U RUDO SU S PJESMOM DOŠLI   Ne bi se moglo reći da Rudnjani nisu nešto naelućivali. Kamenkovi četnici su se uzvrpoljili i čudno su izgledali — priseća se Rifat Smajović, berberin iz Rudog. — Svojim su držanjem nagovestili promene. Malo ih je bilo, ali dovoljno da nam, kao i ustaše koje su smenili, svojim postupcima uteraju strah u kosti... Povukli smo se u kuće. Radnje smo otvarali samo onoliko koliko su nas tr primoravali. Jednog od tih decembarskih jutara pukne glas kroz Rudo: ide neka vojska otud, od Pljevalja, i ne pozdravlja ovako, opruženom šakom, nego ovako, stisnutom pesnicom. Bezazleno ga pronese poštar Meho Manko, koji je za Rudo bio i prvi partizanski vesnik. Ipak, Rudnjanima je to došlo kao grom iz vedra neba. Na pomolu je bila neobična vojska. Kao da je u dolinu Lima sišla s oblacima koji su već nekoliko dana nadjahivali okolinu čvrsto sedeći na planinskom tronošcu što ga čine strmeni vrhovi Bič, Tmor i Varda, pa se nije znalo jesu li oblaci ili magla. Našavši se u Severinu, selu dva kilometra uz Lim, Meho se iznenada suereo s jednom od crnogorskih kolona. Videvši nepoznatu vojsku, poluuniformisani poštar disciplinovano salutira prvima. — Ne tako, druže, nego šakom, i kaže se: smrt fašizmu! Meho blenu, raskolači oči, i onako, više nesvesno, poče da stiska pesnicu i primiče je ishabanoj šapci. — Ima li kakve vojske u Rudom? — upitaše Crnogorci. — Nema! Bili četnici pa utekli juče — odvrati Meho i za tren oka se izgubi iza živice kraj puta i koliko ga noge nose poleti ka Rudom. Na prilazima prvim kućama stade uz sav glas da viče: "Eto ide neka vojska", a iz noea i usta hukće mu para kao mahnita. Sokaci su za tren opusteli. Prepao se izmaltretirani narod i, pod uticajem ustaško-četničke propagande, mislio je najgore. Nekoliko njih koji su bili bolje obavešteni ostali su na kaldrmama i iščekivali. Među njima je bio i Rifat. — Dole, na prilazu Mostu kralja Aleksandra, tog prohladnog jutra spokojno je, kao da se ništa ne događa, čuvao stražu stari Tihomir Milanović, s četničkom kokardom na šubari. Četnici kada su napuštali Rudo njega se ni setili nisu. Nabujali Lim je šumio i gramzljivo srkao mnoštvo potočića koji su mu posle snežne kiše strmoglavo srljali u susret. Kolona crnogorskih partizana se primicala. Dolinom je odjekivala pesma. Čelni je prišao stražaru, koji se, ugledavši vojsku, ukipio i uz grudi čvršće pritegao remnik trometke. — Šta to čuvaš, čile, jadan ie bio? — upita ga Mitar Bakić. — Ta čuvam li grad, vlast!... — odgovori pedesetpetogodišnji stražar pod šubarom i sav se pretvori u grimasu čuđenja zbog ovakvog pitanja. — Hajde ti stari kući, mi preuzimamo stražu — reče mu Mitar i na fin način uspe da mu oduzme pušku. Tek tada Tihomir ugleda crvene petokrake, znamenje partizansko, i kao da mu odmah postade sve jasno, a i nejasno, zašto ga tako "glat" pustiše. Zakorači pet do šest koraka natraške, zatim se okrenu i pohita na most. A kad mu se učini da čuje pesmu s one strane Lima, sve brže i dužim koracima, gotovo trčeći nagne uz strmu ulicu ka rudnjanskom hotelu. — Ma ovoga mi krsta, ljudi, nisu mi ni ružnu riječ kazali, nego me lijepo poslaše kući — odgovarao je astmatični Tihomir svojim meštanima, koji su ga s izrazom znatiželje u licu pitali šta mu to uradiše partizani. Tihomirov slučaj se brzinom zvuka uvukao gotovo u svaku kuću ove varošice. To je razvedrilo Rudnjane. — Osjećao sam se tada — reče Rifat — kao kad sunce iznenada prospe obilan snop zraka «a krovove i ulice poslije duge i dosadne kiše. Prozori i dvorišna vrata već su se počeli pomalo odškrinjavati. Pesma je bila sve bliža i gromkija. Odnekud se ču i glas Adema Šabanije, starog rudnjanskog telala. Nadjačavao ga je doboš, u koji je neprekidno udarao kao da je hteo da razagna maglu koja se stuštila nad Limom. — Kako ga tako brzo pronađoše? — čudio se Momčilo Rožić, rudnjanski limar. — Čujte, narode, i počujte! — počeo je Adem da viče još kod Sokolskog doma. — Došli partizani i kažu ... da su narodna vojska, oslobodilačka, i naredili ... da se otvore magaze, dućani i radione, a majstori... da u njima budu i čekaju nove naredbe... Ko neće moraće reći zašto neće ... Čujte, narode, i počujte ... Dozivao je nepismeni telal poslušno i samopregorno kao i pod svakom drugom vlašću kojoj je služio. — Izlazili smo i otvarali radnje — priča Momčilo. — Tada smo se susretali i s prvim oglasima. Na nečijim vratima čitao sam jedan, mašinom pisan, u kojem je stajalo sve ono što je Adem čaršijom prenosio, samo bolje i opširnije. Izlazili su meštani i, kao da su nemi bili, svi su ćutali i znatiželjno zagledali unaokolo. Počele su da proviruju i ženske prilike kroz mušebake i avlijska vrata, a poneko dete bi istrčalo na ulicu i opet se brzo vratilo. Primamljivala ih je prodorna pesma iz Sokolskog doma i osnovne škole. Otkako su došli, pesma i smeh u Rudom nisu utihnuli. I od mekteba je dopirao pregršt lepih, do tada nikada slušanih melodija. U njima je sve nadvišavao jedan sopran. — A onda, sve odjednom živnu —reče nam jedan od starih odbornika. — Kao da smo u onoj poznatoj narodnoj izreci: ko se smije zlo ne snuje, našli pravo tumačenje svega što nam se u ovim trenucima učinilo da je tajanstveno. I, zamislite, rekoše da su mrtvi umorni, gladni i prozebli ... I ko bi sve ove čudesne kontraste odjednom shvatio! Uskomešalo se na sokacima i trgu kao da je bio mirnodopski pazarni dan u ovoj varošici s jakom esnafskotrgovačkom tradicijom. Kao da su se slegli mesari i trgovci, konjokupci i zakupci suvih požegača i oraha iz daleka, kojima su se nadule grudi od debelih buđelara. Oko starog šedrvana pod ogolelim kostenovima na sredini džombastog trga okupila se grupa građana i mnoštvo dece. Niz šedrvanske česme uhvatile se ledenice, pa ih deca krše samo, eto, da bi nešto radila, da bi utolila nagonski nestašluk, a u stvari, sva im je pažnja, kao i u odraslih, bila usredsređena na naoružane ljude s crvenim petokrakama na kapama za koje su slušali da su komunisti, a od jutros, evo, još i da su proleteri. Užurbano su ovi špartali po varošici, obavljali poslove, tu i tamo za^stajkivali i ponekog nešto pripitali. — U moju brijačnicu uđe partizan s nekakvim starešinskim oznakama. Tada me nešto ledeno obuze — priseća se Rifat. — "Možeš li, majstore, da me obriješ?" upita me on, i time istoga časa kao da istera strah iz mene. Brijao sam ga i sve pazio da mu ne povrijedim lice, ogrubjelo od vjetra i leda. Zatim sam ga nježno istrljao niveom, koju kao da sam čuvao baš za ovu priliku. "Jesi li ti, majstore, ikad čuo za proletere?" upita me pošto je ustao. "Ne, do jutros!" "E, to smo ti mi, borci, dobrovoljci, spremni da bez predaha tučemo okupatora i njegove sluge na svakom koraku naše zemlje, dok je ne oslobodimo. Zato se i zovemo Narodnooslobodilačka vojska." Izvadio je tada nekoliko novčanica, stavio ih na konzolu i, pozdravljajući me stisnutom pesnicom, ode. Za njim i ja nevješto digoh šaku u znak otpozdrava i ne mogoh ni jednu riječ da izustim. Bio je to prvi vojnik ili službeno lice otkako je rat počeo da mi je platilo brijanje. Poslije sam doznao da su ga zvali Velebit! U međuvremenu su partizaneki kuriri, sa kojima i opštinski kurir Lutvo Skejović, razneli nekim građanima nekakve pozive. — Pomislili smo u prvi mah da nas kupe za vojsku, mobilišu — naglasi Rožić — ali za nepun sat nas devetoro: Đemil Resić, Vehbija Smajović, Pero Mitrović, Aco Janković, Rifat Smajović, Savo Kukavica, Lutvo Dodić, Miloš Spajić i ja, našli smo se u bivšoj opštini, gdje su nae čekali Mitar Bakić, Mile Peruničić i još jedan drug poluvojnički obučen. Iz džepa Mitar izvadi neki spisak i otprilike baš ovim redom nas prozva. Naredio je da se kuva dvanaest kava. Mi još nismo znali zašto smo ovdje i pomalo su nam podrhtavala koljena. Odjednom Bakić ustane i počne: "Drugovi, vas smo pozvali da vas upoznamo da mi kao Narodnooslobodilačka vojska gdje god prvi put stignemo osnivamo narodnooslobodilačke odbore, koji treba da zamene bivšu vlast. Ovi odbori nemaju ništa zajedničkog s ranijim opštinama. Oni predstavljaju vlast naroda i sada im je najvažniji zadatak da se brinu o svojoj Narodnooslobodilačkoj vojsci. Vi koji ste ovde pozvani sačinjavate prvi narodnooslobodilački odbor u Rudom. Vaša obaveza trenutno je da vojsku koja je stigla i koja još pristiže odmah rasporedite na konak i hranu, nastojeći da pravedno odlučujete — da imućniji više daju, i da organizujete rad svih zanatskih radionica za potrebe jedinica. Sve će im biti plaćeno u gotovom ili priznanicama.4 Prvi rudnjanski narodni odbornici su pogledali jedan u drugog s neskrivenim čuđenjem. Nisu mogli da prikriju ni mali strah u licima... I dok je Peruničić s nekima od njih pravio poimenični plan kome i koliko boraca da se stavi na brigu, drugi su pošli obrtnicima da im objasne kako da organizuju rad u svojim radionicama. U stvari, više su govorili o ovome čudnom ratu u kojem među tolikim vojskama ima jedna koja ne otima, koja sama neće ništa da uzme, koja čak plaća i daje priznanice... A ustaše i četnici su pronosili kako komunisti dižu sve što stignu, žare i pale. — U kuću Mustafe Resića smjestili smo petnaest Kraljevčana — sećaju se preživeli odbornici. — Domaćica im je skuvala veliki lonac pure. — Čime, drugovi, volite da pomastimo? — upitao ih je Mustafa misleći na kajmak, maslo ili mleko. — Ako imate malo pekmeza... a ako ne, dobro će biti i ovako. Mustafa se zabezeknu zbog ove skromnosti, jer su mu svega tri dana ranije četnici ispreturali svu kuću da bi pronašli maslo i kajmak... I pura u zdelama koja se našla pred proleterima nije se mogla primetiti od kajmaka — toliko je domaćin bio ushićen. Slično se desilo kod Murata Smajovića, u kući Svetozara Jakovljevića, Maglajlije, Gotovuše i drugih. U kafani Zake Andrić bila je raspoređena grupa Kragujevčana. Došli su mokri i prozebli. Kašljucali su. Peć nije bila založena. Nije bila ni nameštena. Dotrčao je limar Rožić i "furunu" brzo uredio. Vatra je za tren oka zaigrala u njoj. Dve devojke partizanke (drugovi ih pustiše tik uz peć) raspevale se kao da su maločas ustale iz toplog majčinog kreveta. Imale su glas kao najbolje operske pevačice. A i govorkalo se da su iz opere. U rukama jednog od boraca odnekud se nađe jabuka. — Majstore, imaš li nož pri ruci? — upita on Rožića. — Znam ga dobro — seća se limar — u kafanu je unio puškomitraljez zbrojovku i sijaset bombi oko pasa, a, eto, ne imade noža da jabuku prosiječe. Kod onih gadova ranije noževa ponajviše. Dadoh mu nož i raskomada on jabuku na sedamnaest jednakih dijelića. Prva kriškica iz njegove ruke meni je pružena. Ništa slađe u životu nisam pojeo, a jabuka k'o jabuka, i kriškica debela koliko tri žileta... Nije prošlo ni pet minuta, pred njima se našao pun sepetić probranih jabuka ... Ma ko im ne bi dao! I odjeknuše Rudom legende o proleterima. A kada je najbogatiji Rudnjanin, trgovac Hamid Lagumdžija, dobivši nalog od narodnooslobodilačkog odbora da nahrani stotinu partizana, svoju obavezu hteo da podmiri u naturi, iz komande mesta su poručili odbornicima da obaveste imućnog Hamida da se odluke narodne vlasti moraju poštovati, i zato neka da u naturi što je mislio da da i još primi stotinu boraca. "Ni po babu ni po stričevima, već po pravdi ... proleterskoj", pronosilo se tim povodom po varoši. Ovako sročen, ovaj poznati narodni stih i danas živi u Rudom. Rudo je tih decembarskih dana 1941. godine ličilo na košnicu. U njemu je bila pokrenuta jedna čitava mala manuelna "industrija". Osamnaest radionica je tada stavljeno u pokret (tri kovačke, četiri krojačke, četiri obućarske, jedna limarska, dve brijačke i četiri pekarske). Punom parom su opsluživale buduću Prvu proletersku. Rudnjani dobro pamte čoveka niskog rasta u "rajthoznama" od štruksa, pod kačketom i u kamašnama, koji ih je stalno obilazio i s vrata ih podsticao: "Ide li to, majstori?" — Ponekad bi ušao da se malo ogrije, da sa brkova inje raskravi — pričaju nekadašnji "šefovi" radionica — i uz put bi napominjao: bricama — ne upisujte imena boraca, nego "udarajte recke"; obućarima — ukivajte što bolje; krojačima — udvostručite proizvodnju i beležite ... Od prvog susreta smo ga prihvatili kao da je tu, među nama, rođen, kao da je iz naše sredine izrastao. Mnogo kasnije smo saznali da je to bio Moša Pijade. Meštani su radili i poslovno trčkarali. Uprkos hladnoći, deca su bila glavna spona — donosila su, odnosila i raznosila. Jedanaestogodišnji mališan Hamdija Kreho (danas sekretar opštinskog komiteta SKJ u Rudom) bio je najzapaženiji. Plakao je posle što ga nisu pustnli da ide s proleterima, jer je video i dečaka jednog među njima. Albin mu je bilo ime, upoznali su se. — Borci su se odmarali i dotjerivali. Momčilo Rožić im je pravio petokrake od odbačenih limenki, bojio ih crvenim minijumom i ucrtavao srp i čekić u njima... Brice su netremice izbrijavale i raščešljavale koščate i snažne Crnogorce. Među Srbijancima kao da je bilo više golobradih, a Crnogorci su ih zvali đetićima — priseća se majstor Rifat. A Rudnjani još nisu znali kakav čin treba da se izvrši u njihovoj varoši. Ni na kraj im pameti da će ovo mestance na Limu, u srcu porobljene Evrope, sutra već postati rodno mesto nove, regularne, oslobodilačke armije. Dvadeset drugi decembar osvanuo je tmuran i prohladan kao i nekoliko prethodnih dana. Nešto nakon 8 časova ujutro opet je stari Šabanija uz pomoć doboša dozivao svoje sugrađane: — Čujte i počujte — počeo je Adem kao da je bio siguran da bez tih reči ni jedan telal na svetu ne može da otpočne svoje saopštenje — poziva se građanstvo da ... izađe kod šedrvana i prisustvuje... Ovde bi mu uvek nešto zapelo. Valjda nije dobro upamtio sve što mu rekoše merodavni, pa da ne ispadne naopako, jače zabubnja u doboš, na kojem je dobro zategnuta ovčija koža titrala kao struna, i prekrati: — Biće dernek ... Čujte, narode ... — Bilo nas je stotinak oko šedrvana kada se brigada počela da postrojava u vrhu trga. Borci su nam bili okrenuti leđima. Novi su pridolazili pjevajući, a prispjeli s pjesmom nisu prestajali. Nikada Rudo otkada postoji nije bilo raspjevanije... Ličilo je to na pravu narodnu vojsku. I nije nas zbunjivalo što smo nabrojali više od trideset ženskinja u stroju. Držale su puške i puškomitraljeze naočigled svih nas, baš kao muškadija — sa zanosom su pričali Rudnjani starosedeoci. — Prepoznah onog što je sjekao jabuku na sedamnaest dijelova i mahnem mu rukom — dodade Rožić. — I on je mahao nama, a zatim uvukao ruku u džep, izvadio jabuku i hitnuo je prema meni. U vazduhu je uhvati neki dječak... — Sat i po su se zadržali na trgu. Pjesmom su ubijali mraz, pa kao da je i nama bilo toplije. Sjećamo se čovjeka u šubari koji je objavio da je od najboljih boraca tog časa ovde formirana Prva proleterska brigada. Tek poslije dugo vremena, u stvari, kad se rat završio, saznali smo da je to bio Tito — priča Jakovljević. — Istoga dana predveče brigada se svila u dvije kolone. Ja sam određivao vodiče — priseća se Rožić. Jednu je, prema Ravnicima, vodio kovač Tair Rančević, a drugu, prema Cikotama, Lutvo Skejović. Pre nego što će se krenuti, oko Lutve se okupilo nekoliko znatiželjnih meštana. — Kud li će to? — upita ga jedan. — Kud će, da će, za ove prepreka biti neće! — odgovorio mu je Lutvo i ućutaše kao da odjednom shvatiše da je posle ovoga svaka reč bila suvišna ... Osluškivali su pesmu proletera. Sa njima su otišla i četvorica Rudnjana. Hamid Beširević je prvi zamolio da ga prime u njihove redove — da bude proleter. Bio je junak. Proglašen je za narodnog heroja. Sutradan ujutro, u cik zore, do Rudog je doprla reska pucnjava. Razbudilo je to mnoge po varoši. Bunovni Momčilo je huktao u zamrzli prozor i provirivao ne bi li što primetio. — Od Gaočića je sijevalo — reče on, iako je znao da se zbog daljine to ne može videti. Pričinilo mu se tako, jer otuda je dopiralo dumbaranje. Rudo je već bilo na nogama. Meštani su pomišljali na svašta. "Da opet ne nagrnu četnici i Talijani?" — pribojavali su se. — Džemail Resić i ja poranismo u staro Rudo, Refiku Smajoviću. U njegovoj kući je bila smještena bolnica. Trebalo je da kao odbornici vidimo šta treba bolesnicima. Zatekli smo Refikove sestre Sadiku i Vazimu kako s bolničarkama — proleterkama perukaju i pjevuše. Bože mili — reče Momčilo — kao da se rat završio, a ne tek počeo ... Čudna li osjećanja koja je stvarala još čudnija vojska... Borba oko Gaočića nije dugo trajala. Prošlo je neko vrijeme, kad od Kraljeva brda začusmo pjesmu "Padaj silo i nepravdo.."Vraćaju se!" govorili smo i kiptjeli od znatiželja. Međutim, nije to bila brigada, nego samo njen mali dio, ali sa oko sto dvadeset zarobljenih Talijana i dvadesetoro još ranjenih na nosilama. Prebrojali smo ih dok su ih proleteri postrojavali na trgu kod šedrvana. Tada sam gledao — ne prestaje Momčilo da pobuđuje uspomene — onu čigru od čovjeka, Velebita. Pune su mu oči bile ovih neustrašivih ljudi, koji su slavili prvu pobedu brigade koja se tek rodila. Sutradan proletera u Rudom više nije bilo. Ostale su legende i neizbrisive uspomene o njima, njihova pesma što ponese, pesma koju Rudnjani kao da i danas čuju." Šime KRONJA Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument