| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
Ležali smo u učionici, na slami, odvojeni drvenim pregradama. U jednom uglu Živadin[1] je ječao. U drugom delu učionice, gotovo polusvesna, pevušila je drugarica Bursać[2]. Između dasaka kojima su bili pokriveni razlupani prozori, vetar je ubacivao snežnu prašinu. Decembar 1942. godine. Bilo je to u vreme prvih žestokih okršaja novoformirane divizije s Nemcima, četnicima, ustašama i domobranima na području centralne Bosne. Naša bolnica je u Dubravi, blizu Jošavke. Belo okrečena školska zgrada. Dvorište razgrađeno. Pored škole zvonik, bez zvona. Ko zna ko ga je odneo? Okolo zgrade nekoliko lipa i oraha, a dalje — razbacano desetak kućica, pokrivenih snegom. Sa uzvišice na kojoj se nalazi škola pruža se kotlina dugačka nekoliko kilometara, pruža se sve do brda iza kojih kao da se nazire ravnica Posavine i njive koje obećavaju obilje svega. Neko nam je ispričao da je u ovoj zgradi bio štab četničkog komandanta Rada Radića. U učionici u kojoj sada ležimo ubijen je legendarni borac i junak iz Krajine doktor Mladen Stojanović. Nije se znalo koliko ćemo ovde ostati. Sve je zavisilo od operacija naših jedinica. Ali svi su se trudilr! da bolnica što normalnije izgleda. Čak je na jednom zidu, spolja, stavljena i oznaka Crvenog krsta. Drugarica Bursać je imala krupne, crne i nasmejane oči, rumeno lice i gustu, razasutu kosu. Teško je ranjena kada se probijala da previje ranjenog druga koji je ostao na čistini. Mitraljeski rafal prerezao joj je noge. Dobila je gangrenu. Protiv njene volje morali su da joj amputiraju jednu nogu. Ona je tada bila u nesvesti. Nije ni znala da je izvršena amputacija. Ima i dalje velike bolove, pa ipak je čujemo kako pevuši: "U Bosni se podignula raja". Svi bde nad njenim zdravljem. Doktor Đura[3] je stalno pored njenog kreveta. Mi ga često zapitkujemo kako joj je. On kaže da je sve beznadežno. Nalazi se u agoniji. Ipak, na trenutke, nanovo počinje pesmu, uvek po jednu strofu, onda zastane, pa opet nastavi da pevuši. Nedaleko od nje leži Živadin. On je iz Gruže. Ranjen je u ruku i ispod kolena. Svi mislimo da mu rane nisu teške, a on se stalno previja, ječi. Pita druga kome da pokloni pušku, ostavlja poruku majci... Teško nam pada takvo njegovo držanje, ali svakome je neprijatno da ga opomene. U toku noći umrla je drugarica Bursać. Sahranili su je u dvorištu škole. Ujutru je Živadinu bilo veoma teško. Nije mogao da se uzdrži a da povremeno ne jauče. Bilo je i drugih teških ranjenika sa amputiranim rukama i nogama, ali su se suzdržavali. Štaviše, trudili su se da unesu veselost, raspoloženje, ne hajući na svoje trenutno fizičko stanje. Zamerali smo Živadinu. Posle mnogo ustezanja opomenuli smo ga da se savlada. On se s mukom umirio. U svanuće je umro. Sahranili su ga pored drugarice Bursać. Doktor Đura nam je ispričao da je Živadin bio teško ranjen. Parče bombe mu se bilo uglavilo u splet živaca u predelu butine. To izaziva neopisive bolove. Čovek se oseća kao kad bi mu zabijali iverje ispod nokata. Svima je bilo nelagodno što smo Živadinu prebacivali za njegovo držanje. U jednoj učionici leži nas dvadesetak ranjenika. Borci iz Šumadije, Sarajeva, Krajine, Sandžaka, Crne Gore. Da bismo zaboravili na muke, a i da nam ne bi bilo dosadno, poluglasno uvežbavamo partizanske pesme. Imamo i nekoliko knjiga. Održavamo teorijske časove. Trudimo se da nam svaki sat posle vizite nečim bude ispunjen. Kada sve to dosadi, pišemo članke za džečne novine. Svako na parčetu hartije napiše šta želi. Pojedinci su pisali pesme. Sređene napise smo prepisivali u nekoliko primeraka i slali našima — u brigadu. Osman,[4] Dragica[5] i Bosa[6] su inicijatori pričanja o svojim krajevima. Tako se bolje upoznajemo i zbližavamo. Osman govori o Sarajevu, drugi o Kragujevcu. Sve nove i nove teme razgovora. Svi pažljivo slušaju. Neko priča kako se gradila "Šipadova" pruga, kako je pripreman i izveden drvarski štrajk, kako su u ove krajeve došli Poljaci, Ukrajinci, Galicijani. Razgovara se o religiji, davno gledanim filmovima i ko zna kada pročitanim pripovetkama. Za mnoge su ovo nova saznanja o bliskim i dalekim događajima, ljudima, pojmovima. Jednog dana je Osman svečanim glasom objavio: — Sada će da govori naš drug pesnik. Bio je to Jovan Popović,[7] ćutljivi i tihi posmatrač naših dotada burnih razgovora. Većina ga nije lično poznavala. Bosa, beogradska radnica, o njemu je oduševljeno pričala i čudila se kako ima nekog koji ne zna autora "Reda mora da bude" i mnogih popularnih pesama i recitacija koje smo izvodili na našim bataljonskim priredbama. Ispostavilo se, međutim, da ga mnogi znaju, ali niko nije ni pretpostavljao da je taj naš pesnik tako običan, ćutljiv, nezapažen. Bio je ozleđen krajem novembra. Išao je dolinom Vrbasa u koloni sa štabom 1. proleterske. Ispred njega su išli kuriri brigade. Jedan od njih, Popče, odjednom je iznenadno poterao konja. Pojurili su i ostali, pa i Jovanov. U trku je naleteo na jednu granu i ozledio oko. Nije ni jauknuo. Nije se nikome ni požalio. Nije se ni naljutio. Tek kad mu je oko buknulo, zbog neizdržljivih bolova obratio se lekaru. Drugovi su ga tada primorali da ide u bolnicu, jer je postojala opasnost da izgubi ne samo povređeno nego i drugo oko. Ležao je gotovo neprimetan. Inače nije mogao da jede tešku hranu — pasulj i krompir, ali ni mleko nije hteo da pije. Govorio je: "To je za teške ranjenike". Malo je spavao. Lojanica je pored njegovog ležaja gorela gotovo po celu noć. Stalno je nešto zapisivao. Pričao nam je o Posavini, o Bori Kečiću, o borbi posavskih partizana u ravnici. Voleo je da priča o Španiji. Jednog dana zamolili emo ga da nam recituje svoju najnoviju pesmu. Rado je pristao i rekao da mu je milo što ćemo mu mi biti prva publika. I počeo je tihim glasom, kao da razmišlja, sada veoma poznatu pesmu "Dolaze, do~ laze proleterske brigade". Mirko JOVANOVIĆ [1] Живадин Симовић. [2] Болничарка 2. батаљона 3. крајишке бригаде. [4] Салих Османбеговић Осман. [5] Драгица Штрака. [7] Књижевтаик. тада у полигодјелу 1. пролетерске бритаде.
|