U OBNOVLJENOM ŠUMADIJSKOM BATALJONU   Posle oslobođenja Beograda brojno stanje naših jedinica naglo je poraslo. Tada je i Prva proleterska bila u mogućnosti da obnovi nekadašnji 5. bataljon, i to pretežno novim borcima. Njih je trebalo tek pripremiti da bi bili kadri da idu ukorak sa starim prekaljenim proleterima i da dostojno čuvaju "pjenovačku legendu" i slavu Čiče Romanijskog i Čiče Milana Ilića, koji su herojski poginuli jednog hladnog januarskog dana 1942. godine. Iz tih prvih dana u 1. proleterskoj trajno su nam ostali u sećanju topao prijem starih proletera i ono malo kratkotrajne istorije bataljona. Primili su nas bez nadmenosti i potcenjivanja "novajlija", tako da smo se od samog početka osećali ravnopravni sa tim prekaljenim ratnicima. A ta pažnja i drugarstvo ostaju u sećanju celog života. Kada se danas setim reči komesara bataljona, Andre Milanovića, o sudbini bataljona, one mi pomalo liče na prigodan govor. Međutim, one su za nas bile veliko nadahnuće koje nas je nosilo i podsticalo u svim jurišima i nevoljama od Beograda do Okučana i Vrboveca. — U proleće 1942. godine, govorio je komesar, 5. šumadijski bataljon stiže na Zelengoru bez većine boraca i rukovodilaca, pa je, po naređenju Vrhovnog štaba, rasformiran. Međutim, njegovu zastavu i dalje su čuvali i kroz sve okršaje proneli ostali bataljoni naše brigade. Sa tom zastavom sačuvana je i nepokolebljiva vera u svetlu budućnost i lepše dane, u ponovno formiranje slavnog bataljona. I taj dan je došao. Oslobođenje Beograda za nas je obeleženo još jednim svetlim događajem: ponovo je formiran 5. (šumadijski), ponovo je razvijena njegova zastava. Pod tom zastavom borićemo se mi i stotine novih boraca dok oslobodimo celu našu domovinu ... Za vreme boravka u Beogradu bataljon je bio smešten u zgradi Trgovačke akademije, ispod "Politike". Pored svakodnevne vojničke obuke, razvijao se politički i kulturni život. Posebno su nae interesovale vesti sa rati^ šta — o borbama u Sremu i pobedama Crvene armije, Činilo nam se da će se rat završiti bez našeg učešća, Zato smo želeli da što pre krenemo na front. Kada nam je 23. novembra 1944. godine pred strojem saopšteno naređenje da rano ujutro krećemo na sremski: front, primili smo ga sa velikim oduševljenjem. Iz stotine grla zaorila se pesma: "Druže Tito, mi ti se kunemo" a zatim razvilo omiljeno kozaračko kolo. Predveče je u mojoj četi održana konferencija na kojoj je govoreno o vezi i pomaganju u borbi, o postupcima sa ranjenim i mrtvim, o odnosu prema narodu ... i, na kraju, kao osnovno geslo: sačuvati svetlu tradiciju 1. proleterske brigade. I mi koji još nismo doživeli prvo vatreno krštenje osećamo uz stare iskusne borce veće samopouzdanje i veru da ćemo opravdati poverenje. Sutradan, posle mitinga na Trgu Republike, pošli smo pevajući prema zemunskom mostu. Ispratili su nas pozdravima i cvećem, sa nadom da ćemo se pokazati kako dolikuje proleterima. Sremsku ravnicu prelazimo usiljenim maršem. — Predstoji ofanziva, čim Prva kreće na položaj —kaže desetar Mihajlo Bukva, skromni Kozarčanin, koji, na žalost, nije doživeo njen uspešni završetak. Potmula huka topova sve nam je bliža. Ali ni saznanje da idemo u susret teškim borbama ni zamor od napornog marša ne emanjuju borbeni duh bataljona. U ranu zoru, 2. decembra, našli smo se na padinama Fruške gore, levo od Iloka. Sasvim jasno čujemo pucnje i grmljavinu topova. Pošto smo prošli pored jednog previjališta, na ivici šume dočekale su nas eksplozije granata. Razdanilo se. Razvijeni u streljački stroj provlačimo se kroz šumu. Vazduh je zasićen dimom eksplozija. Strah i neizvesnost se polako gube, osećamo da nismo sami — da smo sastavni deo snage Prve proletersk. Stižemo u prve linije. Ispred nas je proplanak" a pozadi njega na nekoliko stotina metara linija nemačkih rovova. U podne dat je znak za juriš. Po našoj proceni to je bio početak opšte ofanzive. Iskočili smo iz rovova i kroz vatrenu kišu, pod zaštitom naših mitraljeza, primičemo se nemačkim bunkerima. Naši bombaši stupaju u dejstvo, a zatim uskačemo u rovove, koje Nemci bežeći napuštaju. Pripucavamo za njima, radosni što smo i mi "novajlije" izvojevali prvu pobedu na frontu. I to sa svega dva ranjena druga! Najteže je prošlo. Doživeli smo prvo vatreno krštenje. Nakon kraćeg predaha, 4. decembra uveče, napadamo Tovarnik. Nemci se ogorčeno brane. Mi bez predaha navaljujemo cele noći. Priličan broj naših je izbačen iz stroja. Te noći poginuo je Milovan Bogosavac, zamenik komandira 1. čete. Svi su znali za njegove podvige iz pete neprijateljske ofanzive. Novi borci su ga zavoleli i zbog toga što ih je u borbama čuvao i učio kako da koriste zaklon, gde da se prebace prilikom napada i gde da usmere vatru. To je bio starešina koji se borio ne samo oružjem, nego i savetom, za život svakog svog borca. Na Tovarniku je, sa bombom u ruci, smelo išao ispred svoje čete, hrabreći borce u jurišu. U tome ga je našao rafal nemačkog mitraljeza i smrtno ranio. Izneli su ga do previjalipgga. Pred zoru dok smo išli kroz oslobođeni, izrovani Tovarnik, pun leševa i dima, saznali smo tužnu vest da je Bogosavac podlegao ranama. Prve dane 1945. godine, praćene snegom i jakim mrazevima, dočekali smo na položaju u blizini sela Nije^ maca. Neprijatelj je doveo jake snage i pokušavao da izvrši proboj. Šestog januara uepeo je da zauzme selo. Ubrzo zatim stiglo je naređenje da naša brigada izvrši protivnapad. Odmah smo se spremili i pošli u napad. Posle nekoliko časova uporne borbe neprijatelj je ipak bio prisiljen da se povuče, ne stigavši ni da pokupi svoje mrtve. Za pokazanu hrabrost i podvige u borbi prilikom pro-terivanja neprijatelja iz rejona sela Nijemaca odlikovani su iz našeg bataljona Savo Dojčinović, Simeun Ivanović i Živojin Propadalo. A zbog dobrog držanja u borbi, i svi novi borci bataljona stekli su pravo da titovke ukrase proleterskim znakom — srpom i čekićem, najvećim priznanjem i ponosom boraca Narodnooslobodilačke vojske. Tako je naš bataljon za kratko vreme opravdao poverenje i zajedno sa ostalima ravnopravno stao u stroj 1. proleterske. Dušan MAKSIMOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument