SA VOJVOĐANIMA NA DRINI   Kraljevački bataljon je sa položaja na Mokroj gori i Šarganu obezbjeđivao levi bok glavnine 1. proleterske divizije sa pravca Višegrada i omogućavao, u isto vreme, nesmetan rad minera na rušenju železničke i putne komunikacije Vardište—Kremna. Izviđačke patrole su neprekidno izviđale u pravcu Višegrada i planine Tare. Negde oko podne 3. septembra bataljon je dobio odgovoran i delikatan zadatak: da zajedno s talijanskim bataljonom "Garibaldi", koji mu je stavljen pod komandu, krene usiljenim maršem preko planine Tare ka Drini, pravcem Kremna—Miloševac—Konjska reka—Rastište—Jagoštica, da razbije i protera četničke snage i da, sa stvorenog mostobrana na desnoj obali Drine, prihvati jedinice 12. (vojvođanskog) korpusa, koje će se 4. ili 5. septembra prebaciti iz istočne Bosne preko Drine u Srbiju. Bataljon je istoga dana posle podne krenuo prema planini Tari. Bio je sunčan dan. Marševska kolona se brzo kretala obroncima planine ka njenom grebenu. S padom mraka vreme se naglo izmenilo. Kolona je upala u gustu maglu, jak vetar i kišu. Međutim, i pored teških vremenskih uslova i ispresecanog terena bataljon je taj naporni marš preko Tare izveo za vrlo kratko vreme, preduzimajući pri tome sve potrebne mere obezbeđenja. Oko 6 časova ujutro, u svitanje, dok je još padala kiša i bila magla, bataljonska kolona je neopaženo upala u zaselak Galine, udaljen tri do četiri kilometra od Drine. Prethodnica bataljona je na jednom uzvišenju naletela prvo na četničkog stražara, razoružala ga, a zatim upala među četnike, koji su se ispod improvizovane nastrešnice postrojavali da prime doručak. Četnici su mislili da su to njihovi ljudi, sve dok u polutami, na odblesku vatre ispod kazana, nisu ugledali titovke s petokrakim zvezdama. Bilo ih je oko četrdeset. Predali su se bez otpora. Intendantu bataljona predali su magacin hrane i raznog materijala, popunjen do tavana. U isto vreme jedna naša patrola primetila je u magli malu kolonu koja je užurbano, skoro trčeći, pokušala da se iskrade iz zaseoka. Uskoro je patrola uspela da pronađe ljude posakrivane u kamenjaru. Iznenađenje je bilo veliko: bilo je to osam američkih avijatičara, iz oborene "leteće tvrđave", koje su dvojica četničkih podoficira sprovodili sa Romanije u štab Draže Mihajlovića na Ravnu goru. Jedan Amerikanac je bio ranjen u nogu. Tom prilikom je kod četničkih podoficira nađena vrlo zanimljiva poverljiva pošta, koju je Romanijski četnički štab bio uputio štabu na Ravnoj gori. Između ostalog, pronađeno je i pismo jednog domobranskog bojnika upućeno na adresu Mustafe Mulalića, koji se nalazio pri Dražinom štabu. U pismu su date interesantne i opširne informacije o stanju među domobranskim jedinicama na komunikaciji Doboj—Sarajevo i predlagane mere koordinacije rada između četnika i domobrana oko ponovnog povratka kralja Petra u Jugoslaviju.[1] Američki avijatičari su bili uplašeni. Ko zna šta su im sve o nama pričali četnici! Ali prijem na koji su naišli u bataljonu učinio je na njih izvanredan utisak. Vrlo brzo su se sprijateljili s našim borcima. Kada su saznali da u blizini Užica postoji privremeni aerodrom na koji se spuštaju saveznički avioni, te da postoji mogućnost njihovog brzog prebacivanja u Italiju i dalje, radovali su se kao deca. Dobivao se utisak da im je velika želja — iako su postali ratni drugovi i dobri prijatelji sa borcima iz bataljona — da se što pre reše čudnog i teškog, za njihove pojmove nemogućnog mačina borbe i života. Američke avijatičare mnogo je iznenadilo učešće Talijana u borbi protiv Nemaca. Do tada o tome i o mnogo čemu drugom što se kod nas dogodilo oni pojma nisu imali. Štab bataljona je doneo odluku da obrazuje mostobran na liniji selo Jagoštica—Predov krst, s tim da Predov krst posedne bataljon "Garibaldi" i da sa tih položaja izvrši prihvat Vojvođana. Manjim delovima bataljon je izviđao prema Gorici i Brusnici, a patrolama još dublje, prema Višegradu. Jedinice 12. korpusa počele su prebacivanje preko Drine rano ujutro 6. septembra u rejonu sela Luke. Prednji delovi su se prebacili čamcem koji je bio sakriven na levoj obali reke. Vojvođanske jedinice su bile premorene i iscrpene. One su oko mesec dana vodile teške borbe u istočnoj Bosni i Crnoj Gori sa nemačkim SS-divizij ama i nekim ustaškim i domobranskim jedinicama. Korpus je imao mnogo ranjenika i bolesnika, što je znatno umanjivalo njegovu manevarsku sposobnost. Odmah posle uspostavljanja dodira s delovima koji su prvi bili prebačeni, bataljon je svoje glavne snage isturio na Brusnicu i na severnu ivicu sela Zemljica. U isto vreme kada je počelo prebacivanje prvih delova korpusa počeli su napadi jačih nemačkih snaga iz pravca Višegrada na položaje koje su držali naš bataljon i bataljon "Garibaldi", Kako su se prebacivali preko Drine, Vojvođani su odmah stupali u borbu radi pojačanja odbrane K0ZU SU organizovala naša dva bataljona za obezbeđenje uspešnog prebacivanja glavnine korpusa. Neobično srdačan je bio susret između komandanta 12. korpusa, generala Danila JTekića, zatim drugova Gaja Vojvodića, Nika Đuraševića, Sulejmana Omerovića Cara i još nekih sa borcima i starešinama našeg bataljona. Susret je bio veoma topao ne samo zbog toga što su naša dva bataljona pružila Vojvođanima dragocenu pomoć već i zbog toga što je to, nakon dugog vremena, bio ponovni susret ratnih drugova iz 1. proleterske brigade. U toku 6. i 7. septembra Kraljevački bataljon i bataljon "Garibaldi", koji se tom prilikom veoma hrabro i uporno borio, zadržali su se sa zaštitničkim delovima 12. korpusa u borbi sa nemačko-četničkim snagama, sve dok se ceo korpus, sa svim bolnicama, nije prebacio preko Drine, i preko planine Tare izvršio marš u unutrašnjost Srbije. Oko podne 7. septembra, kada su na Drini ostala samo naša dva bataljona s delovima 12. korpusa, neprijatelj je izvršio žestoke i snažne napade na naše položade. Pošto je naš zadatak bio potpuno izvršen, nakon toga je pod borbom jakih zaštitničkih delova organizovano izvlačenje. Kraljevački bataljon i bataljon "Garibaldi" izvršili su posle podne 7. septembra pokret ka Kremni istim putem kojim su i došli, vodeći sa sobom zarobljene četnike i oslobođene američke avijatičare. Hajrudin MEHINAGIĆ [1] Мустафа Мулалић је пре рата био посланик Југословенске националне странке за Грачанички срез у Босни, а после избијања другог светског рата нашао се у четничком покрету као члан Наци- оналног комитета. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument