| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
U traženju puteva i veza za napuštanje Sarajeva došla je i noć 3. septembra 1941. Bila je to prva velika racija i masovno hapšenje Jevreja u Sarajevu. Zahvatilo je to i moju ulicu, pa sam s celom porodicom bio uhapšen i deportovan u logor Kruščicu kod Travnika. Tu je počelo sistematsko maltretiranje i izgladnjavanje. Posle mesec dana žene eu iz tog logora odvedene u Lobograd, među njima i moja majka i četiri seetre s decom. Bilo je to i naše poslednje viđenje, jer su sve stradale. Mi muškarci smo odmah posle toga prebačeni u logor Krapje, a nakon kraćeg vremena u Jasenovac. Iz Jasenovca sam početkom 1942. sa grupom kvalifikovanih radnika, prebačen u logor u Staroj Gradišci. Tu sam vrlo rano počeo da mislim na bekstvo. Jednom sam u pratnji ustaškog stražara išao u Banju Luku. Nije mi se ukazala zgodna prilika za bekstvo. Kada sam se vratio u logor, sreo me je lekar dr Leon Perić, takođe zatočenik iz Sarajeva, i upitao zašto nisam pobegao. Rekao sam mu da nisam imao prilike, jer su me budno čuvali, ali i da sam pobegao, sto zatočenika bi, po utvrđenoj normi, bilo ubijeno. Na to je on spremno odgovorio: — Makar ja bio jedan od te stotine, drugi put beži. Vidiš da odavde niko živ neće izaći! Misao o bekstvu me više nije napuštala. Najpre sam hsislio da bežim kroz kanalizaciju. Sa nekoliko drugova sam se o tome i dogovorio. Zbog velikog broja zatočenika u logoru, kanalizacija se začepljivala. Ustaškom natporučniku Nemetu, koji je rukovodio stručnim poslovima u logoru, predložili smo da gradimo veći presek odvodnog kanala do Save, kako bi ee otklonilo začepljivanje. Tako je i izgrađen kanal tolikog profila da se kroz njega moglo lako proći. Bekstvo kroz kanal zahtevalo je preplivavanje Save, a tamo bismo se dokopali Bosne i partizana. A preplivavanje Save je za nas, fizički jako iscrpene, bilo vrlo teško, pa smo došli na drugu zamisao. Dogovorio sam se s Moricom Romanom, trgovačkim pomoćnikom, i Salamonom Katanom, vodoinstalaterom, da po nekom izmišljenom poslu, uz pratnju ustaškog stražara, pređemo pontonskim mostom u Bosansku Gradišku i da posle, negde u Bosni, ubijemo ustašu i pobegnemo. Više od nas trojice nije smelo biti, jer su za četvoricu zatočenika koji bi išli na vanjske radove određivali dva stražara za pratnju. Iskoristili smo dan kad je natporučnik Nemet bio odsutan (on je jedini imao pregled radova) da dobijemo propusnicu. Kao razlog smo naveli da idemo da demontiramo neki motor u mlinu. Nikakav konkretan mlin nismo znali, a ja, osim toga, nisam nikada pre ni bio u Bosanskoj Gradišci. Poneli smo i alat: čekić, klešta, ključeve, što nam je moglo da posluži za obračun sa ustašom. Prešli smo preko pontonskog mosta u Bosansku Gradišku i izašli iz grada. Ustaša se odmah počeo nećkati da li da idemo dalje, pa je pitao gde je taj mlin. Ubeđivali smo ga da nije daleko. Nije ni sanjao šta mu se sprema. Kad smo osetili povoljan trenutak, napali smo ga. Katan ga je udario čekićem po glavi. Ali gladovanje i strah oduzeli su snagu Katanu, pa je ustaša, uprkos tom udarcu, još bio na nogama. Tada smo sva trojica skočili na njega. I tek je nakon trećeg udarca pao. Dotukli smo ga kundakom njegove puške i sklonili s puta iza živice. Kada smo se oslobodili stražara, spopao nas je strah da nas ipak ne uhvate. Neposredno pre nas pokušali su bekstvo preko zida osmorica zatočenika, ali su ih uhvatili i pred svima u logoru strahovito mučili, dok nisu izdahnuli. Pretili su da će tako svako proći, jer se "iz logora ne može pobeći". Imao sam to na umu, i da bih se donekle osigurao, ako nas uhvate, tražio sam pre bekstva od inžinjera Bluma, koji je kao zatočenik imao veze s ambulantom, da mi da neki otrov. Doneo mi je jednu tabletu i rekao da je to dovoljno. (Kada smo se posle rata, 1945. godine, ponovo sreli, oblio me je hladan znoj kad mi je rekao da je to bila neka vrsta aspirina, a ne otrov! U ambulanti nije bilo otrova i.Blum mi je dao te pilule samo da ne bih odustao od bekstva). Pošto smo se oslobodili ustaše, išli smo neprekidno celi dan, krijući se i kloneći se naselja. Hteli smo da stignemo na Kozaru, jer smo čuli da tamo ima partizana, ali ne poznajući put, zalutali smo i tek se uveče orijentisali po jednom putokazu za selo Razboj. Oko ponoći smo stigli do neke veće reke. Predložio sam da je pređemo, da zametnemo trag i onemogućimo poteru patrolama sa psima. Posumnjali smo da je to, možda, opet Sava i da je s druge strane Hrvatska, ali smo ipak po brzini i širini reke došli do zaključka da je Vrbas. Imali smo sreće da smo brzo našli čamac. Dosta dugo smo se mučili dok smo stigli do druge obale. Predložio sam da pustimo čamac niz vodu kako se ni bi otkrilo mesto gde smo prešli reku. Ceo dan ništa nismo jeli. Pred zoru smo ugledali jednu usamljenu kuću i u njoj, srećom zatekli samo baku s decom. Rekla nam je da u selu nema ustaša i da sada nema ni četnika, jer je pre neki dan bila borba. Uputila nas je nekom izbeglici iz Banje Luke, koji će znati da nam da bolja obaveštenja. Bilo je to selo Nožičko. Izbeglica iz Banje Luke, brijač, primio nas je vrlo lepo. Hranio nas je i savetovao da se sklonimo s tog područja, jer pripada nekom četku Bundali, i da se prebacimo na sektor četničkog komandanta Forkape, koji — kaže — ima sporazum s partizanima. Odnos četnika i partizana nije nam u to vreme, decembra 1942, bio poznat. Poverovali smo mu; on je našao kola i prebacio nas u Srbac, u Forkapin štab. Preporučio nas je kapetanu Janjiću, tadašnjem načelniku ovoga štaba. Janjić je telefonom pozvao Forkapu, koji se nalazio u Kobašu, i pitao ga šta da radi s nama, a ja sam kroz slušalicu čuo kad mu je rekao da nas primi. Onda nas je neki Rudi ispitivao i proveravao naše podatke o logoru. Njegovo prisustvo i ograničeno kretanje učinili su da sam se odmah osetio nesigurnim. Forkapina žena i njena deca iz prvog braka — brat i sestra Vidović, pozivali su me često da im pričam o logoru. Vidovićevi su bili naklonjeni partizanima i kod njih sam prvi put slušao radio-stanicu "Slobodna Jugoslavija". Od njih sam i saznao da pretpostavljaju da je Rudi, koji je tih dana nestao, četnički špijun kod ustaša, dok sam se ja plašio da je suprotno. Vidović me je povezao s četničkim kurirom Batom (to je ime dobio zato što je U Srpcu bio zastupnik "Bate" iz Borova), koji je, takođe, bio naklonjen partizanima. Bata je baš tada išao do partizanskog štaba, tobože radi neke zajedničke akcije. Zamolio sam ga da izvesti partizane da želimo preći k njima. Kada se vratio, rekao mi je da su odgovorili da znaju za nas i da ne brinemo. (Bata je kasnije otišao u partizane. Sreo sam ga 1943. godine u 11. diviziji). Jednoga dana došao je kod mene da igramo šah kapetan Čerenjić iz četničkog štaba. U igri mi je rekao da uveče s jednom četom ide u akciju i da će se predati partizanima, pa ako hoćemo da pođemo s njim. Bojao sam se da je to provokacija i nisam prihvatio ponudu. On je, međutim, stvarno otišao u partizane. Kaenije sam ga sreo u štabu 1. divizije. Posle nekoliko dana došao je u našu sobu četnik Morača i tražio da tu spava. Nismo znali šta to treba da znači. Oko 10 časova uveče došla su još dva četnika i htela da govore nasamo s Moračom. On im je rekao da slobodno govore pred nama. Četnici su mu tada ispričali da su se njihovi povukli iz sela, pošto dolaze partizani, i pitali ga šta da rade. Zadržao ih je da ostanu s nama. Bilo mi je jasno da žele da se predadu. Kasnije su došla još tri četnika. Oko ponoći smo čuli kucanje na prozoru i naređenje: "Otvaraj!" Otvorili smo. Neko je pitao koga ima unutra. Rekao sam — trojica odbeglih logoraša i šest četnika. Tada su nam naredili da uzmemo njihove puške i da izađemo. Bili su to delovi 1. proleterske brigade. Ne sećam se tačnog datuma kada je to bilo, ali iz kalendara važnijih događaja 1. proleterske, kojim sada raspolažem, vidi se da su delovi ove brigade izbili na Savu 16. januara 1943. Iste noći partizani su napustili selo, a s njima i mi i Vidovići. (Seku Vidović sam sreo još jednom 1943. godine u centralnoj Bosni, a njen brat je poginuo u 4. bataljonu 1. proleterske). Posle dolaska u štab brigade, neko nas je saslušavao i proveravao naša kazivanja. Nakon uzimanja uobičajenih generalija, kada sam izjavio da sam studirao u Beogradu, upitli su me koga poznajem od beogradskih sudenata. Slučajno sam među prvima pomenuo Mijalka Todorovića. — Zaista poznaješ druga Plavog? Da li bi i on tebe poznao? — začuđeno me je pitao islednik. Kada sam to nedvosmisleno potvrdio, saslušanje je prekinuto. Razumljiva je bila moja velika radost kad su me doveli Plavome i kad sam u njemu prepoznao Mijalka Todorovića. Miša DANON
|