U SEĆANjU NARODA   Kada se voćnjaci okite prolećem, kada bukne zelenilo po stranama, kada zapupolje vrbe, zemlja kada zamiriše novim bujanjima, selo Duge, na svega sat hoda od Prozora, kao da tek tada otkrije svu raskoš svoje lepote i pitomosti ... A prvi put smo bili u njemu u leto četrdeset i druge godine. To je bilo posle Treskavice, posle pobedonosnog pohoda na prugu Sarajevo—Konjic ... Samo dva dana i jednu noć su delovi Kraljevačkog bataljona, Prve, proveli u ovom malom muslimanskom selu ... Dočekalo nas je nepoverenje. U stvari, rat je uveliko koračao svim našim gradovima i selima, ostavljajući za sobom požar i omrt. Pa, i seljaci ovog sela, došavši u dodir s novom vojskom, pokazivali su onu već uobičajenu uzdržanost, i strah ... Dok smo mu se približavali i sami smo se pitali: kakvi su žitelji ovog živopisnog mesta? Ali pitanje i u nama i u žiteljima brzo je nestalo. Sećam se eusreta sa Hamdijom Brkovićem, krupnom, krepkom starinom. Sedeo je na pragu, oslonjen o budžu svoga podebelog štapa, i žmirkajući posmatrao kako džombastim, prašnjavim sokakom zamiče naša kolona ... Neko je izišao iz kolone. Za trenutak, da se napije vode sa bunara. Stari Hamdija je zapitao: — Koja ste vojska — Partizani! — Znam to, — ljutnu se starina — nego pitam: koja? — A, to — odgovorio mu je drug. — Mi smo iz Prve proleterske! — Iz Prve! Tako, e na čast vam vala! — rekao je starac i ustao, valjda da nas malo bolje osmotri ... Jer, onda, glas o Prvoj putovao je daleko ispred nje. Toga dana, u predvečerje bitke za oslobođenje Prozora, naša 1. četa, čiji je komesar bila Olga Jovičić Rita, ostala je u Dugama ... Dodir s meštanima začae je uspostavljen. I baš nam je starac Hamdija ispričao zbog čega je njihovo selo dobilo to ime: — Uvijek poelije kiše, jedan kraj duge spušta se u naše bašče! Tako sam čuo još kao dijete, i još sam čuo kako je to zato što su nam bašče najmirisnije i najljepše... Legenda tako kaže o imenu ovog sela. Ugostili su nas, a ujutru smo otišli na položaje. Rita je te večeri dugo razgovarala s meštanima, muslimankama, pričajući im o 1. proleterskoj, o njenim borcima ... Sutradan, Rita je poginula. Preneli smo je u Duge. Sahranili smo je na meštanskom groblju, a žene iz sela spremile su je za sahranu. Kosu su joj okitile cvećem. I grob su zasule buketima ... Prozor smo oslobodili, i otišli dalje. I, eto, tek u četvrtoj ofanzivi ponovo smo naišli kraj ovog sela. Makljen se belasao od snega, a sunce su skrivali tmurni oblaci i ofanzive, zubatog marta četrdeset i treće... Voćnjaci su bili goli, osiromašeni ... — Je l' Prva? — pitali su nas meštani, i iznosili za hranu šta je ko imao. Dočekali su nas kao svoje najrođenije. Tada smo posetili grob ratne drugarice Rite. I bili smo iznenađeni. U onom sivilu, tako svojstvenom grobljima u zimu, Ritin grob je odudarao okićen zimskim cvećem, šimširima, i urednošću. I piramida je bila na njemu, nova, drvena piramida na kojoj je razgovetno, crvenim slovima bilo ispisano: R I T A iz Prve proleterske Sa nama, na groblje je došao, pored ostalih meštana, i stari Hamdija. Postojali smo ćutke na grobu drugarice, a onda pošli dalje. — Lepo ste uredili Ritin grob! — rekao je Živan, komandant bataljona. — Stalno ga obilazimo, kad ko može: vi ste ostali u našem srcu, zauvijek, kao rod najrođeniji! — rekao je stari Hamdija. I, eto, prohujalo je vreme. A pedeset i prve Ritino telo preneseno je u Kraljevo, u njen rodni grad. Bio sam i tada tamo. I ponovo sam se sreo sa letom ovog divnog sela, sa njegovim ljudima, sa već sasvim ostarelim Hamdijom ... A grob Ritin je bio, kao i onog dana, četrdeset i druge, kada smo je sahranjivali ... I ponovo je vreme otkoračalo svoj hod ... I sasvim slučajno, prošle godine, naišao sam u selo Duge. No nikoga nije bilo od starih poznanika. Stari Hamdija je umro. I njegova rođaka, starica jedna, mirna, isplakanih očiju, čijeg se imena više ne sećam ... Otišao sam na seosko groblje, koje leži u blagoj strani, više samog sela, podno hladovite, stare šume ... A grob Ritin je bio tu. Kao i onog dana četrdeset i druge, okićen cvećem, sa piramidom, na kojoj je bilo napisano: R I T A iz Prve proleterske Posle, dole u selu, dok se oko naših kola okupljala razuzdana dečurlija, pitao sam jednog mališana, švrću musavog: — Bio sam na vašem groblju, gore ... Tamo je sahranjena drugarica Rita. Ko je ona? Mališani su se začas sjatili oko mene. I svako je imao da mi ponešto ispriča o 1. proleterskoj. Čak sam imao utisak da se ljute na mene zbog toga što ne znam ništa o Prvoj ... Selo je pričalo o njoj, i prenosilo s kolena na koleno ... Dečaci su mi pričali: — Rita je bila učiteljica, i bila je lijepa kao upis, i dobra kao dobar dan, a svaki je borac Prve bio takav ... Pričali su dečaci, dodajući svojom maštom mnogo štošta, o čemu sam prvi put tu slušao ... I saznao sam da svakoga dana poneko ode na Ritin grob — da ga obiđe, da zalije cveće, da zasadi novi cvetak ... Posle, pošto sam saslušao decu, rekao sam im da sam i ja bio vojnik Prve, i da mi je Rita bila ratni drug ... Izišle su žene. I neki ljudi. Morali smo da uđemo u kuću, na hladno mleko, na razgovor ... Posle, kada smo polazili, bio sam siguran da sećanje na 1. proletersku u ljudima nikada neće izbrisati vreme ... Prva proleterska! Vesti o njoj putovale su do najzabitnijih zaselaka, do dalekih bačija, gore, visoko u planinama ... I kada je zemlja oslobođena, legenda o njoj je ostala, osočila se, dobila sve novije i novije boje u njenoj istinitosti ... Pa se, eto tako, desilo da sam, negde u leto pedeset i devete, prolazio putem od Bosanskog Petrovca prema Ključu, i dalje, prema Sanici ... I dok smo odmicali, drumom u podnožju Grmeča, oživljavale su uspomene divnih susreta s Krajišnicima... U blizini Ključa, u malom zaseoku Ribnici, zaustavili smo se da protegnemo noge, da se malo odmorimo ... Selo uredno, čisto ... I nehotice sam se setio kraja septembra četrdeset i druge — spaljenih kuća, voćnjaka oglodanih bitkama ... Tako su, sa ono nekoliko meštana, okupljenih oko nas, počeli razgovori o ratu, o proteklim borbama iz revolucije ... I začudio sam se kada sam čuo priču jednog seljaka. Osrednjih godina, naočit, lep čovek, odjednom je, smeškajući se, počeo da priča: — Eh, drugovi, ispričaću vam nešto iz rata ... Ovaj naš kraj je ustanički ... Ovdje su odmah počele borbe ... I, eto, hoću da vam ispričam o prvoj našoj pravoj vojsci koja je stigla kod nas, u Krajinu... U stvari, o Prvoj proleterskoj ... Čuli smo o njoj, a ja sam bio momčić tada. I vijest nam je stigla o njoj, odmah nekako u januaru, kada je došla u Rogaticu, pa kasnije u Foču i Goražde ... I poslije, odjednom je stigla vijest: dolaze nam proleteri, naša prva vojska ... I dok sam ga slušao, odjednom su oživeli susreti iz tih dana. Bila su to slavlja, takva kao da je već rat završse. Kitili su nas peškirima, cvećem, donosili nam darove... A seljak iz Ribnice, kome sam tada zapisao ime — Petar Stupara se zvao — nastavljao je priču: — Onda smo, drugovi, mi, tih dana, otimali žito ispred neprijateljevih položaja ... I proleteri eu došli da nam drže položaje, dok su naše omladinske radne brigade žnjele... I sjećam se — govorio je Petar — kada smo jedne noći izišli pored Sanice... Noć ovedrila, zvijezde, toplo ... Vezujemo snopove, sve to u tišini, i samo ponekad zapara koji rafal. A onda, odjednom, tu u polju, u samo razdanje, kada nam je posao bio završen, zasvirala je muzika, prava, vojna muzika, sve naše partizaneke pjesme ... Proleteri su nam svirali, bili su to Kraljevčani, i da vam kažem, drugovi, to je bilo tako da nikada ne može da se zaboravi ... Ustaše su zapucale, a muzika je treštala, i sa njom smo odmarširali u selo ... Znate, tada smo upoznali drugove iz proleterske muzike: i Devu, i Cugera, i Lisca, i ostale... E pa, istinu vam kažem, uvijek kada bi nailazile vojske, mi smo se raspitivali za proletere, svojatali smo ih, jer su oni naši... I tako, kada bi čovek počeo da pretura po beležnicama svojih sećanja, nema mesta u stranama ove naše zemlje kroz koja je prolazila Prva da je se ljudi ne sećaju, da ne gaje legendu o njoj ... I ne samo u tim mestima. I tamo gde Prva nije stizala, legende su o njoj, o njenim ljudima, o njenim borcima dolazile, rasle, išle dalje ... Kada smo, u oktobru, oslobodili Beograd i doživeli prve susrete sa njegovim građanima, dok su još trajale ulične borbe, imali smo prilike da čujemo od građana, iz tek oslobođenih ulica, kako znaju o nama, kako su pratili naš put, naše uspehe. Evo jedne priče. Živana Ćoeić, žena pedesetih godina, iznela je grupi boraca Kraljevačkog bataljona i slatko i vodu ... To je bilo negde oko Crvenog krsta, u jednoj od kuća na periferiji ... I zapitala je iz koje su jedinice. Neko joj je odgovorio: — Iz Rudarske čete, Kraljevačkog! Iz Prve proleterske! — Iz Prve! — ponovila je za njim Živana. I oi^da je pričala kako je u nekoliko mahova, negde u komšiluku, slušala vesti "Slobodne Jugoslavije", u kojima se govorilo o Prvoj ... — O Prvoj proleterskoj, deco, — govorila je Živana — znali smo već negde u početku četrdeset i druge ... Slušali smo o njenim borbama, slušali smo toliko puta i sve one laži Nemaca i nedićevaca... Eh, koliko smo puta, tada, razgovarali o vama! ... Vi ste naša deca, i baš smo tako razgovarali . . I posle je Živana, od ono malo svoje sirotinje, htela da spremi njenoj deci, kako je rekla, nešto malo kolača ... Međutim moralo se napred... U ratu se čovek takvih susreta seća kasnije. Ali ovaj je naročito ostao u sećanju svim borcima iz te grupe. Jer sutradan, u sumrak, ona je pronašla svoju decu, koja su se tada nalazila na položajima Kalemegdana, prema Bežanijskoj kosi. Donela im je kolače, i rekla je: — Donela sam vam ovo, da se osladite malo. Ta vi ste naša deca ... Živorad MIHAJLOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument