RATNA SOLIDARNOST GARIBALDINACA I PROLETERA   Sprovodeći u delo fašistički program porobljavanja drugih naroda, Italija je u proleće 1941. okupirala neke pokrajine jugoslovenske teritorije. Ja sam, kao i mnogi drugi Italijani, bio protiv ove politike rata. Zato sam se oslobodio uniforme okupatorskog vojnika čim se ukazala prilika. Uostalom, to sam mogao učiniti tim lakše zato što potičem iz porodice koja je bila nepomirljivi protivnik fašističke ideologije. Dvadeset peti jul 1943. godine, dan za koji je vezan pad fašizma, dan koji se u Italiji i inostranstvu godinama priželjkivao, dočekao sam u Splitu. U redovima većine italijanskih vojnika, koji su bili presiti rata, i koji su, silom okolnosti, morali da vode osvajački rat protiv naroda koje oni doista nisu mrzeli, vladalo je tih dana pravo praznično raspoloženje. Rukovodstvo oslobodilačkog pokreta, umesto da nas mrzi i da se bori protiv nas kao protiv okupatora, pozvalo nas je da se pridružimo jugoslovenskim partizanima u borbi protiv Nemaca i njihovih satelita. Već 8. septembra dobar deo naših vojnika bio je idejno i faktički na strani jugoslovenskog naroda. U Splitu je osnovan jedan bataljon, koji je nazvan karabinjerski zato što je bio sastavljen delimično od karabinjera koji su bili odlučni protivnici fašizma. Bataljon je 10. septembra 1943. godine izvršio marš od Splita do Solina u cilju da onemogući nemačkim trupama da ponovo zauzmu Split. Prvi dan borbe protekao je u znaku dugotrajnog bombardovanja i neprekidne vatre. Punih dvanaest časova borbe bili su tek početak mnogobrojnih okršaja i marševa koje je bataljon vodio u zajednici s jugoslovenskim partizanima. Samo dva dana odmora imali smo na raspoloženju posle pobedonosne bitke za odbranu Splita; potom smo se suprotstavili jednoj italijanskoj fašističkoj koloni, koja je udružena sa nacistima takođe težila da prodre u oslobođeni Split. Tokom 17. septembra vođena je oštra borba, koja je bila vatreno krštenje za četrdeset i tri antifašista koji su kidisali na naoružane Musolinijeve i Hitlerove vojnike. To je bio presudan dan u životu i bataljona i svih ostalih Italijana antifašista u Splitu. Pobeda nad neprijateljem, koju je tada izvojevalo naše antifašističko oružje, zadobijena je zahvaljujući saradnji s 1. proleterskom brigadom. U to vreme je Vrhovni štab NOVJ odlučio da naš dobrovoljački bataljon uđe u sastav 1. proleterske brigade. Početkom oktobra 1943, u prisustvu naših komandanata kao i komandanata 1. proleterske brigade, zvanično nam je saopšteno da je naš bataljon uključen u sastav brigade. Tog časa je naš bataljon, jednodušnom odlukom svih njegovih pripadnika, dobio ime narodnog heroja našeg prvog "Rizorđimenta"— bataljon "Đuzepe Garibaldi". To ime je bilo izraz odlučnosti i volje italijanskih rodoljuba za borbu do potpunog oslobođenja od nemačkih zavojevača. Lola je partizansko ime jugoslovenekog komesara koji je bio pridat našem bataljonu. U zajednici s njim organizovali smo i preduzeli marš u pravcu Bugojna. Za vreme marša on se trudio da nauči što više naših reči. Već u Bugojnu mogao je na našem jeziku da izrazi osećanje prijateljetva jugoslovenskog naroda prema nama. On je s naporom nalazio i izgovarao reči. Ali smo ga razumeli i bili smo uzbuđeni kada smo na našem rođenom jeziku čuli da smo postali saveznici naroda, koji je zaista dostojan naših najvećih napora i žrtava za postizanje zajedničkog cilja — slobode. Ubrzo se pokazalo da naš bataljon nije čist i jednodušan. Bilo je u njemu prikrivenih fašista, koji su radili svim silama na tome da razbiju naše jedinstvo. Zbog toga je odlučeno da se pristupi uklanjanju onih koji kaljaju ugled bataljona i našeg naroda. Prečišćavanjem naših redova bataljon je postao snažniji i sposobniji i za političku i za oružanu borbu. Zato je mogao biti primer za formiranje drugih garibaldinskih bataljona, pa i slavnog bataljona "Mateoti", koji je obrazovan u Livnu, takođe 1943. On je početkom decembra ušao u sastav 3. krajiške brigade. Upravo tih dana počela je velika ofanziva neprijatelja protiv Narodnooslobodilačke vojske. Prva proleterska brigada, kao i uvek u ovakvim ofanzivama, ponela je težak teret borbe protiv Nemaca. Nama bi možda lakše bilo da smo ušli u sastav neke druge jedinice. Ali mi smo bili ponosni na to što pripadamo ovoj brigadi, koja je bila trn u oku neprijatelja i uvek na njegovu udaru, naročito za vreme ofanziva. U maju 1944. godine, na primer, počeo je marš, poznat pod imenom marš slobode, u kom smo mi, zajedno sa brigadom, prešli za 45 dana, koliko se sećam, više od hiljadu kilometara. Od Drvara, preko Bosne, do Crne Gore i Sandžaka, manevrišući vatrom i pokretom sve dok nismo ušli u Srbiju, svaki kilometar puta, svaku planinsku kotu ostavljali smo obeleženu tragovima borbi koje smo vodili. Podvizi proletera i garibaldinaca sa tog velikog marša dostojni su legende. Razume se, boreći se s proleterima, naš je bataljon imao prilično poginulih i još više ranjenih. Jugoslovensko stanovništvo je prihvatalo naše ranjenike kao svoje, izlažući se, vrlo često, najvećoj opasnosti i lišavanju. A poznato je koliko su represalije fašista bile svirepe za bilo kakvu solidarnost sa partizanima. Naposletku, kad je presahla ofanziva neprijatelja, kad su se jedinice NOV koncentrisale da oslobode Srbiju, mi smo se zatekli u Sandžaku, gde je održan sastanak kome je predsedavao popularni politički komesar Plavi. Na tom sastanku, posle diskueije o raznim vojnim i političkim problemima, Plavi je tražio da se bataljon "Garibaldi" izjasni: za povratak u Italiju, preko Splita, koji je tada bio oslobođen, ili za marš prema Beogradu, prema glavnom gradu Jugoslavije, za koji se tek trebalo boriti. Izbor garibaldinaca bio je — za Beograd! Za Beograd, iako je to značilo nove stotine kilometara tegobnih marševa i teških borbi protiv Nemaca, Bugara i četnika, u kojima ćemo imati nove poginule i ranjene drugove. Uprkos tome, borDti se za oslobođenje Beograda bio je jedini mogućni izbor za svakog proletera-borca. Za nas tim pre jer se tada u njemu nalazilo oko 15.000 Italijana — nemačkih zarobljenika. Sredinom septembra 1944. već smo stigli u blizinu Valjeva, kada sam bio ranjen u glavu. Prinuđen sam da ovde kažem nekoliko reči o ličnoj epizodi, vezanoj za ovaj kraj, da bih ilustrovao drugarstvo i saradnju između italijanskih i jugoslovenskih boraca. Krilić je prezime onog jugoslovenskog partizana koji mi je tada spasao život, pomažući mi na sve načine da izdržim u tim teškim danima kada su i ranjenici nastavljali da se bore, jer je borba za slobodu Jugoslavije dopuštala da se odmaraju samo oni koji su zauvek pali. Glad, hladnoća, oskudica u municiji, lekovima i tako dalje, bili su nerazdvojni pratioci boraca za slobodu u ovom legednarnom vremenu, kada su jugoslovenski partizani s herojima sa Staljingrada, s trupama sovjetskog vojekovođe Tolbuhina, posle sedmodnevnih ogorčenih borbi ušli u Beograd. Oslobođenje Beograda donelo je spasenje od sigurne smrti i italijanskim vojnicima koji su se nalazili u nemačkom ropstvu. Do tog časa njih je nesebično pomagalo stanovništvo, koje se izlagalo najvećem riziku samo da bi im doturilo hranu i odeću. Bilo je ne malo slučajeva da su Beograđani prihvatili odbegle zarobljenike i skrivali ih u svojim kućama. To je bila velika žrtva koju je narod podneo za italijanske zarobljenike. U isto vreme, to je bio znak bratstva i drugarstva, znak poštovanja prema žrtvama koje su podneli dobrovoljci — garibaldinci — u sastavu slavne Narodnooslobodilačke vojske. Krajem oktobra stvorena je brigada "Italija", koju su sačinjavali bataljoni "Garibaldi" i "Mateoti" i veći broj oslobođenih zarobljenika. Vojna parada u oslobođenom Beogradu održana je pred komandantima raznih formacija jugoslovenskih jedinica i sovjetskih trupa, među kojima je bio i vrhovni komandant Tito. Kada je pored tribine prolazila brigada "Italija", maršal Tito je zaustavio kolonu i pozvao k sebi italijanskog komandanta Marasa. Bura aplauza eksplodirala je u čast dobrovoljacagaribaldinaca. U proleće 1945. završena je svetla stranica borbe koju su vodili italijanski borci u tuđoj ali prijateljekoj zemlji. Sedmog maja oslobođen je Zagreb, a 12. maja brigada "Italija" je bila određena da prva prodefiluje ulicama grada. Karlovac je bio poslednja etapa našeg velikog marša. U njemu je jedna jugoslovenska jedinica odala počast Italijanima-dobrovoljcima koji su se uzdignutog čela vraćali u domovinu, posle nekoliko hiljada pređenih kilometara, posle mnogih manjih i većih okršaja iz proteklih dvanaest meseci, posle brojnih žrtava, što smo ih dali za čast i slavu italijanskog naroda, koji je bio uvučen u krvav osvajački rat za račun fašističkih zločinaca, Na svakoj stanici, u svakom selu, jugoslovensko stanovništvo je pozdravljalo garibaldince zasipljući ih cvećem u znak zahvalnosti i poštovanja za napore i žrtve koje su uložili u zajedničkoj antifašističkoj borbi. I iz ovog toplog pozdrava i zahvalnosti rodila se i živi u meni i u svim Italijanima-demokratima želja i obaveza da branimo i očuvamo slobodarske tradicije, makar i po cenu najvećih žrtava. Ističući tu želju i obavezu, ja podsećam, u isto vreme, na to da doprinos koji su Italijani-garibaldinci dali borbi partizana znači najviši izraz italijanetva i proleterske solidarnosti. Mario GUCINATI Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument