| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
Naš prvi korak na tlu Srbije bio je tako uzbudljiv i lep. U jurišu, u kome se nije znalo ko je komandir, ko strelac, ko konjovodac, trčali smo kao na krilima nošeni ka visovima Zlatibora i izbili na golu Čigotu, odakle je pogled žudno lutao unaokolo prema planinama koje su se gubile u plavetnilu neba i treperavom avgustovskom danu. U Srbiji smo! Vraćaju se u svoju Srbiju oni koji su se pre gotovo tri godine, onih tmurnih decembarskih dana 1941, umorni, tužni, izranjavani, povlačili baš ovuda ka Sandžaku. Vraćaju se u koloni kragujevačkog bataljona i preživeli borci iz tog grada — mučenika. Tu su komandant Keša, njegov zamenik Milović, politički komesar Ševo, zatim Andra, mali Milinko, Šop, Vlada i još neki. Kako li su sad njihova srca uznemirena! Eh, stari ratnici, kako nevešto sakrivate uzbuđenje! Ono probija iz vaših kretnji, iz pogleda koji zrače nestrpljenjem ... Nostalgija se ne da sakriti; ona je, valjda, najjača kod ratnika. Ide, vraća se u Srbiju kolona Kragujevačkog bataljona, a u njoj je najmanje Kragujevčana. Tek poneki koji korača na čelu ili začelju bataljona i čete kao komandir ili politički komesar. A upražnjena mesta između njih zauzeli smo mi, njihovi drugovi iz Bosne, Dalmacije, Crne Gore ... Ide kolona Kragujevačkog bataljona. Ide sa ostalim bataljonima brigade. A brigada nastupa u koloni divizije. Desno prema Kopaoniku i levo prema Drini kreću se druge divizije, korpusi ... Nastupamo ustreptala srca. Udaramo na četnike i Bugare. Samo napred, što dublje u Srbiju! Tučemo se s četnicima, gonimo ih. Evo nas u Mionici, Slovcu ... Kažu da idemo na Valjevo. Tu će, pretpostavljamo, biti veće borbe, jer će neprijatelj sigurno uporno braniti ovaj grad. Biće tu i uličnih borbi, kakve brigada već dugo nije vodila. Kolone idu levo, desno, napred. Susreću se, ukrštaju, mimoilaze. Pešaci, topovi, komore... Koliko nas je! Kako narastamo — iz dana u dan, iz časa u čas! Dolaze mladići sa šarenim seljačkim torbama, ulaze u kolone i kreću dalje, ne osvrćući se za sobom — da ih pogled majke ne bi zadržao ili im oteo uzdah. Četrnaesti septembar. Naš se bataljon nalazi blizu Valjeva, u selu Babinoj Luki. Večeras ćemo krenuti u nalad. Učestvuje cela brigada. Kažu — i divizija. Prošla je ponoć. Sišli smo na neku cestu. Mislim da vodi prema Šapcu. Čudno je kako smo još pomalo uzbuđeni kad se nađemo na drumu. Osećamo se nekako nelagodno, kao da strepimo od nečega. Sada, zbilja, nema razloga da se pribojavamo tenkova. Nismo više, kao nekad, u situaciji da puščanim zrnima uzaludno tučemo njihove oklope. Sad imamo i artiljeriju, protivtenkovska oruđa, mine. Pa ipak, laknu nam kad pređosmo drum i uhvatismo se brda. Ova nesigurnost, neka vrsta straha od ceste, kao da nam je ostala još iz partizanskih dana. A možda će ostati i do kraja rata? Čete, bataljoni, mitraljezi, laki bacači — sve je to otišlo nekuda napred. Komandir je otišao s mitraljeskim vodom, a ja sam ostao s minobacačkim. Postavili smo oruđa na brdu i čekamo. Negde dole ispod nas je grad. Izgleda da je velik. Tišina je čudna, nekako mučna, teška; pritiska kao pred borbu. Odjednom — pucnji. Najpre pojedinačni, a zatim učestaše, sliše se u niz koji se opet pokida. Počelo je, pomislih. A dole niz padine brda Pećine čuju se uzvici naših boraca. Ne vidimo ih jer je još mrak, ali osećamo da se udaljavaju. Borba i dalje traje i pojačava se s dolaskom dana. Već je svanulo. Gle! Pa Valjevo je tu, pod nama! Vidimo ulice, kuće... Tu je i neka reka s mostovima. Ono je, valjda, trg, pijaca. Da nije, možda, na njemu obešen Stevan Filipović? Grupe boraca pretrčavaju, ulaze u ulice i nestaju između kuća. Lepo ih vrzdimo sa brda. Tamo desno, s južne strane grada, pojavi se kolona koja se raščlani, rastvori i izgubi iza plotova, ograda, kuća. A zatim se, praćena povicima, pojavi na obali reke. To su drugovi Ličani! Oni napadaju sa te strane. Eno ih, pojedinci pretrčavaju preko mosta. Neki padoše. Sa leve obale tuku mitraljezi. Teško je, osećam to po njihovom uzmicanju. Ali to bi za tren. Ponovo se, ovoga puta brojnije i uz veću zaštitu vatre, pojaviše grupe boraca i uputiše ka reci, pređoše preko mosta i izbiše na drugu stranu. Uspeli su! Bravo, Ličani! Šta li je s našima? Gde su? Šta mi još ovde čekamo? Dovraga i s minobacačima! Oni nam, stvarno, nisu potrebni. Nećemo, valjda, minama tući grad u kome su naši ljudi, deca, žene, koji nas željno očekuju? I, eto, stojimo besposleni oko svojih minobacača i posmatramo kako se u gradu vodi borba. To isto, verovatno, čine i naši artiljerci. Čudno je to: kako smo nekad želeli da i mi imamo dosta topova i bacača. A sad njihove cevi ćute. Kao da je partizanu suđeno da puškom i bombom goni neprijatelja iz svoje zemlje! Tako, valjda, mora da bude kad se gradovi i sela oslobađaju, a ne zauzimaju! Doznajemo od kurira i ranjenika za novosti. Neprijatelj se ogorčeno brani iz neke zgrade, čini mi se, rekoše "Brankovine". Tamo su se zabarikadirali ljotićevci. Ranjen je i komandant 1. bataljona Vojo Abramović. Kažu, bio je na konju. Više ne možemo odoleti želji da siđemo u grad. Smemo li to učiniti bez naređenja? Sjurismo se niz strmu padinu i uđosmo u uzanu ulicu. Dosta je vojske i sveta. Žurimo ka "Brankovini", odakle se čuju prcnji. Uzano je, tesno. Ne može se prići, a oni tuku sa prozora, kroz otvore na krovu. Naši su borci zauzeli obližnje kuće iz kojih gađaju u pravcu neprijatelja. Koliko li će ovo trajati, kako li će se zauzeti ova zgrada? A zauzeti se mora. Jedna grupa boraca je uspela da se prebaci u kuću preko puta "Brankovine". Pozivi na predaju su ostali bez odgovora. Tada se neko doseti da treba upotrebiti reaktivne bacače, takozvane džon bule. I prva mina udari u zgradu, probi zid i eksplodira negde u unutrašnjosti. Detonacija je, sigurno, bila suviše jaka. JBotićevci neće izdržati, ovo će im oduzeti volju za dalji otpor. Ispaljena je i druga mina. Borci se pripremaju da izvrše juriš i prodru u zgradu. Ali to više nije bilo potrebno, jer je neprijatelj dao znak da se predaje... Preplašeni, unezverenih pogleda, podignutih ruku, izlaze jedan za drugim. Izdajnici koji su i septembra 1944. godine bili s Nemcima. Naš foto-reporter Ante Peraica snima uzbudljivi prizor još jedne pobede 1. proleterske. Iz kuća, iz dvorišta, iz poprečnih uličica izleću ljudi, žene, deca i trče ka nama. Lica su im ozarena. Mi bismo tako rado ostali sa njima da zajednički učestvujemo u slavlju. Ali — brigada mora dalje. I dok Valjevo bruji od usklika i treperi od uzbuđenja i radosti, i dok se tamo prema kasarnama 5. puka čuju poslednji pucnji, 1. proleterska napušta grad i kreće dalje. Nju čekaju i druga mesta ... Mišo
LEKOVIĆ
|