DRUGOVI, OVO JE RUS!   Pre nego što smo izbili u rejon Sopota, pod Kosmajem, vodili smo dva dana i dve noći neprekidne borbe sa nemačkim snagama. Trećeg dana, u samu zoru, primetili smo nailazak nepregledne kolone tenkova, kamiona i drugih vozila koja se kretala prema Beogradu. Idu pravo prema, našim položajima. Gledamo na putu ispred nas protegla se u nedogled kolona tenkova i ostalih motornih vozila! Vrlo sporo se kreću. U četu je stiglo naređenje da ne otvaramo vatru iz pušaka i automatskih oružja, jer od toga nema nikakve koristi. Mislili smo da su u pitanju glavne snage nemačkih divizija koje se povlače ispred jedinica Crvene armije. Moja četa se nalazila na položaju. Kada je dobro svanulo, primetili smo da se iz kolone odvojio jedan uniformisani čovek, a ispred njega seljak u šumadijskoj nošnji. Dva čoveka su išla tačno na položaj na kojem sam ja bio sa jednim vodom. Odlučili smo da u zasedi sačekamo i bez pucnjave zarobimo obojicu. Iza jednog kamenog zida čekali smo da se približe na pedesetak koraka, a onda smo nas trojica iskočili iza zaklona i sa uperenim automatima komandovali: — Ruke uvis! Seljak je stao kao ukopan, držeći ruke uvis, a uniformisani čovek iza njega stoji opruženih ruku i smeje se. Seljaku ruke drhte, jer se uplašio. Tako smo postojali nekoliko trenutaka. Tek onda je seljak primetio da su pred njim partizani, oslobodio se i uzviknuo: — Drugovi, ovo je Rus. I zaista, prvi put pred nama se nalazio Rus — crvenoarmejac. Od radosti počeli smo da pucamo uvis. Tako smo svečano obeležili ovaj prvi susret. Vasilije ŽIŽIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument