PRVA PROLETERSKA BRIGADA - SEĆANJA BORACA: KNJIGA II

Dvanaesti oktobar. Nalazimo se iznad Ralje. Dobili smo zadatak da zajedno sa ostalim bataljonima kontrolišemo put Ralja—Mladenovac i da se pripremamo za dejstva ka Beogradu, za učešće u njegovom oslobođenju.

U štabu vri kao u košnici. Svi smo uzbuđeni. Nestrpljivo čekamo susret sa Crvenom armijom i pokret ka Beogradu. Čujem Voja, komandanta bataljona, kako govori Voju Đukanoviću,^[1] komandiru Prateće čete:

— Misliš da će crvenoarmejci doći kao iz hotelskih soba. Ne, moj druže! Guraju oni od Staljingrada. Nije za njih važno što će nas videti u raznolikim odelima. Znaju oni da smo mi počeli bez ičega, a sad imamo tolike divizije, naoružanje, oslobođen veći deo zemlje. Glavno je da ti pripremiš četu da se dobro bije, a lako ćemo za naša odela i konje sa samarima. Neka baš vide da smo se snabdevali otimanjem od raznih neprijatelja i da nam je to bio gotovo jedini izvor snabdevanja. Shvatiće to oni, jer su to i njihovi očevi činili kada su branili mladu sovjetsku republiku od intervencionista ...

Predveče očekujemo zapovest od štaba brigade. Sve se bliže čuju artiljerijske salve. Pričam sa Blažom,^[2] političkim komesarom bataljona. Upoznao sam ga još prvog dana po dolasku Sarajlija u bataljon, marta 1942. u Foči. Bio je jedno vreme bataljonski barjaktar. U aprilu je primio zastavu iz ruku vrhovnog komandanta. Proneo ju je kroz sve borbe koje je bataljon vodio protiv talijanskih okupatora i četničkih izdajnika u Crnoj Gori. Kasnije, u Bosanskoj krajini, postavljen je za političkog delegata voda, posle pete ofanzive postao je politički komesar čete, a sredinom 1944. politički komesar bataljona. Pade mi na um kako sam sa zebnjom slušao zamenika političkog komesara brigade, Komnena Žugića, kada mi je saopštio da sam postavljen za zamenika komesara bataljona. Pomalo sam se plašio kako ću se snaći u štabu čiji su članovi bili znatno stariji od mene. Kasnije se pokazalo da su moje zebnje bile neosnovane. Pričam to Blažu. On se smeje. Osvežavamo uspomene iz proteklih borbi koje je vodio bataljon. Bio je to dug i trnovit put. Osećamo se srećnim što smo doživeli da učestvujemo u bici za naš glavni grad.

— Vi, komesari, uvek nešto analizirate i pričate, a ne vidite da je došao kurir iz štaba brigade.

Držimo sastanak štaba. Čitamo zapovest. Bataljon je dobio zadatak da sutra zajedno sa ostalim jedinicama brigade i sa jedinicama Crvene armije dejstvuje u zahvatu glavnog druma Ralja—Beograd. Svi skačemo od radosti. Došao je dan sastanka s Crvenom armijom, bliži se dan konačnog obračuna s neprijateljem.

Sutradan rano nastupamo prema Ralji. Vidimo motorizovanu kolonu na asfaltnom drumu. Izviđačke patrole obaveštavaju da su to jedinice Crvene armije. Hitamo im u susret. Ceo bataljon trči koliko ga noge nose. Trčim sa Idrizom,^[3] političkim komesarom 3. čete, Izbijamo na drum. Ljubimo se sa crvenoarmejcima. Dirljiv susret ratnika, boraca koji su osećali ljubav jedni za druge i kad su bili udaljeni hiljade kilometara.

Bataljon u koloni levo od druma nastupa prema Avali. Skoro trčećim korakom juri napred. Komandiri četa i vodova povremeno upozoravaju na održavanje pravilnog poretka i odstojanja. Nemci se brzo povlače. Pričam Idrizu kako sada prvi put vidim asfaltni drum. On mi u šali dodaje: — Ko ti je kriv što nisi bio buržujski sin, tada bi se možda vozio i asfaltnim drumovima Švajcareke i Francuske.

— Bolje za tebe, možda bi sada bio s one strane barikade, a ovako si stari proleter.

Predveče izbijamo pod Avalu. Mali predah. Čekamo nova naređenja. Dolazi nam u posjetu grupa crvenoarmejaca. Častimo ih našom hranom. Pevamo ruske pesme. Iznenađeni su koliko ih znamo i kako ih dobro pevamo. Pričaju kako eu još 1941. čuli za borbe jugoslovenskih partizana. Svi smo radosni.

Stiže i naređenje da u toku noći produžimo ka Beogradu, u sadejetvu sa jedinicama brigade i jedinicama Crvene armije.

Počinje artiljerijska priprema. Topovi biju po Avali. Tamo se proteže spoljni pojas nemačke odbrane grada. Tuku kaćuše — to je strašno oružje, koje je sejalo smrt u nemačkim redovima na istočnom frontu. U napadu na Avalu učestvuju naše dve čete. Izbijamo na vrh. Nemci su pobegli, ostavljajući doeta mrtvih i ranjenih. Oficiri nisu imali kada ni da pojedu večeru — ostala je servirana u hotelu.

Zajedno sa sovjetskom motorizovanom kolonom nastupamo drumom ka Beogradu. Čuju se povremeno rafali. Nemci eu se povukli ka gradu. Žurimo što više možemo.

Ujutro 14. oktobra izbijamo pred banjičke položaje, koje su Nemci organizovali za odbranu. Zaustavljamo bataljon i raspoređujemo ga. Znamo da nas tu očekuje žestoka borba. Čekamo na polaznom položaju za napad. Odmaramo se na smenu. Blažo i ja odlazimo u jednu vilu sa desne strane puta. Čujemo da je to vila izdajnika Milana Nedića. Ulazimo unutra. Zapanjeni smo njenim uređajem. Blažo mi se obraća:

— Eto, vidiš kako je živela buržoazija, grabila pare i jela narodnu muku, a u ratu pobegla iz zemlje ili se stavila u službu okupatoru.

Ulazimo u salon da se malo odmorimo. Blažo ubrzo zaspa. Umoran sam, ali mi se ne spava. Kroz glavu mi lete misli na ranu mladost, školovanje, odlazak u partizane. Setih se da je jednom, kada sam bio u osnovnoj školi, pripremana ekskurzija za Beograd. Bili smo svi veseli. Na žalost, do nje nije došlo, jer mnogo dece nije moglo dati po pedeset dinara, koliko se tražilo. Tako Beograd pre rata nisam video. Srećan eam što ću ga uskoro videti. Pomislih kako ga Penjo, Hamid, Radovan i mnogi drugovi iz moje 2. čete i mog bataljona neće nikada videti. Rastužih se. Na kraju me umor ipak savlada. Blažo me budi i požuruje. Izlazimo na balkon. Na položaju zatišje pred buru. Tek ponekad se javi puška ili puškomitraljez. Odjednom čusmo pucanj i Blažo pade bez glasa. Potrčah sa našom bolničarkom Dušankom. Bio je mrtav. Zovemo lekara, ali sve je uzaludno. Jedna crvenoarmejka — bolničarka plače za njim. Jecajući nešto govori. Dolaze Vojo, Dušan i ostali drugovi. Stežemo ruke od bola. Pao nam je još jedan drug, izgubili smo ga na pragu Beograda.

U sumrak bataljon juriša na nemačke položaje. Levo i desno od nas su bataljoni naše brigade. Izbijamo brzo na Banjičku kosu. Nemci su se povukli pretrpevši velike gubitke. Stiže politički komesar brigade Mirko i prenosi nam uputstvo za dalja dejstva. Krećemo se Avalskim drumom prema Autokomandi. Narod je pred kućama. Pozdravlja nas i obasipa cvećem. Jedna starica izlazi pred nas, nudi nam pogače i rakiju:

— Uzmite, sinovi moji, sad mogu i umreti kada sam to dočekala. Javljaju se i prvi dobrovoljci.

Petnaestog oktobra izbili smo kod Auto-komande. Sređujemo se. Sa svih strana čujemo borbu. Nemci se grčevito brane. Neobično nam je, nismo navikli na borbu u velikim gradovima. Crvenoarmejci su vrlo spretni u uličnim borbama. Učestvujemo u likvidiranju otpora po zgradama: mi pešadijom, a oni teškim naoružanjem. Padaju zajedno naši borci i crvenoarmejci. Mi teškog naoružanja nemamo još dovoljno. Za ono koje biemo zaplenili niemo imali dovoljno municije. Za teško naoružanje bile eu potrebne i dobre komunikacije, a naša taktika nije bila da se one po svaku cenu drže. Saveznička pomoć nam nije bila do sada tako izdašna.

Krećemo se pored zgrade nekog konzulata. Iznenada nas obasuše neprijateljski rafali. Čusmo povike:

— Dušan Milutinović je smrtno ranjen. Trčimo na tu stranu. U samrtnom je ropcu. Čujemo kako šapuće:

— Haj'te drugovi, terajte te gadove, drago mi je što umirem kao član Partije... Pozdravite drugove.

Bile su mu to poslednje reči. Stojimo oko mrtvog Dušana i niko ništa ne govori. Ovo je danas već osmi drug iz bataljona kojeg zauvek gubimo. Preteško nam je.

Posle uspešnih borbi kod Karađorđevog parka, na Slaviji i Terazijama, 16. oktobra smo izbili kod Narodnog pozorišta. Držimo blokove zgrada prema Kolarčevom univerzitetu i Kalemegdanu. Neprijatelj uporno brani Kalemegdan.

Osamnaestog nam se desio nesvakidašnji slučaj. Noćili smo u istoj zgradi sa grupom Nemaca: mi u potkrovlju, a oni na ostalim spratovima. Kad smo ih ujutro otkrili — svi su se predali. Bili su to njihovi vazduhoplovci. Molili su da im oprostimo život, zato što oni nisu krivi kao ostali. Kao da avijatičari nisu sejali emrt kao drugi!

Već ranije smo dobili obaveštenje da su jače nemačke snage iz Smedereva pokušale pomoći garni^onu u Beogradu i da u njihovom uništavanju učestvuju dve naše divizije i jedinice Crvene armije. I neprijatelj s Kalemegdana je pojačao aktivnost. Povremeno pravi ispade s tenkovima. To su im poslednji trzaji.

Pripremamo se za juriš na Kalemegdan. Šaljemo naređenje četama. U otkrivanju i hvatanju Nemaca i domaćih izdajnika pomažu nam građani. Pomažu i u prenošenju ranjenika. Jedna naša patrola privodi dvojicu ljudi u civilnom odelu. Kažu za jednog da je pokušao da puca, vadeći pištolj ispod miške. Jedan je Puniša Račić, ubica Stjepana Radića u skupštini. Drugi je Andrija Radović, guverner Narodne banke u bivšoj Jugoslaviji. Sjetih se da sam pre rata njegovo ime video na novčanicama. Vojo mu reče:

— Ti si izdajnik crnogorskog naroda. Slizao si se sa srpskom buržoazijom i verno joj služio.

On se pravda da je saradnjom sa okupatorom "spasavao Srpstvo u mutnim vremenima".

— Da smo svi tako spasavali Srpstvo, od njega ne bi bilo ni traga ni glasa — dodaje Drago, zamenik političkog komesara 2. čete.

U toku noći nekoliko puta jurišamo na Kalemegdan. Nemci se žilavo brane. Znaju da ih čeka zaslužena kazna. Dajemo poslednje žrtve za Beograd.

Dvadesetog oktobra u zoru, u poslednjem jurišu, izbijamo na Kalemegdan. Likvidirana su i ostala nemačka uporišta. Beograd je slobodan. Sijamo od radosti. Raspoređujemo bataljon na Kalemegdanu, obezbeđujemo bogati plen. Nemci su ostavili velike magacine oružja, opreme i hrane. Mislili su, valjda, da tu zimuju.

Gledamo preko Save. Naše jedinice gone neprijatelja dalje. Preko mosta se prebacuje 13. proleterska. Žuri da oslobodi Zemun.

Kurir nam javlja da idemo na trg kod Kneževog spomenika. Treba da se održi smotra brigade. Bataljon se postrojava i kreće na zborno mesto. Narod nas pozdravlja. Gledam bataljonsku kolonu. Proredili smo se. Malo je starih boraca bataljona: mnogi su pali u borbi gotovo po svim krajevima naše zemlje, neki otišli za rukovodioce u druge jedinice. Mnogo je novih boraca, ali i oni su uspešno položili ispit, nastavljajući svetle tradicije bataljona.

^[1] Погинуо на сремоком фронту као командир Пратеће чете.

^[2] Блажо Попивода, погинуо у борбама за ослобођење Београда, као политички комесар батаљона.

^[3] Хасан Идризбеговић.