| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
Kad idu u borbu ljudi, vojska koju je država stvorila, odrasli ljudi, oida je to dužpost prema svojoj domovini, onda je to dug svakog građanina i rodoljuba. Ali kad djeca bez mobilizacije, dobrovoljno, djeca od 12, 14, 15, 16 godina idu u borbu, znajući da će u njoj poginuti, onda je to više nego dug prema domovini, onda je to nadčovečanski heroizam mladih ljudi, koji žrtvuju život, da bi buduća pokoljenja bila srećnija. TITO Kada su partizani prešli Zlatibor i prodrli u Srbiju pridružio im se Pavle Panić dvanaestogodišnji dečak iz sela Kremne. On se iskrao od roditelja i stupio u 3. bataljon. Njegov otac dugo ga je tražio, dok najzad nije doznao u kojoj se jedinici nalazi. Tada je uputio Ministarstvu narodne odbrane molbu da se maloletni Pavle vrati kući. Molba mu je odmah uvažena i, pre neki dan, u štab brigade stiglo je rešenje o tome. Međutim, očev trud je bio uza~ ludan. Pavle je ponosno odbio da napusti svoju brigadu. Evo njegove izjave: "Danas mi je u štabu 1. proleterske brigade saopšteno rešenje Ministarstva narodne odbrane MOB. br. 998 od 27. marta 1945. g., kojim se na molbu moga oca Panić Sretena, zemljoradnika iz sela Kremne oslobođam vojne obaveze i otpuštam kući, jer sam dete od 13 godina. Kako mene niko nije prisilno doveo u našu vojsku, nego sam u istu dobrovoljno stupio, to hoću i dalje da ostanem u vojsci dobrovoljno sve dok i poslednji neprijateljski vojnik ne bude proteran iz naše otadžbine. Moja brigada je moja rodna kuća, jer sam u njoj našao i braću i sestre iz svih krajeva naše domovine. Naša međusobna ljubav je velika, a moja ljubav koju gajim prema otadžbini ne dozvoljava mi da napustim moje drugove. Mojim milim roditeljima vratiću se tek onda kada budu uništeni i poslednji naši neprijatelji i narodne izdajice, i kad moji roditelji ne budu više morali strahovati od bradatih dželata Draže Mihailovića. U 1. proleterskoj brigadi su drugovi — moji vršnjaci — iz Dalmacije, koji se nalaze u borbenim redovima dve, pa čak i tri godine. Pa kada su oni mogli čak iz Dalmacije doći u Srbiju i učestvovati u oslobođenju moje uže domovine, onda ću i ja da dam sve od sebe i da učestvujem u oslobođenju njihove uže domovine i doći u Hrvatsko primorje, — Sušak, pa i u našu porobljenu Istru. Šaljem mome ocu sliku u kojoj sam ja s mojim drugovima vršnjacima i starijim drugovima — učiteljima, koji ne žale truda da od nas stvore verne sinove našeg naroda i dragog maršala Tita. Ja više nemam šta da izjavljujem, osim još da dodam Smrt fašizmu — Sloboda narodu!" ("Mali ratni nedeljnik 1.
proleterske", br. 17, 8. aprila 1945).
|