| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
4. oktobar 1944. Ponovo smo u selu Joševi. To je najpitomije selo u Posavini, nedaleko od Obrenovca. Doček koji nam je priredio narod je veličanstven. Omladina kiti borce jesenjim cvećem. Tu je i otac Milosava Bojića Baja; pita za njega. Čitavo je selo na okupu, kao da je najveći praznik. Gledam stare prijatelje i drugove. Jedva se prepoznajemo. Nismo se videli od 1941. Raspitivanja, suze i osmesi. Borci su iznenađeni prebogatom gozbom. Snebivaju se. Nada, bataljonska bolničarka, okupila oko sebe omladinke i nešto im priča; zatim se začu pesma. U tom času stiže i kurir. Naređenje štaba divizije čita komandant bataljona: "Od planiranog marša ka Beogradu — odustati. Poći prema Lazarevcu i Mladenovcu. Cilj — sastati se s motomehanizovanim korpusom Crvene armije kod Mladenovca i u njegovom sastavu, kao 6. beogradski bataljon, poći u borbu za oslobođenje Beograda". Formirana je kolona jedan po jedan. Idemo prašnjavim drumom Ub—Lajkovac. Udaljavamo se od Beograda da bismo ipak što pre stigli u njega. U tom slavlju neće učestvovati mnogi Beograđani. Nema više Bore Markozića, Siniše Nikolajevića, Nisima Baruha, Tome Kojičića, braće Tanasijević, Dragana Markovića, Ljupčeta Španca, Dragana Černogoja i mnogih drugih, koji su ostavili svoje živote na Kadinjači, Sutjesci, Bugojnu, Sitnici, Devetinama i Grahovu. Na mesto njih u Beogradskom bataljonu su sada Dalmatinci, Krajišnici, Crnogorci. Oni će učestvovati u oslobođenju glavnog grada naše domovine. 11. oktobar.
Iznad nas olovno nebo. Kiša stalno rominja. Avioni lete nisko, gotovo iznad
samih glava. Naši su. Već dva dana bijemo se na drumu Mladenovac—Beograd s
poslednjom nemačkom kolonom koja odstupa. Iz
daljine se čuje huka motora. Čuje se i po koji pucanj. Izviđač
sa ćuvika javlja: —
Dalaze tenkovi — Rusi! Pogled upiremo na drum što se belasa iza blage padine. Odjednom iza okuke izroni gvozdeni kolos. Za njim drugi, treći i tako redom. Stiže motomehanizovani korpue Crvene armije. Ruski vojnici oko tenkova naoružani sa mašinkama. Mladi su i raduju se susretu sa nama. Ispaljeni su rafali u nebo za srećan sastanak, za zajednički pohod na Beograd! U sumrak dana stigli smo' do Avale. Rafali, kanonada nemačke artiljerije i, najzad, povlačenje Nemaca prema Beogradu. Duž druma nailazimo na ostatke nekada moćnih tenkova tigrova. 14. oktobar. Oko Banjičkog visa obruč teškog nemačkog oružja brani Banjicu koja dominira čitavim Beogradom. Tek u trećem naletu uspeli emo da ih odbacimo, potisnemo Nemce i krenemo prema gradu s drugim jedinicama. Osamnaest boraca nam je poginulo, na domaku Beograda. 18. oktobar. Na Slaviji smo. U gradu su Nemci jači i zato oprezno nastupamo. Zauzima se kuća po kuća, sprat po sprat. Gotovo na svakom prozoru spuštene zavese. Proviri samo poneki čovek i nešto pokazuje rukom. Sa mnom je Junus, komandir 1. čete; objašnjava mi kako je sa svojom četom likvidirao bunker kod Karađorđevog parka. Visok je, crnomanjast, a preko širokih grudi visi mu mašinka. — Ti, Milane, kreni ... — zausti da mi kaže nešto, ali tada čuh pucanj i Junus pade. Iz čela mu poteče krv ... Ne potraja dugo, a na Slaviji građani i borci zaigraše kozaračko kolo. 19. oktobar. Vodi se bitka za Invalidski dom — danas Dom armije. Plato kod Kneževog spomenika, kod Narodnog pozorišta, čist je kao dlan. Na palatama "Riunione", "Albanija", Hipotekarne banke, na svim prozorima — nemačka mitraljeska gnezda. Nemci brane odstupanje prema Savskom mostu i Sremu. Borba za ova tvrda zdanja oko Kneževog spomenika traje od 5 časova ujutro. Već u 9 časova naše jedinice su zauzele gotovo sve okolne zgrade. U Skadarskoj ulici, ispod Invalidskog doma, poginulo nam je nekoliko boraca i komesar bataljona Sava, krojački radnik iz jednog sela nedaleko od Kragujevca. I borci i starešine su jurišali za slobodu našeg zajedničkog grada kao da su hteli i na njegovim ulicama pokazati da su časno nosili njegovo ime. Milan MARKOVIĆ
|