SME LI KOMANDIR DA SE NAPIJE Mnogo puta smo se u partijskom birou bataljona upitali šta naš Žića podrazumeva pod političkim radom i ot^ kuda mu shvatanje o tome da neko može da komanduje četom, drugi da samo politički deluje.... I baš tada, u Bosanskom Petrovcu 1942. godine, u danima formiranja 1. proleterske divizije, partijski biro bataljona imao je više nego ikada i posla i problema. Prva veća grupa rukovodilaca iz bataljona odlazila je na odgovornije dužnosti. Počev od štaba bataljona, komandi četa i vodova, gotovo celo rukovodstvo se moralo obnoviti. Pokušali smo da što realnije shvatimo to kao preku potrebu, ali što smo više razmišljali o tome, ulazili smo u sve veće brige i probleme. Na sastancima biroa, koji su neuobičajeno dugo trajali, raspravljali smo, tražili nova rešenja i uvek ponovo razmišljali o situaciji. A nije nam bilo lako: samo iz štaba bataljona odlazili su komandant, politički komesar, a ranije su otišli zamenik komandanta i zamenik komesara. ... Dugo se raspravljalo o ljudima koji će zameniti drugove što odlaze na nove dužnosti, dugo su se birali oni koji će postati vodnici, politički delegati, komandiri i komesari četa, a od ovih — rukovodioci bataljona. I kad se htelo istaći da nema mesta neverici u sposobnosti novih, najčešće se, koliko se sećam, isticalo Žićino ime... Najzad se ta reorganizacija i završila. Pošli smo u našu ofanzivu po centralnoj Bosni, radoznali da li će bataljon s podmlađenim rukovodstvom izgubiti od svoje snage i udarnosti. Prva značajnija borba — Sitnica, donela nam je pored trofeja pobede i teške žrtve, pogotovo u rukovodećem kadru. Štab 1. proleterske izdao je tada javnu pohvalu držanju bataljona i ukazao na još veću sigurnost i sposobnost novih, tek uzdignutih rukovodilaca vodova, četa i bataljona. Tako je Sitnica, na tom pobedonosnom putu naše ofanzive, postala nov dokaz povećane borbene snage bataljona, ali i opomena na cenu kojom smo taj dokaz iskupili. Bilo je to jedno novo, iskustvo više. Mladi su sabirali vlastite minuse i plusove, i one o kojima je govoreno na četnim konferencijama i partijskim sastancima, i one o kojima su i sami više znali. I dalje je na nezadrživom ofanzivnom maršu bataljon izvršavao postavljene zadatke, sve bolje i sigurnije. I uvek sa sve manjim gubicima. Mladost i polet dopunjivani su iskustvom. Na ovom putu nove slave, Žićina četa postajala je sve poznatija. Od čela do začelja njene kolone svugde je stizala vižljasta i neumorna Žićina figura, a osmeh drugarstva i ljubavi prema saborcima skidao se s lica samo u teškim situacijama, kad ga je smenjivala reska, odlučna zapovest komandira. Čudno je bilo gledati s kakvom brzinom je mladost i sposobnost komandira čete plenila njegove borce, kako su pojedinci urastali u čvrst borbeni četni kolektiv, kako je volja komandira postajala volja cele čete, a volja čete pretvarala se u njegovu zapovest. Nije trebalo dugo pa da izvesno kolebanje ispoljeno u Bosanskom Petrovcu — kako će mladi zameniti starije — počnemo zaboravljati. Mnogi su tome doprineli, ali Žićino mesto, pri svakoj pravednijoj oceni, bilo bi među prvima. Tim više nas je iznenadila vest koja je pukla i po drugim četama bataljona dok smo boravili u selu Jašovci, negde blizu Prnjavora: "Žića je razoružan! Opio se! Pokidao je komandirske oznake i psovao majku komesaru i zameniku političkog komesara bataljona ... " Isprva nismo poverovali: to on nikada ne bi učinio! I ko bi na svetu razoružao Žiću? Pa ipak, kada su nam javili da kao članovi partijskog biroa bataljona prisustvujemo partijskom sastanku u Žićinoj četi, da će na sastanak doći i Plavi, politički komesar brigade, znali smo da cela stvar nije bez osnove. Nismo znali sve pojedinosti i zbog toga smo krenuli na partijski sastanak zainteresovani i radoznali više nego ikada. U voćnjaku kuće u kojoj je bila odsela Žićina četa, u predvečerje, počeo je, i za nas ratnike, neobičan partijski sastanak. Neobičan zato što je razmatrao zaista neobičan događaj: u pitanju je bila sudbina komandira čete, sudbina jednog od boljih komandira u bataljonu. Neobičan i zato što je partijskom sastanku čete presustvovao gotovo ceo partijski biro bataljona i drug Plavi. Žića je sedeo malo odvojen od svojih drugova, gledao je nekako mimo nas i preko naših glava, i kao da se čudio i sebi i onome što se desilo. Mladolik, malo preopširan, komesar 1. čete Milosav Bojić izneo je ceo slučaj s njemu svojstvenom, gotovo dečačkom začuđenošću: — Drugovi, mi smo došli u selo iz koga su pobegli gotovo svi seljaci, jer su poverovali četničkoj propagandi da će ih partizani pobiti i popaliti im kuće. Kad su se s teškom mukom povratili u svoje kuće, uzdržavali smo se da od njih tražimo i najpotrebnije namirnice za ishranu. Ali, eto, zbog druga Žiće ispalo je ono što niko ne bi verovao da se može desiti. Drugovi su našli neku rakiju —a da li su je tu četnici ostavili ili im je sam seljak dao, ili mu je to neko zatražio, ni sam ne znam. Pitali su me da li može da se popije po jedna čaša, jer je bilo vrlo hladno, a ima ih dosta koji kašlju. Rekao sam da toliko, može, i otišao poslom u štab bataljona. Kada sam se vratio, imao sam šta da vidim. Naši su se drugovi ponašali kao da su četnici: bili su pijani, pevali su i stalno pili rakiju. Video sam da je tu i komandir, drug Žića. Upitao sam ga šta to znači, a on je počeo da se smeje i da i mene nudi rakijom. Opomenuo sam ga da to ne sme da se radi. Rekao sam mu da ću sve da javim političkom komesaru bataljona i partijskom rukovodiocu. A Žića je planuo i obrecnuo se na mene: "Misliš ti, komesaru, da se Žića nekoga plaši?" I opsovao je majku i jednome i drugome. Rekao sam mu na to da takav čovek ne može biti komandir čete. A on je još više počeo da viče: "Misliš ti, komesaru, da je meni stalo da budem komandir. Žića može da bude i dobar borac, a to mu niko ne može zabraniti". Onda je uhvatio i pokidao komadirske oznake sa rukava. Šta sam drugo mogao da uradim? Rekao sam drugovima da pođu da spavaju, a od Žiće sam tražio da preda pištolj i pušku. Malo je oklevao, a onda mi je dao oružje sa rečima: "Tebi ovo dajem, druže komesaru, a inače Žiću ne bi ni gospod bog mogao da razoruža!" To je bilo sve drugovi. Ja mislim da ovakav čovek, posle ovakvog postupka, ne može biti ni član Partije, niti ostati komandir. Nastalo je ćutanje, a onda se prešlo na objašnjenje i ocenu činjenica. Same činjenice niko nije ni poricao — sve se odigralo onako kako je politički komesar čete izneo. Ali Žićina četa nije mogla a da i preko partijske ćelije i preko diskusije pojedinaca ne pokaže simpatije prema svome komandiru. Uz komesarovo mišljenje i predlog da Žiću treba isključiti iz Partije i smeniti ga sa dužnosti komandira, pojavio se i drugi predlog — da ga treba samo najoštrije partijski kazniti, a zadržati na dužnosti komandira. Dugo se raspravljalo o ova dva predloga. Dugo se nije moglo ni predvideti koji će se usvojiti. Argumenata je bilo i za jedno i za drugo mišljenje. Tim više se čekala reč druga Plavog: na osnovi podjednako ubedljivih argumenata trebalo je da pretegne ono što on bude rekao. A on, znajući da će njegov stav da deluje odlučujući, dugo se ustezao da uzme reč. Zaista je teško bilo dati mišljenje koje bi bilo i odluka i objašnjenje, reč koja bi objasnila taj postupak, ali ga ne bi pravdala, odluku koja ne bi ni presudila, ni onemogućila čoveka, niti ublažila težinu prestupa koji je on učinio. Godinu dana Žićinog boravka u 1. proleterskoj — bio je dug period u kojem je on ispoljio mnogo junaštva, odricanja i samopregovora, tako da njegovo ime i delo nisu mogli ostati nezacrtani u svesti svakoga od nas, — od borca do štaba divizije. A godinu dana je bio, ipak, i kratak period za sve što je 1. proleterska imala još da učini do kraja: da od raznoraznih karaktera i pojedinaca oblikuje takvu ličnost koja će biti mnogo uzvišenija i dublja nego i jedna posebna, ali koja ipak neće izgubiti samu sebe, jer je to bio uslov da se dobije i očuva pravi ljudski lik borca 1. proleterske. A onda — šta se, zapravo, desilo? Ljudi su našli rakiju i politički komesar im je odobrio da popiju po čašicu. Koliko li mu to iznosi po jedna čašica rakije? Da li bi komesar čete, da su ga upitali za dopuštanje, odobrio da se popije i još po jedna? I najzad — ta prokleta rakija?! Drugo, da li su Žićini postupci — ta psovka, i to skidanje oznaka. sve to uopšte — bili doista njegove svesne, voljne radnje ili za samog njega nerazumljivi i nepredviđeni istupi čoveka kojim je ovladao alkohol? To su, možda, bile opravdavajuće okolnosti o kojima se razmišljalo na partijskom sastanku. Ali se u isto vreme mislilo i na to kakvog će odjeka imati ovakav Žićin postupak i popustljiv stav njegovih drugova prema disciplini, autoritetu starešina, prema onom neminovno potrebnom ratničkom redu u bataljonu? Uostalom, zar koliko juče nismo streljali proletera samo zbog toga što je pod teretom neizdržljive gladi pružio ruku za parčetom sira, za grudvom kajmaka, i oskrnavio ime borca 1. proleterske? I zar ga nismo streljali pred celom brigadom i uz plač žene kojoj je kajmak uzet, koja je molila i preklinjala da se ne oduzima život čoveku samo zato što je gladan pojeo malo sira i kajmaka, jer bi mu to ona ionako dala da je zatražio, i ne bi joj ni na pamet palo da to prijavi njegovim komandirima da je znala da je to tako strogo zabranjeno u ovoj našoj, narodnoj vojsci? A sad, kakvu odluku doneti o Žići? Drug Plavi je ćutao, diskusija je trajala, ali su svi, čak i kad su sami govorili, očekivali njegovu reč. Možda se svakom činilo da ovo što se desilo sa Žićom nije ni bilo u njihovoj moći da pravilno rasprave, da je to neponovljiv, jedinstven događaj koji, što više razmišljaš i govoriš o njemu, postaje sve više nestvaran za prilike i ljude 1. proleterske brigade. Naposletku je uzeo reč i drug Plavi. Govorio je polako, kao da se i sam lomi, gubeći onu uverljivost i snagu s kojom je inače uvek izlazio pred nas. Ali to je trajalo samo trenutak, a onda je nastavio da objašnjava ceo slučaj sa njemu svojstvenom ubedljivošću, ocenjujući ga s pozicije — šta to znači za vašu četu, za bataljon i za celu partijsku organizaciju. O Žići se mogu doneti dve odluke ili ga isključiti iz Partije i smeniti sa dužnosti komandira čete, ili ga kazniti partijskim ukorom sa poslednjom opomenom i zadržati na toj dužnosti, pa videti kako će se on dalje pokazati. — Ja lično bio bih pre za ovo drugo rešenje — rekao je Plavi — mada i prvi predlog ima svoje logično opravdanje. Međutim mi ipak moramo uzimati ljude onakve kakvi eu — sa svim slabostima i nedostacima, pa i mogućnošću da načine i preetup ovakve vrste. Osim toga, pred Žićom sada ostaje da u budućim borbama i radu pokaže koliko je kao komunist osetio težinu svog istupa i koliko mu je kazna pomogla da uzdigne sebe i kao čoveka i kao komunistu. Plavi je, zatim, kratko predahnuo, osmotrio Žiću, koji je bez reči posmatrao ceo tok sastanka, i neposredno mu se obratio: — A ti, Žićo, zapamti da Partiju čine ljudi kao što su ovi, oko tebe, koji sada sede na sastanku i rešavaju o tvojoj sudbini. Treba više ceniti te ljude, svoje drugove, i te naše norme života, naš moral i naše navike, da bi i oni tebe cenili kao ličnost, ali ne zbog toga što bi im ti popustio u kakvom neopravdanom zahtevu, ponekad napojio rakijom ili nečim lepim zasitio. Ljudi cene i strogost i neumoljivu kaznu, ali cene neizbežnu oštrinu — ako znaju i osećaju da to zahteva situacija i izvršenje zadatka. To je naš moral, to su osnovna pravila našeg života, i samo tako možemo proći sve ono što se od nas zahteva i što će se i dalje zahtevati od boraca Prve proleterske brigade. Glasanje oko ova dva predloga bilo je za mnoge olakšanje. Žića je kažnjen partijskim ukorom sa poslednjom opomenom i ostao je na dužnosti komandira čete... Partijski sastanak se završio. U sećanju su ostali samo neki komentari: "Odluka je pravilna — moramo sačuvati čoveka, pogotovu takvog kao što je Žića". Većina je tako govorila, a komentari manjine su biri otprilike ovakvi: "Ako mu tako popustimo sada, drugi put će se popeti i na glavu. Trebalo ga je klepnuti, pa da bolje razmisli o svome ponašanju i da bude primer drugima". Ostala je u sećanju i Žićina izjava na kraju partijskog sastanka: "Nemam šta, drugovi, da kažem. Vi ćete još videti šta može Žića. I kakav je zaista Žića. A kad čovek malo popije — on pobrljavi. Samo, to nema veze..." Tih dana našao sam se u brigadnoj bolnici u Šnjegotini i ceo slučaj ispričao Jovanu Popoviću, našem poznatom književniku, pored koga sam ležao. Ne sećam se tačno kako sam mu celu stvar prikazao, ali se dobro sećam da mi je Jovan dugo i mnogo govorio u ljudima i ljudskim odnosima, o veštini da u takvim slučajevima, kao što je bio i Žićin, pažljivo razmotrimo sve činjenice i nastojimo da po svaku cenu sačuvamo čoveka, njegovo dostojanstvo borca i ratnika, nikako ne zaboravljajući reči Gorkoga: "Čovek — kako to gordo zvuči". U bolnicu 1. proleterske brigade stizalo je tada sve više novih ranjenika. S njima i s drugovima koji su ih obilazili dolazile su i nove vesti o uspešnoj ofanzivi proleterskih brigada i divizija. Posebno su nas radovale vesti o uspeeima i junaštvu boraca našeg bataljona. Jedno od imena koje se sve češće pominjalo, privlačilo i plenilo pažnju bilo je i ime komandira Žiće Trninića. Žića je, kako je po svemu izgledalo, sa svom ozbiljnošću izvršavao obećanje koje je dao na partijskom saetanku i posle toga . Milorad DRENЈANIN Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument