ĐUKINO DEŽURSTVO Krajem 1942. u eelu Jošavki, u centralnoj Bosni, četa komandira Žiće Trninića nalazila se na obezbeđenju. Po rasporedu komande, trebalo je da jedna patrola pođe na izviđanje okolnog terena. Mraz i oskudna odeća jednog borca iz patrole bili su povod drugarici Đuki Đoković, četnoj bolničarki, da se zabrine za njegovo zdravlje i da to svoje osećanje glasno prokomentariše. Žoja Tabaković, puškomitraljezac, koji ni za godinu i po dana partizanskog života nije mogao da prihvati stav o ravnopravnosti žena ni da se pomiri s tim, zakačio se za ovaj detalj i počeo je da dokazuje kako je borbeni doprinos drugova neuporedivo veći od doprinosa drugarica. Naravno, sve je to bilo u stilu lekcije koja se toga trenutka ticala Đuke i ostalih bolničarki. — Za vreme borbe pucamo i krvarimo — govorio je Žoja — a kad nije borba, obezbeđuješ položaje, stražariš, dežuraš, patroliraš ili ideš u zasedu. A vi? Previjete ponekoga, kad bude ranjen u borbi, a posle toga živite na račun čete. Đuka je na to samo stiskala usne i ćutala. Previjanje, razume se, nije bilo jedini borački posao koji su obavljale drugarice, niti su kod partizana dužnosti izvršavane na osnovu toga da li je neko bio drug ili drugarica. Sve je to znao i Žoja, jer je imao prilike da, pored bolničarki, vidi i drugarice koje su obavljale i ostale dužnosti borca, a i razne vojno-političke funkcije. Mnogo puta je Žoja u ovakvim "čarkama" morao da se povlači i kapitulira, ali se u svakoj novoj prilici koristio i najmanjim povodom da zapodene diskusiju o toj temi. Ovoga puta stvar se nije završila samo u međusobnoj raspri između Žoje i Đuke. Po podne na četnoj konferenciji, Đuka je pod tačkom razno postavila i pitanje odnosa između drugova i drugarica. Saevim razumljivo, cela četa je jednodušno osudila zastranjivanja, pa i šale o različitom položaju drugarica. Žoja je i ovoga puta morao da uzmakne; dao je obećanje da ubuduće neće više, čak ni u šali, da bude izazivač ovakvih diskusija i rasprava. Kada je izgledalo da je sve u redu, Đuka je odlučno zahtevala da ubuduće i drugarice dežuraju i rasterete drugove prevelikih napora. Sva ubeđivanja da to, s obzirom na njihove bolničarske dužnosti, ne treba prihvatiti ostala su uzaludna. Komandir čete je zaključio sastanak s predlogom da se Đukin zahtev privremeno prihvati. Žoja se diskretno izjasni da će pod takvim okolnostima ubuduće, radi svake sigurnosti, morati da spava s otvorenim očima! Istoga dana je predviđeno da do ponoći dežura Đuka. Komandir Žića, koji je i u mnogo ozbiljnijim situacijama bio sklon šali, skrojio je tada plan, sa još nekoliko drugova, kojim je trebalo drugarice osloboditi dežurstva. Uveče, po izvršenoj smeni poslednjeg stražara, Đuka se vratila u kuću u kojoj je spavala komanda čete sa jednom desetinom. Bližila se ponoć i ona se pripremala da preda dežurstvo sledećem drugu. U međuvremenu se začuo uzvik stražara: "Stoj!", a odmah zatim povik: "Dežurni!" Đuka je brzo izletela napolje i ugledala stražara sa puškom na gotovs. Bio je okrenut prema plastu sena iza koga je provirivala "četnička" prilika. Sa natučenom šubarom do samih veđa, prerušeni vodnik Tanasijević je promuklim i izmenjenim glasom pretio i psovao partizane. Đuka je zastala iznenađena prizorom. Zbunila se i nagonski se sklonila iza stražara. Sa uperenom puškom prema četniku, stražar je povišenim i uzbuđenim glasom tražio da Đuka priđe četniku i zarobi ga. Tek tada je Đuka shvatila da je u brzini zaboravila da ponese pušku i sjurila se natrag u kuću vičući: — Drugovi, četnik, dižite se! Uletela je u sobu u kojoj je bila utrnuta svetloet lojanice. Nastala je opšta gužva. A, u stvari, jedino je Đuka verovala da je napolju zaista četnik, pogotovo što je u tom kraju i bilo četnika Rada Radića. Ostali borci, pošto su znali šta će se desiti za vreme Đukinog dežurstva,produžili su da igraju svoje uloge onako kako je unapred bilo dogovoreno. U tom metežu, сa poluobuvenom čizmom na jednoj nozi, komandir Žića joj je utrapio pušku u ruke i prosto je izgurao napolje. — Brzo! — požurivao ju je on sa praga i ljutitim glasom prekorevao njenu nespretnost. Osećajući svu odgovornost za budući tok događaja, Đuka se s puškom uputila prema senu iza koga se krio "četnik". Kada je izbila u visini stražara, zaklonjenog iza ambara i sa nišanom u pravcu plasta, neodlučno je stala. Čekala je dok se ponovo nije ukazala četnička glava. — Stoj, predaj se! — uzviknula je nešto odlučnije. Umesto odgovora na njen poziv, četnik je i dalje pretio i psovao partizane. — Neću! — rekao je izazivački. Tada je Đuka, osećajući iza svojih leđa prisustvo ostalih drugova koji su se izvlačili iz kuće, napravila još nekoliko koraka napred i ponovila poziv za predaju. Sledećeg trenutka preko njene glave preleteo je neki neodređen predmet i zario se iz njenih leđa. — Bomba! Lezi! — čuo se oštar Žićin glas. Đuka se celim telom pripila uz zemlju. Prilepljena, napregnuto je očekivala eksploziju. Ali umesto detonacije, do njenih ušiju je dopro smeh drugova i opet neka Žojina "pakost" o budnosti drugarica. Vlada DUJIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument