BORAC NEOBIČNIH OSOBINA   Gradimir Mihajlović Grada, metalski radnik iz Kragujevca bio je veliki stručnjak za graverske poslove u Vojnotehničkom zavodu. Gradimir je bio poznato ime među malim brojem takvih specijalista. Njegovi radovi su bili tako "čisto" urađeni da su često primadi bez kontrole. Ukrasi i ornamenti koje je on radio na raznim proizvodima Vojnotehničkog zavoda bili su savršeni. Osobito ukrasi na puškama. Često je imao običaj da kaže kako on, kao radnik, ne sme da radi slabo zbog ugleda radničke klase kojoj pripada. Odeven skromno, ali uredno, odavao je utisak ozbiljnog i stalno zauzetog čoveka koji mora da se brine za svoj udeo u velikoj porodici koju su činili: radnici u odeljenju fabrike, fudbalski klub u kome je igrao i drugovi sa kojima se družio. I mada je imao razloga da bude često zadovoljan poslom koji je izvršio, nikada to nije pokazivao, nikada se nije bezbrižno osećao, smejao i uveseljavao kao što bi to većina nas činila. Odlazio bi ozbiljan u fabriku ili na igralište i tamo se borio, izgarao za poslove u Zavodu, za pobedu svog tima na igralištu, Kada smo ga posmatrali kako igra na utakmicama, uvek smo verovali da je previše sebičan u igri koja traži zalaganje celog kolektiva. Dok se ta sebičnost u fabrici nije zapažala, u klubu je bila izražena, i to su mu zamerali. On se nije branio. Samo bi rekao: — Drugovi, kada ja dobijem loptu, ja vidim pred sobom protivnički gol i mene sa loptom u njemu. I zato trčim sam, zato padam i bivam isprebijan u bekovskom prostoru. Ja vas ne vidim, ni vas, ni protivničku odbranu. Znam samo za pravac i cilj mojeg trčanja. Događalo se da je svojom borbenošću i oduševljenjem sam rešavao utakmice, poraz pretvarao u pobedu. GRADIMIR I u četi je bio takav. Koliko puta je bio kritikovan R1 opominjan da ne juri za Nemcima, ustašama, četnicima sam, da ne srlja u opasnost bez podrške ostalih drugova, da zapamti jednom zauvek da je njegov život za nas dragocen. Dok bismo mu to govorili, slušao nas je ozbiljna lica. Gledajući ga tako zamišljenog, poverovali bismo da nas je razumeo i da u tom trenutku sam sebe proverava. Ali — grešili smo. U tim trenucima, kasnije nam je jednom priznao, on je sebe osuđivao zbog nekog promašaja iz puške, zbog loše bačene bombe, zbog neprijateljevih vojnika koji su pobegli nekažnjeni. Drugačije rečeno, pronalazio bi svoje greške i pripremao bi se da ih u sledećim akcijama ne ponovi. Gradimir je postao politički delegat. Nadali smo se da će u novim uslovima morati da se obuzda, ako ne zbog sebe, onda zbog jedinice. Računali smo da će ga briga da uči druge da ratuju i da njima komanduje zaustaviti u našem stroju. Nije pomoglo. Opet je jurio sam, izdvajajući se iz jedinice, koja ga nije mogla uvek pratiti. — Drugovi, ja ne mogu nikoga učiti kako treba da se bori ako to neko sam ne nosi u sebi i sa sobom — branio se na partijskom sastanku. — Molim vas, oslobodite me ove dužnosti, jer ja sam najsrećniji kao borac. Kao starešina, ja sam sputan. I mi smo ga oslobađali. I ne samo te dužnosti već i mnogih drugih koje je primao. A promenio je sve dužnosti u četi. Nije mogao da se održi. Čak ni kao vođa bombaških odeljenja, u kojima je imao samo dva ili tri druga pored sebe. — Sedite vi tu — s tim rečima bi ih ostavljao ispred bunkera — dok ja ne izvidim situaciju oko bunkera. Bombaši bi sedeli, čekali, sve dok eksplozije bombi i Gradimirovo "Napred proleteri!", koje bi izgovarao sa zanosom, sav ustreptao od želje da se obračunava, ne bi pokazali da je glavni zadatak izvršen i da za druge bombaše nema posla. Na scenu je tada stupala četa, upravljana odsjajem eksplozija njegovih bombi. U dugim marševima, posle napornih borbi, još više bi omršavio, puštao bradu, pa bi mu se lice izdužilo, nos stanjio, a iz očnih duplji sijala bi dva plava, blaga i mala oka. Da nije bilo tog skoro detinjeg pogleda, ličio bi na asketu. Neko ga je zbog takvog izgleda nazvao "Zlatousti". I zaista, po izgledu je ličio na svece koje smo kao deca zapamtili gledajući ih na ikonama po kućama ili crkvama. Kada bi zgrabio svežanj slame i stavio ga pod pazuh pripremajući se za spavanje, mi bismo se gurkali: — Baš pravi Jovan Zlatousti. Dok bismo mi legli na pod bez prostirke, na travu, na eneg, Grada bi izvadio poveći krompir iz torbice i zapretao ga u vatru. Sedeo bi pored vatre, onako umoran, dotle dok krompir ne bi bio pečen. Jeo bi ga dugo, veoma dugo. Krompir je kao hranu neobično cenio i voleo. Posle slatkiša, koje je iznad svega cenio, krompir je bio drugi na spieku artikala njegove ishrane. Ponekad je zbog.toga imao i neprilike. Za šećer i slatkiše davao je duvan, so, hleb ili slaninu. Kada smo ulazili u oelobođene gradove pune namirnica i odela, mi bismo, obično uzimali oružje (menjali smo puške i pištolje u svakoj prilici), odela i hranu, a Grada nabavljao stvari potrebne za četu. Često bi po nekoliko kilometara vukao i donosio u četnu komoru šusterski alat, klince, potkovice, konac, vosak i druge stvari. Znajući za tu njegovu slabost prema slatkišima, neki drugovi su mu podvaljivali. Nije nikada zbog tih sitnnh podvala nekoga optuživao, galamio ili tražio zaštitu. Jednom je sve evoje zalihe duvana, soli i hleba dao jednom drugu za nekakve čudne trouglaste kutije od kartona u kojima je, u stvari, bio tamnožut, gotovo zelenkast prašak. Mislio je da je u njima slatko mleko u prahu, a ne — prašak za buve proizveden u Italiji. Kada je primetio podvalu, otvorio je svoju torbicu, koja je bila puna ovih kutija, i bez reči pobacao ih u šumu. O tome niko nije znao dok Pera, koji mu je podvalio, nije priznao šalu. Kada smo mislili da će Grada planuti, on je samo odmahnuo rukom. U toku rata smo često razmišljali i govorili o Gradimiru, o njegovim pomalo neobičnim osobinama, o tome zašto odbija starešinsku dužnoet i zaiggo se ovako ili onako ponaša. Najčešće smo bili skloni da kažemo da je nesposoban da obavlja ma kakve dužnosti i da zato odbija da ih vrši. Neki su tvrdili da on nema poverenja u drugove. Međutim sve je to bilo netačno. Gradimir je bio izuzetan borac i dobar komunista. Sebičan na svoj način: nije hteo sebe i svoje snage da deli sa desetinom, vodom, četom, odeljenjem bombaša, bojeći se da, tako podeljen, ne ostane bez potrebne snage i volje da sa svoje strane što više doprinese jedinici. Poginuo je oktobra 1944. godine na domaku svog slobodnog grada. Lazar SAVIĆEVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument