| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
S^ilazeći niz blagi, talasasti obronak Uzlomaca u selo Jošavku, borci desetine ugledaše tipičnu bosansku kućicu, nagriženu zubom vremena. Iz njene otvorene badže provlačio se dim i kovitlajući milovao pocrneli krov. Zatim, zahvaćen vetrom, naglo se dizao u vis, kao da želi da se oslobodi natrulelih i pocrnelih šindri. U blatnjavom dvorištu, uz posivele zidove, ležala su razbacana debla i granje bukava. Tu je bio šljivik, neminovni deo bosanskih dvorišta. Borce je zahvatilo neraspoloženje, jer se od takve kuće nije mogao očekivati lep prijem; najviše, možda, bakrač barenog krompira. Korak po korak i desetina stiže pred kuću. — Hej, domaćine! — zovnu desetar Mile Ristić. Tajac. — Mile, ode domaćin da nam sa Radom Radićem .pripremi još jedan doček kao sinoć — dobaci neko desetaru. Kod boraca popusti napetost i preko njihovog lica preleteše osmesi pri sećanju na sinoćnji doček od strane četnika. Skriveni u zasedi, u bukovoj šumi, četnici su pustili prethodnicu brigade da im priđe na pedeset metara i odjednom je zasuli plotunima, bombama i mitraljeskim rafalima. Kakav događaj! Umesto da proleteri budu iznenađeni — iznenadila se zaseda, na koju se, poput lavine, sručio njihov juriš. Umorni borci Miletove desetine nestrpljivo su očekivali odziv domaćina. — Hej, domaćine! — začu se sad više glasova, koji su ga dozivali. Pridržavajući vrata da se ne bi zatvorila, desetar upade u kuću, a za njim vodnik Toma[1] i ostali. Napolju osta samo obezbeđenje. Unutrašnjost kuće, kao da je želela da potvrdi prvi utisak: zidovi i tavanica pocrneli od dima, patos prljav, ulepljen debelim slojem blata. Odjednom Duca[2] snažno viknu, pokazujući u pravcu otvorene badže. Svi se pogledi sjatiše tamo, put Ducinog kažiprsta. A u badži — naređan mrs: šunka, polutke slanine i nizovi kobasica. Iznenađenje je doprinelo da za trenutak zavlada tišina. — Auh! — othuknu
neko. — Niko ništa da ne
dirne! — začu se glas vodnika Tome. — Pa ko dira, samo
gledamo! — Da snimim, druže
vodniče, pa utvrđuj svaki dan brojno stanje prema fotografiji — galantno
ponudi svoju uslugu Baruh[3]. — Da stvarno neko nešto ne "dezertira" predlažem da prethodno porazgovaramo — reče vodni delegat Rade4. Neki ćutke, neki muvajući se laktom i namigujući, uđoše u čađavu sobicu. Prostorijom zavlada tajac. — Drugovi — započe izlaganje delegat — mi se nalazimo u kraju četničkog vojvode Rade Radića. Četnici o nama pričaju najgore, pa bi zato trebalo da i ovde to demantujemo. Pre svega, da ispoljimo drugarstvo, da izbegavamo zađevice, da delimo dobivenu hranu na ravne delove.. . Trebalo bi, kao što to uvek i činimo, da pevamo naše pesme. Ukratko, mora se u svemu ispoljiti jedinstvo de~ setine . . . — I sa šunkom i kobasicama? — prekide ga u izlaganju Ivica[4]. Rade se napravi kao da ne čuje, pa produži: Da drugovi, politički stav prema domaćinu treba da bude takav da on u nama vidi narodnu vojsku, koja se bori protiv okupatora i njegovih slugu, a ne da nas gleda kao ljude koji se svađaju, kockaju, zabušavaju, psuju i... šta ti ja sve znam šta ne rade. Da bi uspeh bio potpun, svi ćemo morati sa domaćinom da razgovaramo, da ga ubeđujemo... — Vidi političara!
— prekide ga Ivica. —Daj da skuvamo seljaka, pa ćemo kusati i slanine i
pastrmu. Jok' brale!.. . Koga da kuvaš kad je sve prazno? — Neko mora da dođe,
nije sve ovo pusto — upade Baruh. — Znam i ja da nije
pusto, ali znam i to da je ovo Jošavka. Zato, blago meni, čekaj domaćina
zajedno s četnicima. — Ma stanite, drugovi, da se sporazumemo — reče delegat Rade. — Tačno je, ovo je Jošavka, domaćin je si~ gurno četnik, ili četnički jatak. Treba li ga ostaviti da i dalje jatakuje? Možemo li mi ostaviti Jošavku da i ubuduće bude četnička busija? Ne, tu moramo nešto preduzeti. Treba ovim zavedenim seljacima reći da stoje u službi Nemaca i ustaša sve dok su četnički jataci. Toga oni nisu svesni. Takav je, može biti, i ovaj domaćin koji se od nas krije. Međutim, kad vidi da mu je kuća čitava, da ništa nismo zapalili, da ne koljemo i ne ubijamo, on će, verovatno, doći noćas ili sutra. Kad mu se kaže ko smo, šta smo i šta hoćemo, može se desiti da promeni mišljenje o nama. Uostalom, ja mislim da nije ni ova Jošavka crna kako se misli. Iz ovog kraja je, doduše, Rade Radić. Ali, odavde je i njegov sin, koji je poginuo kao partizan. Ja verujem da ovde ima još poštenih ljudi na koje se može uticati. Zato predlažem da ništa ne taknemo u ovoj kući i da budemo pažljivi prema njenom domaćinu. — Drugim rečima, ti
predlažeš: jedite, drugovi, i dalje skrob, a čuvajte četničku slaninu! —
primeti Ivica. — Baš tako! — Lepo, lepo. Neka je
živa i debela njihova slanina! Da li bi oni našu čuvali? — Ne bi, sigurno. Ali
mi se ne možemo i ne smemo izjednačiti s četnicima. Na nama je da budemo
ljudi. Slažete li se, drugovi? -— upita delegat. — Što pitaš kad sam
kažeš da tako mora biti. — Prema tome, što
predlažeš na kraju? — upita Duca. — Kao prvo, da očistimo
i operemo ovaj svinjac, koji su napravili "gibaničari" u kući. Po
tome će domaćin najpre videti da smo ljudi, a ne stoka. — Ja mislim — reče Toma — da je predlog umesan, i da bi na tome mogli završiti. A za ostalo ćemo se dogovarati. Posle diskusije i "političke pripreme", desetina prionu na posao. Jedni se dadoše na čišćenje i ribanje patosa, drugi na uređenje dvorišta. Svi su se predano založili. Vreme je brzo odmicalo. Elan se nije prekidao sve dok Duca ne viknu: Ručak! A silan je ručak to bio — slan skrob na dnu porcije i parčence mesa. Čišćenje potraja još malo posle ručka. Kuća dobi drugi izgled. Po obavljenom poslu, svi su posedali oko ognjišta. HPalili se, smejali se i pevali do Ductdne nove "komande": Večera! A kad su večerali, ponovo se okupili oko vatre da razgovaraju i da se dogovore o straži i o tome gde će ko ležati. Uto pucketanje smole, koja je sagorevala sa drveta borovine, nadjača glas stražara: — Stoj! Ko ide! — Domaćin —
odgovori pridošlica. — Domaćin napred, ostali stoj — začu se komanda stražara. Svi su načuljili uši da čuju glasove koji su dopirali spolja, a Baruh kao dežurni istrča napolje. Posle kraćeg vremena otvoriše se vrata i u sobu, ispred Baruha, banu dugo očekivani domaćin. Svetlo luča zaseni mu oči, te on neodlučno zastade raširenih nogu. Leđa mu povijena, lice puno bora, ukrašeno sedim brcima. Oči, nasvođene širokim, gustim i sedim obrvama, nemirno su letele od borca do borca i više odavale čuđenje nego strah. Tren, dva stajao je neodlučno, a zatim pozdravi sa "Dobro veče, vojnici". — Dobro veče, domaćine! — odgovoriše svi u glas. Starina, seljački leno pođe prema ognjištu i sede na tronožac. Kad je seo, sporim pokretom izvuče iz džepa duvankesu i strpljivo poče da zavija cigaru u novinsku hartiju. Zavijanje cigare proteklo je u tišini, koju je narušavalo samo šuškanje hartije i pucketanje plamena sa ognjišta. Kada je, najzad, savio cigaru, domaćin podignu ugarak sa vatre, zapali je i pusti dva, tri dima, pa upita: — Odakle ste vojnici? — Iz Beograda,
Posavine, Srbijanci — odgovori Toma i ućuta. — A, je l' odavno dođoste
iz Srbije? — upita opet stari. — Odavno čiko. Otkad
švabe okupiraše našu zemlju. Otkad se izdajice udružiše sa okupatorom, kao
Pavelić i Nedić, a bogme i Draža sa svojim četnicima — reče Toma. — Hm, — progunđa
starac. — Veliš protiv Pavelića i švaba. .. A četnici, protiv koga se oni
bore? — Protiv naroda, ta protiv koga bi drugo kad su se slizali s Nemcima. Znaš li ti gde su se povukli oni sa Uzlomaca? U okrilje Nemaca. Ustaše i četnici moraju da slušaju zajedničkog gospodara, koji im daje municiju i oružje. Švaba je stari, sve ovo zakuvao što se mi međusobno krvimo. Prostorijom zavlada tišina. Naposletku, starac se naglo diže i zakorači prema vratima pa izađe u dvorište. — Tvrd orah čiča! — izusti Ivica i brzo poklopi rukom usta da bi zaustavio psovku koju je njegov jezik automatski izbacivao. Dan je uveliko osvajao prostranstvo iznad Jošavke. Zimsko sunce škrto je rasipalo zrake na selo i po okolini. Kraj ognjišta, sedeći na tronošcu, domaćin je savijao pravu "zimsku cigaru". Najednom će, kao da se nešto priseti: — Hm, momci, videste li negde moju metlu? Borci se zbunjeno pogledaše, neki ovlaš slegoše ra- menima, a Baruh umesto svih odgovori odrečno. Cela desetina, kao po komandi, uđe u sobu zbunjena ovakvim pitanjem. Samo je Rade bio odsutan: — Pa ovaj će nas
proglasiti još i lopovima! — prošišta Ivica ljutito. — Zar sad, kad je sve
očišćeno, da se seti metle? A gde je bio da je traži kada su "gibaničari"
bili ovde?! — upita Duca, ali tako kao da hoće reći: "Uzalud ti je sve,
druže delegate". — Treba mu metla da
nas očisti iz kuće, — dodade Baruh i nasmeja se. — Ja ne mislim tako. Čini mi se da je led probijen čim on pita, čim on traži način da sa nama progovori — reče Braco. Neko je otvorio vrata od sobe. Kod ognjišta su sedeli domaćin i Rade. Stari se žalio na mokro i loše drvo, na neukost borca koji ga je doneo i stavio na ognjište da dimi. Rade je prihvatio razgovor i počeo da objašnjava da smo mladi, da neki nisu sa sela, da se većina prvi put odvojila od kuće kad je počeo ustanak, kad su pošli u partizane. Rade se našao "u svom elementu". Veze li veze: te ko smo, šta smo, zbog čega smo otišli u borbu, kuda smo prošli, na kakve smo ljude nailazili. Puna mu usta priče. Čiča bi se katkad zakašljao i, s vremena na vreme, postavljao po neko pitanje. Naposletku, iz sobe izađe Toma i u prolazu, kao nezainteresovan, dobaci Radetu: — Aman Rade, udavi čoveka
sa politikom. Društvo u sobi čeka da dođeš i da im zapevaš neku pesmu.
Batali priču. Našeg domaćina to ne interesuje. Njega interesuje kad ćemo otići,
pa da opet dođu njegovi seljaci sa kokardama. — Ama sinko, —
prekinu ga domaćin — nije baš da me ne interesuje. 'Oću da čujem koja vas
je nevolja natjerala da pucate na Srbe, ka'ste Srbi. 'Ajde de, boriti se protiv
Turaka i švaba, razumijem, ali ovo... Ovo baš mi ne ide u glavu. Čuh, bogme,
što pričaju četnici o partizanima, pa valja i vas da čujem. Ono jes' da sam
bošnjak... Hej, šta sve ne preturih preko moje sjede glave! Zato volim sve da
vidim svojim očima i čujem svojim ušima. Znaš, kako je? ... — Imaš pravo, starino, — reče Toma i sede na naramak granja pored ognjišta, iako je, tobože, hteo i Radeta povući u sobu. — Treba sve videti i čuti. Da su svi Srbi videli kako četnici šuruju sa švabama, a ponegde i sa ustašama, onda, ne bi jedni na druge pucali — nastavi sad i Toma da ubeđuje starog. A on se raskravio i oslobodio. Nudi duvan. Pita i zapitkuje sve više. Što je vreme više oticalo, to je sve manje bilo sračunatih pitanja i obazrivih odgovora. U tom razgovoru zateklo ih je i podne. Duca je doneo bakrač retkog skroba i malo hleba, umešenog od zaplenjenog brašna. Domaćin je pažljivo pratio deobu hleba i, češkajući se, očima merio i vagao svaki komadić na gomilici. Kad je hleb bio podeljen, borci su prilazili i uzimali najbliži komadić, bez biranja, i odlazili ka kazančetu za sledovanje hrane. Nikakve gužve nije bilo i nikakva primedba nije pala. Gledajući porcije boraca, stari je pogledao po katkad i na svoju zimnicu. Onda izađe iz kuće. Obed je bio završen i drugovi izađoše u dvorište da operu porcije. Domaćin je, takođe, pratio pranje i uređivanje posle ručka, poslujući tobože nešto po dvorištu . A onda je prišao borcima, zauzeo nekako svečan izgled, pozvao vodnika Tomu i rekao mu: — Vodniče, molio bih te da sa vojnicima budeš moj gost dok ste kod mene. Hranu nemojte više uzimati od komande. Imam ja, 'vala bogu, nešto u kući, pa ćemo to podijeliti. Toma je zbunjeno žmirkao očima, a onda se trže i zahvali na gostoprimstvu. — Dva dana pošćenja
košta nas ovo obrađivanje — šapnu Baruh Duci. — Isplatilo se — reče obojici Braca, koji je čuo primedbu. U čađavoj, sivoj kućici borci su razdragano pevali i razgovarali sa domaćinom. Sutradan, rano izjutra, čiča je doveo svoju ženu. Stara se snebivajući osmehivala i krišom ispod oka gledala borce. Neposredno posle ručka dođe kurir iz komande čete i donese naređenje da se desetina pripremi za pokret. Kao i obično, borci se uzmuvaše. Domaćin je to primetio. Zanimalo ga je da li ćemo otići uskoro. Čak je i pitao spremamo li se za put. Rečeno mu je da još ne znamo kad ćemo krenuti da je u pitanju možda odlazak u patrolu, tu, negde u blizini. Stari se nervozno šetkao, izlazio, ulazio i, kad se borci zaista počeše spremati da pođu, zamoli vodnika da mu dozvoli da nešto kaže. Toma ga začuđeno pogleda, pa onda stavi ruku na njegovo rame i reče: — Samo kaži, domaćine,
pažljivo ćemo te saslušati. — Eto, bili ste u mojoj kući. Ako sam se nešto zamjerio, oprostite... — Starac zastade, ućuta i, kao lomeći se, nastavi: — Imam sina u četnicima. Pozvaću ga da dođe kući i da se mane četnikovanja. Ako ne bude htio, dajem vi riječ, neće se više zvati mojim sinom. Želio bih da mi vjerujete. S tom željom ja vas pozdravljam? Neka vi je srećan put! Starac stegnu Tomi ruku i izađe u dvorište. Ubrzo zatim desetina je izašla i pošto se svaki pojedinačno pozdravio sa čičom, pošla je ka zbornom mestu. Uz put su se okretali da bi još jednom videli kuću i sedog domaćina, koji im je mahao rukom u znak pozdrava. Kada su zamakli krivudavim puteljkom i kad je drveće zaklonilo kuću, zavladala je tišina. Kao da su svi još razmišljali o starcu. Dušan ĆORDAŠ
|