desetine će izdvojiti bombaše, koje će, uz podršku automatskog oružja, prići bunkerima i uništiti ih. Sve je bilo spremno. Neprijatelj nas nije primetio. Podišli smo mu na jurišno odstojanje. Početak napada određen je za 21 čas. Preostalo nam je još deset do petnaest minuta. Da li sačekati i ostale bataljone? U tom trenutku delovi 1. čete podišli su još bliže, trideset do pedeset metara. Neprijatelj ih je osetio i otvorio mitraljesku vatru. Naši nisu odgovorili, te je i neprijatelj prekinuo paljbu. Tek što se vatra stišala, naišla je od grada jedna ljudska prilika, promašila bunker i naletela pravo na borce 1. čete. Neko od boraca opalio je u nervozi metak i ovaj se stropoštao, stenjući. Momo Dugalić i Miša Brezak su mu stavili maramicu na usta i izvukli ga nazad. Našli su kod njega flašu s vinom, verovatno se vraćao sa slavljenja Nove godine. Pokazalo se da nije ranjen. Počeli smo ga ispitivati ko je i šta je. U početku još nije bio svestan gde se nalazi, pa je šeretski pitao: — Ko još u Tesliću ne zna za "narednika" Mikija Mauza? Tek kad se malo otreznio, svatio je gde se nalazi i počeo da nam govori o rasporedu bunkera. U tom času poče da puca kod Rudarske čete. Krenuli smo u napad. Čestitamo zarobljeniku tiho Novu godinu. On nam pruži flašu s pićem. Zapitasmo ga da li zna ko smo mi. Odgovorio je: — A kaj bi vas vrag znal? vidim da ste ljudi. Kad mu rekosmo da smo partizani, on se zgranu. Tada je zapravo došao k sebi. Otreznio se pa smo mogli i ozbiljnije s njim da razgovaramo. Bio je domobranski oficir, natporučnik, čija se bojna nalazila u bunkerima ispred nas. Naredio sam mu da pođe s nama da kaže svojoj jedinici da se preda. Razume se, upozorio sam ga pri tome da je njegova sudbina u našim rukama i da ona zavisi od toga kako će u datoj situaciji postupiti. Borci, videvši ovaj neočekivani susret, krenuše na juriš u streljačkom stroju ka bunkerima, bez pucnjave. Zarobljeni domobranski nadporučnik dozivao je svoje vojnike da izađu iz bunkera i da se predadu: — Momci, izlazite van! Došli su nam partizani! Domobrani kao da su
jedva i čekali. Izlazili su iz bunkera bez pogovora. Nastalo je opšte razoružavanje. Naši borci činili su to veoma spretno. Sve je izgledalo pomalo veselo, operetski. Počelo se i žagoriti. Neki domobrani su bili veseli, a drugi su s čuđenjem posmatrali šta se dešava. Pojedinci su uspeli da umaknu ka gradu. Naši borci su se čudili koliko ih je i kako su se odlučili tako lako na predaju. U isto vreme, njihova predaja omogućila je i Rudarskoj četi da bez po muke obavi svoj zadatak. Dok su naše dve čete razoružavale domobrane i prikupljale plen, Krajišnici su se sukobili s četnicima i počeli da ih progone u selima prema teslićkom rudniku. Zarobljene domobrane sproveli smo u pozadinu kod komore. Tu će ih čuvati jedan vod. 2. čete. Dok se još vršilo njihovo postrojavanje priđe mi domobranski nadporučnik, komandir zarobljene jedinice, i zamoli da mu dopustim da iz nekoliko mitraljeza otvori vatru u pravcu odakle smo mi došli. To bi bio znak njegovoj komandi u garnizonu da se, eto, nije baš tako lako predao! Zaključih da to nije loše. Biće to i nama korr^sno. Tako ćemo prikriti svoje dalje nastupanje ka gradu, a komanda u mestu biće uverena da se spoljna odbrana Teslića još drži. Komandir mitraljeskog voda Jumba postavi odmah dva mitraljeza "švarcloze", sa zadatkom da kratkim rafalima "dejstvuju" u pravcu odakle smo došli. Prva četa, s vodom 3. čete, pođe odmah niz kosu ka gradu. Na ivici grada dočekani su snažnom ali kratkotrajnom mitraljeskom vatrom i bombama. Mi smo im odgovorili još žešće. Kod crkve se nalazila neprijateljeva haubička baterija. Između nas i baterije bilo je oko petsto koraka. Ispod same kose, do prvih teslićkih kuća, prostirala se ravnica, pokrivena gustom maglom. Iz magle su strčali krovovi zgrada i toranj crkve. Kad počeše da dejstvuju Jumbini mitraljezi — a pošto je noć bila tiha, jer dotad nijedan metak još nije bio ispaljen, sem desno u selima gde je dejstvovao 4. krajiški bataljon — jasno se ču komandir neprijateljeve baterije koji je davao elemente za gađanje. Opalila je prva haubica. Zrno je preletelo preko nas i palo negde kod Gornjeg Teslića. Zaključismo da neprijatelj gađa nasumce. Idući kroz maglu Moma Dugalić mi šapatom reče: — Ispred nas nešto ima, ali smo još daleko od topova. Nismo prešli ni
tridesetak metara, kad primetismo u magli ljudsku priliku kako se saginje ka
zemlji. Bez sumnje, čovek! Pokušavao je da što bolje vidi. U nekoliko koraka
nađosmo se kod njega. Zapretili smo mu da ćuti. Bio je to vojnik na
etraži kod čete minobacača i jednog brdskog topa. Zapitali smo ga gde su
ostali. — Evo ih tu, u kući, greju se — odgovorio je sasvim mirno. Moma Dugalić odmah opkoli kuću sa vodom i pozva domobrane na predaju. Izlazili su bez oružja i postrojavali se. Drugi vod 1. čete i 1. vod 3. čete produžili su kroz grad. Neprijatelj ih je tukao iz haubica šrapnelom. Čula se kratka, ali oštra borba, a onda se sve utiša. Haubice ršsu više dejstvovale. Nalazio sam se kod brdskog topa, tražeći ključ za zapinjanje cevi. Ali ga ne nađoh. Izgleda da ga je odneo komandir odeljenja, koji je, najverovatnije, pobegao. Šteta, municije ima dosta, a top ostaje neiskorišćen. Kod crkve ponovo započe borba. Odjednom se začu i dolazak oklopnog voza. Moma, sa jednom desetinom, potrča levo ka cesti. Pođoh i ja dole. Borba je bivala sve jača. Oklopni voz je već nailazio s naše leve strane, dejstvujući artiljeriskom i mitraljeskom vatrom. Nije ga pratila pešadija. Zgrade pored ceste štitile su nas od njegovog dejstva. Moma je napadao oklopni voz, ali bez uspeha. Kurir drugog voda dođe sa izveštajem da su haubice bili zauzeli, ali pošto neprijatelj dejstvuje iz Oficirskog doma i oklopnog voza — one su ostale na "ničijoj zemlji". Dođe i drugi kurir i saopšti da je neprijatelj dobio pojačanje kod haubica. Nastade opšta gužva. Mnogo zarobljenih, mnogo zaplenjenog materijala; bataljon je razvučen na sve strane, na prostoru od dva kilometra; sprovođenje zarobljenika smanjilo je brojno stanje na frontu. Borba kod crkve postajala je sve jača. Pođoh ka crkvi i sretoh borce koji mi rekoše da je nemogućno zadržati neprijatelja — ima ih mnogo. Brzo obavestih komandire da se povuku kod prvih kuća, na ivici grada, kako bismo tu dali organizovan otpor. Neko od drugova traži bolničarku. Viče: — Cvrčak, Cvrčak, dođi~ odmah. Mali Jakšić je ranjen. Južno od grada, na udaljenosti od dva kilometra, povremeno se čula borba kod teslićkog rudnika. Pucalo se i u pravcu Tešnja i Doboja. Uputio sam se u štab bataljona, koji se nalazio pod samom kosom, na ivici grada. Rekao sam drugovima da smo probili sve položaje neprijatelja i upali u grad. Bataljon nam je, istina, razvučen i mnogi borci su zauzeti sprovođenjem zarobljenika, ali je neprijatelj demoralisan. Predlažem da sredimo bataljon i ponovo krenemo u napad. Dogovaramo se Živan, Srba, Zeka, Bogavac i ja. Procenjujemo situaciju i rešavamo šta dalje da preduzmemo. U tom trenutku stigao je i 2. vod 3. čete i jedan vod 2. čete. Razoružali su neprijatelja na kosi prema teslićkom rudniku. Imamo već oko četiri stotine zarobljenika. Sad je bataljon opet na okupu, bez jednog voda. Situacija je bila vrlo povoljna, te je štab bataljona doneo odluku da se napad ponovi. Treća četa i vod 2. čete dobili su zadatak da napadaju na fabriku celuloze. Prva četa će napasti posadu haubica kod crkve i pokušati da neutrališe dejstvo oklopnog voza. Tek što nismo pošli ponovo u napad, neko donese vest da je Milena Đokić Cvrčak zarobljena. Milena, bolničarka 3. čete, našla se na "ničijoj zemlji". Pošto je previla malog Jakšića, rekla je četvorici domobrana da ga odnesu u pozadinu, a ona je krenula nazad, na položaj, svojoj četi. U stvari, taj položaj je u tom trenutku držao neprijatelj i ona je pala pravo njima u ruke. Videći kakva je situacija, domobrani su bacili Jakšića pod jedan plot i pobegli. Iako teško ranjen, on se nekako dovukao do naših prednjih delova i saopštio o zarobljavanju Cvrčka. Bili smo malo potišteni, osećajući se krivim što nismo ostavili neku zaštitu ili bar izvestili drugaricu i ranjenog druga da se i oni povuku. I pored toga što smo želeli da ponovo napadnemo topove i da oslobodimo grad, jer to nam je, u stvari, i bio zadatak, sada se već nismo dvoumili. Pala je komanda: krenuti u streljačkom stroju sa oružjem na gotovs! Pri prvom dodiru s neprijateljem otvoriti uragansku vatru iz svih automatskih oružja i izvršiti juriš. Ovo je bilo olakšano time što su sada, posle razoružavanja domobrana, čete bile zasićene automatskim oružjem. Sve se razvijalo po planu. Naš udar je bio strahovit. U prvom naletu 1. čete haubice su osvojene. U ovom naletu je poginuo vodnik Rudarske čete Pero Strugar, koji je na čelu voda gazio Ukrinu. Treća četa je upala u fabričke zgrade. Nalazio sam se kod haubica. Jedna je bila ispravna. Sa mnom je bio Moma Dugalić i još nekoliko boraca. Okrećem haubicu u pravcu grada. Tražim granatu, ali nema udarnika. U sanducima su se nalazili samo šrapneli. Treba ih tempirati, ali ne mogu da pronađem ključ. Ispred nas, na dve-tri stotine metara, neprijatelj daje ogorčen otpor. Treba brzo raditi. Napunili smo haubicu granatom i nanišanili na zgradu. Moma povuče upaljač, razleže se pucanj. Granata udari u zgradu, probi je i začu se njen put dalje. Od potresa i udara, sa kuće pade crep, a na njenom desnom krilu ukaza se velika rupa na zidu. Neprijatelj poče da beži. Dejstvujemo dalje po gradu. Osvajamo kuću po kuću. Spustimo se na cestu. Na pruzi nađosmo vagon-platformu sa protivtenkovskim topom 37 milimetara. Skidosmo ga i postavismo pored pruge, da sačekamo oklopni voz. Opet tišina. Čuje se samo poneki pucanj i uzvici naših boraca: "Predaj se!" Bilo je mnogo zarobljenih. Bataljon je ponovo razvučen. Nemamo nikakve veze s drugovima u centru grada. Borci i naše starešine su sami sebi određivali zadatke. Iznenađivali su i razoružavali neprijateljeve vojnike. Jedan borac je vodio u pozadinu i preko sto zarobljenika. Više nismo mogli da im oduzimamo puške, već smo samo vadili zatvarače, tako da su domobrani nosili onesposobljeno oružje i svoju municiju. Čekamo oklopni voz. Magla se već bila digla, a mesec zašao. Male ulične svetiljke u gradu osvetljavale su ulicu. U jednom trenutku pojavi se poveća kolona vojnika, postrojenih četiri po četiri. Ne znamo ko su. Videlo se, uz slabo ulično osvetljenje, da su naoružani. Rekoh drugovima da pripreme bombe. Sklonismo se iza štita topa. Kad se kolona našla na dvadesetak koraka ispred topa, naredismo joj da stane. Domobranski oficir, koji je bio na čelu kolone, zaustavio se, prišao i rekao: — Došao sam da se predam s mojom satnijom. Šta sad da radim? Nemam boraca. Ko da ih prihvati? Kako su mogli proći neprimećeni?! — Vodite vojsku kod crkve. Tamo se nalaze naši borci. Oni će vas prihvatiti. Oružje složite uza zid crkve! Kolona prođe pored nas. Šapnuh kuriru: — Trči Lali[1] i reci mu da pošalje jednu desetinu. Kolona se zaustavi kod
crkve. Nas trojica bili smo i dalje kod topa, Šta sada da radimo: da li da top
okrenemo prema njima ili da i dalje čekamo oklopni voz? Iz domobranske kolone
se izdvoji jedan vojnik, dođe do nas i saopšti da kod crkve nema nikoga. Kome
da se predadu? Rekoh im da su tu naši borci, ali su prikriveni, da se domobrani
ne rasturaju iz stroja. Neka između sebe izdvoje dvojicu-trojicu koji će
pokupiti oružje i složiti ga na gomilu. Kad se domobran udaljio, dotrča
desetina drugog voda 1. čete, koja primi zadatak da razoruža neprijatelja. Tada se pred nama začu huktanje lokomotive. Evo, najzad, i oklopnog voza. Brzo otvorih zatvarač topa, uzeh metak i ubacih ga u cev. Ali — zatvarač se ne zatvara! Udaljen stotinak metara, voz se polako približavao. Pokušah da izvučem metak, ali bez uspeha: zaglavio se! A voz je već sasvim blizu! U tom trenutku naiđe i desetina koja je razoružavala domobrane. Poskakasmo iza zgrada i bacismo ručne bombe. Iz voza nam odgovoriše vatrom. Ali mi smo bili dobro zaklonjeni. Voz poče polako da uzmiče, no uz žestoku vatru. Na kraju se izgubi prema centru grada. S teškom mukom izvukoh metak iz cevi. Bio je blatnjav. U brzini nisam to ni primetio. Drug koji je nosio sanduk istresao je municiju u blato. Onda je pokupio i ponovo strpao u sanduk. Očistismo municiju i s topom krenusmo u susret oklopnom vozu. Prva četa je javila da se nalazi u centru grada, kod glavne komande. Pored samog voza, u blizini grada gde je bila glavna komanda, stadosmo. Začu se tihi glas: — Papanjanin, pripremi bombe! Istog trenutka javi se jedan ženski, piskavi glas: — Papanjanin, ne pucaj! Ja sam ovde. To je bila Cvrčak. Borci poleteše prema zgradi. Milena se nalazila na podrumskom prozoru. Uz borbu i dejstvo naših automatskih oružja borci uskočiše u zgradu i izvedoše zarobljene domobrane i nešto ustaša, a iz zatvora domobrane i drugaricu Milenu Cvrčka. Svi su bili radosni što su oslobodili bolničarku, ali nije bilo mnogo vremena za veselje. Išli smo dalje gurajući top rukama. Približavali smo se komandi grada, gde je neprijatelj još davao otpor. Stadosmo. Voz se video. Čujemo šištanje pare iz lokomotive i uočavamo njenu siluetu. A onda — jedan šum, pa drugi, i lokomotiva krenu prema nama, pa opet stade. Napunih top. Sad je sve bilo u redu. Pustismo ga na pedesetak metara, a onda otvorismo brzu paljbu. Voz poče da se povlači. Sada ga već nismo gubili iz vida. Pratili smo ga brzom paljbom. Najednom, začu se eksplozija u vozu. Topovska zrna su probijala oklop. Ustaše počeše da iskaču i da beže prema centru grada. Tamo ih dočekaše meci naših boraca. Oni se povukoše u neku nedovršenu zgradu. Naposletku, i voz je bio uništen. Gurali smo top prema centru grada, gde je neprijatelj iz jedne zgrade još pružao otpor. Već su i ostali bataljoni naše i 3. krajiške brigade ulazili u grad s druge strane. Dovukosmo top pred poslednje uporište, pred jednu usamljenu utvrđenu zgradu, koja se uporno branila. Protivkolac je opet pokazao svoje dejstvo: iz zgrade su ubrzo izlazili vojnici ruku podignutih uvis. Posle toga nastade tišina. Dan je svitao. Na mostu preko Usore pojaviše se drugovi iz Beogradskog bataljona i 3. krajiške brigade. Čestitamo jedni drugima Novu godinu, a ujedno i pobedu nad neprijateljem. Milan ANTONČIĆ VELEBIT
|