NA ULICAMA BEOGRADA   Četvrti Kraljevački bataljon nalazio se na položaju kod Đurinaca, na blagim kosama pored međunarodnog druma i železničke pruge, kada se sreo s prvim delovima motorizovanih snaga Crvene armije. Suret s jedinicama Crvene armije doneo nam je i neposredan zadatak da se uključimo u zajedničku veliku akciju za oelobođenje Beograda. Taj susret direktno nas je ubacio u košmar frontalnog ratovanja, u čemu nismo imali tako bogato iskustvo, bar ne u tako velikim razmerama. To je kod nas probudilo osećanje koje dotle nismo imali. Trebalo je ovde, više nego ikad ranije, da očuvamo ugled naše vojske. Niko o tome nije glasno govorio, niko nije imao vremena da o tome priča. Ta zajednička, solidarna odgovornost instinktivno je ispunila svakog borca. Od Đurinaca smo krenuli noću i sustizali se trčeći. Prelazili smo oštra strništa i talasaste, klizave njive, izbijajući s vremena na vreme na drum. Bilo je boraca i bez obuće, a većina je imala dotrajale cipele ili gumene opanke, Svi smo te noći učinili strahoviti napor. Već iste noći izbili smo na drum ispod Avale. Tu smo se izmešali sa sovjetskim jedinicama. Na drumu se bila pomešala njihova motorizacija sa našim kolonama boraca i komorom. U mraku smo se gurali i strahovito naprezali da održimo vezu. Bilo je skoro nemogućno raspoznavati ma čiji glas. Tada je najednom, u našoj neposrednoj blizini, pored druma, nastao nekakav užasan prasak i urlanje. Uzbudili smo se misleći da smo naišli na minska polja. Začas se stvorila pometnja. Mazge i konji počeli su da se propinju, uz besno i uplašeno rzanje. Srećom, sve se brzo svršilo. Sovjetski vojnici objasnili su nam da to dejstvuju njihove kaćuše. U zoru 14. oktobra našli smo se u Banjičkom potoku. Celo prepodne proveli smo u pripremama za uvođenje u borbu, dok su se smenjivale jedinice koje su od rane zore vodile borbu na Banjičkom visu. Deo našeg bataljona ostao je na jednoj kosi, odakle smo posmatrali pomicanje naših i ruskih jedinica prema nemačkim rovovima na Banjici. Ovo je za nas bio kraj partizanskog načina borbe. Kakve li su sve misli obuzimale naše borce, koji nisu imali bogzna kakvog iskustva u formalnom načinu ratovanja! Oko nas su se vrzmali ruski tenkovi i motorizovana artiljerija s kuhinjama. Zapamtila sam te neme, radoznale poglede naših boraca. Posmatrali smo sve to dostojanstveno i mirno. Ništa nismo komentarisali. Dok smo čekali nova naređenja, na jednoj zaravni ispred nas razgovarao je komandant ruskog motorizovanog korpusa, general Ždanov, s našim komandantom korpusa, Pekom Dapčevićem. Razgovoru je prisustvovao i neki Beograđanin, koji im je davao informacije o gradu. Mi smo stajali po strani i zadovoljno se osmehivali. Najedanput, general Ždanov nas pozva. — Dođite, dođite, svi, bliže, bliže! Svi smo ga začas okružili. — Slažete li se da borba danas počne u četiri časa? Pitanje kao grom iz vedra neba. Pita li to on nas ozbiljno, pomislila sam. Ja sam možda jedina to mislila. Svi ostali oduševljeno su odgovorili u jedan glae: — Slažemo se. — Harašo, onda u četiri. Poskočili smo kao deca i grlili se, a naš komandir Mile nas pogleda sasvim ozbiljno i reče: — E, dobro, sad se spremite. Već u toku prepodneva jedan deo našeg bataljona ušao je u borbu. Nekoliko naših mitraljeskih odeljenja privuklo se položajima bataljona Crvene armije koji se tog jutra probio do Banjičkog visa i bio opkoljen. Sovjetski vojnici uspeli su da se do podne izvuku iz obruča. Izneli su dosta ranjenih. Njihove bolničarke žestoko su reagovale na nesnalažljivost svojih drugova i otvoreno pričale kako je gotovo ceo bataljon upao u nemačku zamku. Za naša shvatanja, ta kritika bila je gruba i neumesna. Kasnije nam je njihova ljutnja postala jasna. U njihovim jedinicama nije bilo uobičajeno da bolničarke odlaze * na isturene položaje. Međutim ovoga puta i sanitet se našao u prvoj borbenoj liniji. Naš način je bio drugačiji. Bolničarke su uvek bile zajedno s borcima u svim situacijama. Posmatrala sam crvenoarmejke i njihovim zategnutim bluzama i čizmama. Bile su rumene i ugojene. Naše drugarice izgledale su prema njima blede i oslabele. Pored toga, bile smo zaista slabo obučene. Naš prvi susret s njima bio je zanimljiv. Stajale smo u redu, jedna do druge, prema jednoj grupi njihovih bolničarki. Posmatrale smo se ispitivački jedno vreme, a onda smo mi prve počele razgovor. — Tople su vam čizme? — pitale smo. — O da, mnogo — odgovorile su. — Jeste li umorne? — O da, mnogo — odgovorile su. Tako smo se jedno vreme kratko ispitivale, a one još kraće odgovarale. Bile su, zaista, mnogo umorne. Jedna nam je pričala o njihovom dugom putu kroz Bugarsku i Srbiju. — A vi, mnogo ste se namučile? — pitala nas je jedna plavuša zabrađena crvenom maramom. Mi smo se nekako klonile tog razgovora. Naše čavrljanje sa crvenoarmejkama prekinulo je naređenje za pokret. Naše dve čete krenule su prema Banjičkom visu. Borba je vođena do posle podne, kada je ubačen ceo naš bataljon. Nešto pre četiri časa sovjetska artiljerija je stupila u dejstvo. Paljba je dugo trajala. Naš napad je počeo tačno u dogovoreno vreme. Posle prvog juriša, koji smo izvršili iz Banjičkog potoka, bili smo privremeno zaustavljeni na jednoj njivi prekrivenoj glavicama kupusa. Ležeći potrbuške, zaklonjeni iza glavica kupusa, nismo mogli odoleti iskušenju. Halapljivo smo ih ljuštili zubima. Bio je to prvi obrok od juče. U toku popodneva, do mraka, uspeli smo da se svi prebacimo do kose. Noću smo brzim prodorom uspeli da nateramo nemačke jedinice na povlačenje, tako da smo se našli na Dedinju, kod Dvora. Smestili smo se privremeno u nekoliko kuća, gde smo prvi put, posle toliko napornih dana, ugledali raskošne gradske kuće, uredne stanove i prve Beograđane. Kad smo ušli, ponuđeni su nam ugodni, topli ležaji za odmor. Naša druga četa ponašala se kao elitna jedinica iz akademije. Dostojanstveno držanje, spojeno sa prisnošću i neposrednošću, što je bila odlika čitave naše brigade, uvek su osvajali simpatije svih koji su sa nama dolazili u dodir. U ovim kućama mnogi su dobili tople čarape i šećera, iako nisu ništa tražili. Zadržali smo se kratko, nismo uspeli ni da zadremamo. Uskoro smo morali napolje. Naređenje su nam saopštili komandiri dosta nervozno i požurivali nas. Za tren oka bataljon je bio spreman i čekao u jednoj mračnoj kaldrmisanoj ulici. — Požuri! — uskoro je preneseno od prvog do poslednjeg borca. Uz put smo dobivali nova naređenja — da držimo veće odstojanje i da se krećemo u najvećoj tišini. Bataljon je krenuo na izvršenje svog zadatka — probiti se prema centru grada. Prolazili smo preko Banjice i Dedinja, pored baštenskih ograda, kada nas je trgnuo snažan, oduševljeni uzvik iz jedne kuće: — Živela Narodnooslobodilačka vojska! Komandir naše čete zastao je za trenutak i nešto ljutito promrmljao. Nas je taj pozdrav uzbudio. Bio je to prvi pozdrav našem bataljonu u Beogradu. Ali ovde nije bilo mesta za oduševljenje. Nastavili smo put u mrak i neizvesnost. Nismo raspolagali podacima o nemačkim položajima, tako da je izvršavanje ovog zadatka od početka bilo praćeno krajnjom nemzvesnošću. Na samom uglu kod železničke bolnice bataljon se zaustavio. Tu smo zatekli jedan sovjetski tenk. Komandant bataljona prišao je i pitao tenkistu za položaje. Tenkista je ležerno odgovorio da možemo krenuti što pre, samo napred. Naše jedinice već prelaze Savu — rekao je mirno. Članovi štaba ćutke su se pogledali i razumeli. Svi su na isti način primili ovu novu "činjenicu": Crvena armija već i Savu prelazi, a mi smo još na Dedinju! To ubeđenje još više se učvrstilo kada emo u jarku, u neposrednoj blizini tenka, ugledali nekoliko sovjetskih vojnika s nemarno položenim maksimima. Smesta je doneta odluka: što pre krenuti bulevarom prema skveru "Mostara, a odatle u centar grada Ulicom kneza Miloša. Bataljon je imao vodiča, jednog građanina sa Dedinja. Po naređenju komandanta, batanjon je podeljen u dve uporedne kolone. Krenuli smo na većem odstojanju jednom i drugom stranom bulevara, dok je sredinom nekoliko boraca vuklo našu bataljonsku artiljeriju i protivkolski top, koji je bataljonu dodeljen u Banjičkom potoku. Bio je guet mrak i niko nas nije mogao videti. Međutim tandrkanje topa bilo je tako jako da se moglo čuti na kilometar. Ipak, do Mostara smo stigli bez zastoja. Pred Pivarom smo zatekli dvoja kola koja su ličila na prikolice, natovarena delikatesnom robom. Obaveštajni oficir bataljona preuzeo je ulogu ekonoma i delio nam uz put konzerve, cigarete, razne stvari koje je nasumce uzi~ mao sa gomile. Mi smo bez reči primali "poklone" i kretali dalje. Na prostranom skveru "Mostar" zatekli smo gomilu vozila, natovarenih kamiona i tenkova, sve u neredu, i usred svega toga ogromnu haubicu sa rascvetanom cevi. Sve je to ostavljalo utisak napuštenog bojišta. Smatrali smo da su vozila i tenkovi ostavljeni posle bombardovanja, koje je bilo vrlo snažno u toku dana. Čuli smo kratko, povremeno dozivanje na nemačkom jeziku, ali tome niko nije poklanjao veću pažnju. Smatrali smo da ti glasovi dolaze od razbijenih nemačkih grupa. U Ulicu kneza Miloša bataljon je ušao s komandantom i topom na čelu. Kada smo stigli do ugla Ulice Miloša Pocerca i Ulice kneza Miloša, bataljon je stao. Jedan motor s prekolicom jurio je velikom brzinom iz centra grada, od "Londona", i zaustavio se pred našom kolonom. Članovi štaba u mraku nisu raspoznavali nemačke šlemove, pa su im se, misleći da su crvenoarmejci, obratili pitanjem: — Drugovi, gde su vaše snage? Tada su nemački vojnici sagnuli glave i dali gas motoru. Ubrzo su se izgubili u pravcu "Mostara". Komandant, i mi svi koji smo se tu našli, bili smo iznenađeni držanjem ovih "crvenoarmejaca". Ipak smo smatrali da je u pitanju čuvanje vojne tajne. Članovi štaba još su komentarisali ovaj čudni susret, kada se čuo pudanj na začelju kolone. Tamo je već bio počeo sukob. Motor koji je jurio od "Mostara" prema Dedinju zaustavili su ponovo naši borci pred Pivarom. Obaveštajni oficir, koji je odmah prepoznao nemačke vojnike, brzo je intervenisao. Pištoljem je ubio svu trojicu. Pucanj je bio znak za opštu uzbunu. Najedanput je počelo dovikivanje na nemačkom jeziku i pretrčavanje. Čule su se snažne nemačke komande. Naši borci, kojih je još dosta bilo na "Mostaru", požurivali su prema Ulici kneza Miloša i na putu presretali Nemce koji su ih šapatom pitali: — Četnik, Ljotić? — Ama kakav četnik, mi partizani! — Ja, ja partizan! — uporno je ponavljao komesar 1. čete zapanjenim Nemcima. Unosili su se jedni drugima u lice. Kada su najzad shvatili o čemu je reč, Nemci su uputili u Ulicu kneza Miloša dva tenka. Prvi tenk, osvetlivši kolonu, opalio je jedan dug mitraljeski rafal. Tada je komandant bataljona naredio tobdžijama brzu paljbu u pravcu tenka. Prva paljba s naše strane prekinula je i objašnjavanje e Nemcima. Kada su shvatili da zaista imaju posla s partizanima, Nemci su zgrabili našeg komesara čete s još nekoliko boraca i odvukli ih u mrak. Za svega nekoliko sekundi svi smo shvatili da se nalazimo na brisanom prostoru okruženi jakom nemačkom odbranom. Naša situacija je bila ozbiljna, jer je u toj iznenadnoj vatri nastala i izvesna panika među borcima koji su tih dana tek došli u naš bataljon. Za njih je ovo bilo prvo vatreno krštenje. Protivkolac je kratko dejstvovao, a džon bul je uspeo da ispali nekoliko granata u pravcu tenka. Kada su tenkovi počeli polako da klize prema našoj koloni, naše čete skrenule su u donji deo Ulice Miloša Pocerca i sklonile se u nekoliko kuća. Nekoliko boraca, koji su se najduže zadržali s mitraljeskim odeljenjem, nalazilo se još na ulici, kada su se tenkovi pojavili na uglu Ulice Miloša Pocerca i Ulice kneza Miloša. Tada su neki, koji su mogli, uzeli zaklone iza drvenih ograda nekih manjih kuća, a jedan manji broj sklonio se u ruševine zgrada u Sarajevskoj ulici. Oni su najgore prošli. U toj ulici Nemci su još iste noći izvršili pregrupisivanje snaga i stvorili jaku odbranu, koja se održala gotovo do konačnog oslobođenja grada. Bataljon je morao da se povlači. Udaljavanje tenka, koji je povremeno ulazio čas u jednu, čas u drugu ulicu, iskoristile su sakrivene grupe i svaka na svoj način se probijala do polaznih položaja na Dedinju. Jedna grupa je uspela da se preko Višegradske ulice provuče kroz dvorište Vojne bolnice i Jatagan-male prema Dedinju. Druga je, s puškama na gotovs i mitraljezima, prošla istim putem odakle smo i krenuli. Treća grupa, koja se našla u najopasnijoj situaciji, nalazila se u zgradi na samom uglu Ulice Miloša Pocerca i Ulice kneza Miloša, koju je tenk gađao, izvukla se u samo svitanje Višegradskom ulicom i kroz dvorište Vojne bolnice stigla na mesto polaska. Grupa boraca koja se vratila istim putem prošla je bez ijednog metka, jer na "Mostaru" više nije bilo nijednog Nemca. Na početku bulevara zatekli su već sovjetske jedinice. Nemci su za svega nekoliko časova izvršili potpuno povlačenje svojih snaga sa ovog sektora, prebacivši se na nove položaje, koji su se graničili Sarajevskom i Birčaninovom ulicom. Izvlačenje nekoliko naših boraca trajalo je skoro tri dana. Ipak, svi su stigli u bataljon. Čak su komesar 1. čete i još nekoliko boraca koji su bili zarobljeni iskoristili paniku među Nemcima i umakli im. Činjenica je da se bataljon gotovo kompletan našao u svitanje kod železničke bolnice, na mestu na kome je još stajao sovjetski tenk sa "duhovitim" tenkistom. Ni jedan borac nije te noći nastradao. Nekoliko boraca koji su se bili sklonili u ruševinama u Sarajevskoj ulici uspeli su da se noću provuku do naših položaja. Jedna drugarica je ostala tri noći ukleštena između crvenoarmejskih i nemačkih položaja u ruševinama na uglu Sarajevske i Birčaninove ulice, gde se sklonila zajedno s vodičem bataljona. Tek kad je ovaj položaj likvidiran granatama teške artiljerije, uspela je da se, sva iscrpena, izvuče i stigne do bataljona. Bataljon je u toku dana primio nov borbeni zadatak i krenuo u pravcu zgrade centralne pošte, gde je, osvajajući postepeno zgradu po zgradu, zaposeo Narodnu skupštinu i okolne zgrade, stigao do pred samu zgradu "Albanije" i držao u sadejstvu sa ostalim bataljonima do samog oslobođenja grada ovaj najistureniji položaj naših snaga na tome sektoru grada. Anka BOŽOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument