| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
Sredinom januara 1943. godine, dva naša bataljona su imala zadatak da na prepad zauzmu Tešanj. Kragujevački bataljon, koji se nalazio oko Tešanjke, trebalo je posle toga da uspostavi vezu sa ovim bataljonima, odnosno da ih pokrene za štabom brigade prema Jelahu na putu Teslić— Doboj. Štab bataljona je znao u koji dan i u koje doba dana će prepad biti izvršen. Računao je sa sigurnim uspehom, jer posle Sitnice nijedno se uporište pred nama nije moglo održati. Četnici su ispred nas bežali, a domobrani su se masovno predavali. S takvom pretpostavkom, sutradan posle predviđenog prepada, upućena je oko 6 časova jedna desetina u Tešanj koji je udaljen od Tešanjke nekih desetak kilometara. Desetina je mogla stići oko 10 časova. Za nas koji smo sačinjavali desetinu put u Tešanj predstavljao je, ipak, neizvesnost. Raspitivali smo se kod seljaka o situaciji ispred nas i za stanje u samom Tešnju. Međutim seljaci nam ni u jednom selu nisu dali jasan odgovor na pitanje: ima li partizana kod Tešnja i ko je u Tešnju? Obično smo dobivali odgovor: "Biva, ima vojske". Kada bismo tražili jasnije odgovore, rekli bi nam: "Ima, vala, naše vojske dosta". Ili: "Svu noć se pucalo, mora da su naši pobedili". Iz ovih odgovora i držanja seljaka osetili smo da oni znaju mnogo više, ali da ne žele da govore. Neki od njih su dolazili otuda s praznim vrećama u rukama. Predviđali su napad naših jedinica na Tešanj, pa su se privukli da nešto opljačkaju. Vraćajući se nazad praznih ruku, bili su ljuti i ne baš prijateljski raspoloženi prema nama. Tako smo, loše obavešteni, ali spremni i na sva iznenađenja, došli na periferiju Tešnja. Zastali smo i dogovorili se šta da učinimo. Svima je bila sumnjiva neobična tišina na putu do Tešnja i pred samim gradom. Dok smo razmišljali šta da učinimo, prišao nam je jedan zbunjen i preplašen mladić. Pitali smo ga ko je dole u gradu, ali nije hteo da odgovori. U tom trenutku je iz bunkera udaljenih oko trista metara otvorena na nas vatra. To nas je, najposle, oslobodilo svih sumnji. Sada smo znali ko je u gradu. Trebalo je samo što pre se izvući iz ove situacije. Posle nekoliko minuta saznali smo od jednog seljaka da su partizani u toku noći napadali Tešanj, ali da su se posle neuspelog napada jutros rano povukli u pravcu Jelaha. Situacija je za nas bila opasna. Požurili smo prema Jelahu i srećno se izvukli. Uz put je počeo da pada gust, vlažan sneg koji nas je zasipao s lica. Pognutih glava, da nam sneg ne bi padao pravo u oči, koračali smo pravo prema Jelahu. Tamo smo stigli oko 13 časova. Na naše iznenađenje utvrdili smo da tu nema naših jedinica, pa smo odlučili da idemo preko mosta. Sasvim slučajno neko je u tom trenutku bacio pogled levo od mosta i upozorio nas na jednu kolonu koja se kretala železničkom prugom Teslić — Doboj. Pogledali smo i videli vojsku koja pognutih glava ide prema nama. Neko je rekao da je to 2. crnogorski bataljon i mi smo se uputili prema njemu. Išli smo jedni drugima u susret. Kako nas je sneg zasipao, svi smo uvukli vratove u šinjele i oborili glave. Na stotinak metara od kolone neko iza mere reče: — Bre, pa to su ustaše i domobrani! Brzo smo shvatili situaciju. Komandir voda Milović naredi da legnemo duž pruge i čekamo dok dođu na cev puške. Polegali smo s jedne i druge strane pruge i sa zebnjom iščekivali susret sa čelom kolone koja se otegla unedogled. Očekivali smo, u stvari, neprijatelja ne razmišljajući mnogo o ishodu sukoba. U takvim trenucima čovek liči na oprugu koja se napinje, zateže do pucanja da, kada se opruži, udari što jače, snažnije. Kada su prvi neprijateljevi vojnici stigli nadohvat puščanih cevi, prigušeno, da nas ne čuju drugi koji dolaze, viknuli smo: — Odloži oružje! Gledali smo ove promrzle ljude kako disciplinovano izvršavaju naše naređenje, čak sa nekom žurbom, nastoje da se što pre oslobode oružja koje im je smetalo. Odlagali su ga ispred nas i za tili čas je narasla hrpa pušaka, mitraljeza i razne druge opreme. Sve je to ležalo pred iama razbacano kao posle sloma neke vojske. Posle deset minuta osetili smo neko komešanje u redovima onih koji su dolazili. Kolona se odjedanput prekinula. Jedan deo vojnika osetio je da se napred nešto zbiva i počeo je da beži uzbrdo. Tek na daljini od oko petsto do šesto metara raspoznali smo deo prekinute kolone. Nije bilo načina da i taj deo prisilimo na predaju. Zato smo se zadovoljili time da pokupimo oružje, prikupimo već zarobljene i da krenemo s njima u pravcu Jelaha, upravo za štab brigade, mada nismo znali tačno gde ćemo ga naći. Postrojili smo zarobljenike i utvrdili da ih ima šezdeset i sedam. Neko se već pobrinuo i za saonice na koje smo složili zaplenjeno oružje. A onda smo se sa zarobljenicima i plenom uputili prema Jelahu. No na tome se nije završila ova pomalo komična igra. Pre mosta na Jelahu sačekala nas je zaseda 2. crnogorskog bataljona. Ona je s pravca kojim smo došli očekivala samo neprijatelja, te smo se jedva sporazumeli. Čim smo prešli most, iza nas se pojavila još jedna manja kolona koja je išla za nama. Kada smo pogledali malo bolje, videli smo da je to još jedna grupa zarobljenika koju je vodio naš Mačak — borac naše čete Milan Nedić. U onoj brzini, kad nismo znali šta ćemo pre, prebrojili smo zarobljenike, a zaboravili smo da se međusobno izbrojimo pre no što krenemo. Tako je Mačak na svoju ruku ostao i sačekao četrnaest vojnika i tri oficira, koji su pokušali da pobegnu. Imao je sreću što su to bili domobrani kojima se tada baš nije pucalo. Inače, Mačak nikad više kuće ne bi video. Tako se naše izviđanje pretvorilo u akciju zarobljavanja osamdeset i četiri domobranska oficira i vojnika. Lazar SAVIĆEVIĆ
|