KRSTO BAJIĆ Kaljeia volja borca   Biti zaljubljen u život do spremnosti da se za njega pogine, za najvišu radost — jednakih mogućnosti za svakog, to je Krsto Bajić. Između ljubavi prema životu i svakidašnjih susreta sa smrću u ohlađenim ranama drugova sa kojima je maločas pričao leži ogroman prostor koji je svest morala prethodno da savlada da bi tek na tim krajnostima sazrela u odluku, u najplemenitiju borbenu spremnost. Pregoreti sebe za dane koji ga neće videti, a koji su mu toliko puta mahali kao zastava nade pred očima, to je put odluke dok ne postane usijanje — kad meci krše grane, češljaju ljudske grudi, lišće i travu. U Krstovom primeru borbena odlučnost je prolazila kroz najvišu evesnu ljudsku privrženost životnom glagolu biti, kroz sve ljudske organske otpore. Ta hrabrost zato je i viša za meru svoje svesti o cilju... Ona ga je držala u napetom luku u cilj koncentrisane pažnje koja stvara punu meru lepote novog kova — revolucionara. Raspetost između umetnosti, filozofije, poezije, violine i foto-amaterizma i težnje da iz te, onda gluve, varošice prati zbivanja u svetu, učinila je njegovu mladost krcatom traženja, stvaralačkog nemira, boja, promena, pa je čak iz nižih razreda gimnazije izvesno vreme bio dopisnik jednog od beogradskih listova. Šta sve nije znao tada taj dečak: da odzviždi "Hofmanove priče" od Ofenbaha, da na violini ispriča Dvoržakovu "Humoresku", da govori zaneseno o modrom vazduhu muzike, o bronzi slikarstva, o poeziji skulpture; ali nikom tada još nije poverio svoje stihove, brižljivo skrivene u školskim sveskama koje nisu učionice videle. Tog retko darovitog srednjoškolca nastavnici-režimlije i žandari vrlo rano su oglasili za "opasnog" jer je komunista. Odlazak na studije u Beograd i Skopje, tamošnji susreti, sagledavanje novih dometa, još više su podstakli njegovo urođeno nezadovoljstvo samim sobom, kristalisali ga oko dve osnovne težnje: revolucionarnog rada i gladi za knjigom. Uviđanje da je energija samo jedna kao i ljudski vek i da rastakanje pažnje na više strana — slabi prodornost, zgušnjavalo je Krstovu ličnost u borca, pa su ostale težnje ako ne "žrtvovane", a one pomerene, odgođene privremeno za neke bolje, mirnije godine i prilike, jer je borba bila najpreča, jedini uslov opstanka, izlaz i smisao zajedničke i pojedinačne budućnosti. Za vreme studija Krsto nije prekidao vezu sa svojim drugovima u rodnom mestu. Pisao im je često o susretima s revolucionarnim likovima predratnog Beograda, o velikom duhu drugarstva među naprednim studentima. Siromašnim đacima slao je i poneki džemper ili šal da im se zagreju prsa dok sa sela gaze januarski sneg prema Beranima. Uoči rata, Mojsije i Hristina, Krstov brat i sestra, takođe su aktivisti omladinskog pokreta u beranskoj gimnaziji; čitava se porodica angažuje, i od njih petoro rat je preživela samo Hristina. "Vidiš, jedva držim korak... Svaka stopa uz ova brda probode me do mozga". (Tada, i posle Mojsijeve pogibije kod Ključa video sam ga istinski očajnog). Oznojen mučnim naporom trudio se da uz Turiju, onog jesenjeg jutra 1941, ne zaostane, da ne bude teret koloni Komskog odreda koja je krenula na Pljevlja. Nekakva bunda ga zapliće, drugovi se nude da mu ponesu torbicu ili pušku, bar malo da mu olakšaju, ali on se zahvaljuje. (Zar pušku neko da mu nosi, a on živ?). Po kolenima mu izbile nekakve čudne, široke kraste još za logorovanja na Polici. Lučile su žućkastu masu koja bi se kroz zavoje stvrdnula u trešnjavu smolu, slepila gaće, pantalone i kožu, pa je to čupalo i svaki korak pretvaralo u grimasu bola. Crnogorskim partizanima tada je prvenstveno nedostajala artiljerija, i to u kritičnom trenutku, kad zbiju Talijane ispred gradskih zidina. Prema tadašnjim vestima, okupatorski garnizon u Pljevljima raspolagao je znatnom teškom artiljerijom. Ni u jednom gradu u Crnoj Gori Talijani ne bi mogli odoleti jurišu ustanika snabdevenih topovima. Ustanička plima bila je ponovo u porastu. Trebalo ju je samo osokoliti još nekim većim uspehom. U tim njegovim uzgrednim sanjarbnjima bilo je onog što smo svi tih dana iščekivali: epajali oslobođenu Crnu goru s Titovim Užicem, širili teritorije slobode, rumenili se uspesima revolucije, a on čak zaboravio i na bol u kolenu. Maštao je izmučeni mladić (malo iskošen kad žuri) kako će uskoro razmahati korake niz ulice svoje varošice, u jedno drugo, bolje, vedro letnje veče niz te ulice, od kojih jedna sada nosi njegovo ime... I mada sve tako ne bi bilo kako smo nagađali. ali da su onda Pljevlja oslobođena, događaji narodnooslobodilačkog rata tekli bi znatno izmenjenim redosledom. Kada se niz otilovićke etrane spuštao prema Pljevljima uoči 1. decembra, korak mu je bio lakši, jer je uz put izlečio kraste nekim melemima. Gord na svoju dugačku "partizanskui pušku, livenu u slobodnom Užicu, sa torbicom krcatom talijanskih bombi i municije, nosio je u sebi dane beranskog zatvora, odlučnost 27. marta na ulicama rodnog grada, spremnost dobrovoljca-komuniste u danima aprilskog sloma bivše Jugoslavije, razmahanost ustanka u borbi za Berane, znanje svih pročitanih knjiga i pesama, svih svojih dvadeset godina zbijenih u borca. U ponoć, razvijeni u strelce, krenuli smo na Pljevlja sa rejona Majdana. S nekolicinom dobrovoljaca, Krsto i Vojo Maslovarić pošli su ispred streljačkog stroja na žandarmerijsku kasarnu. Neprijatelj je napad ustanika spremno dočekao. Znao je, izgleda, namere partizana. Nakon ubačenih bombi među žandarmeriju, otpor je bio grčevit. Poklici partizana na ulicama grada s one strane, iz krovova, dovodili su do očajanja prve redove Komskog odreda. — Zar da sutra poslednji stignemo? — sokolio je Krsto već pospane i prepolovljene borce pod prozorima žandarmerije. I opet su jurišali; nekoliko puta do jutra. Svitanje ih je podsetilo da sklone mrtve i ranjene drugove u rov, tu, pod puškarnicama. Sve je prisiljavalo na povlačenje, ali niko se nije usudio da to kaže. Za Krstovu grupu bio je to najduži dan. Bili su "prežaljeni". Kad su "osetili" da ih je malo, karabinjeri se ohrabruju i u nekoliko navrata jurišaju do rvanja i ubacuju bombe. Iz suprotnih rovova bombaš Talijan izmili i puzi, s nedrima i džepovima punim bombi. Pospani, umorni od sinoćnje napregnutoeti, trepavice se same sklapaju, a ni sa koje strane veze, niti vesti o stanju na drugim sektorima partizanskog obruča oko Pljevlja. Odjednom u trenutku malaksalosti i zdravih i ranjenih čuo se u rovu zbunjeni Krstov glas: — Eno ga, pao je. Poskočio je kao dete od radosti. Zatim se za trenutak opet pritajio. Još jedan pucanj. I još jedan Talijan hladio se na pedesetak koraka od rova. "Ugrabio" ga je u pokušaju da povuče za nogu natrag u rov svog poginulog pajdaša. Kasnije, u 1. proleterskoj, nije se znalo čemu kod Krsta dati prednost: njegovim ljudskim crtama ili borcu, kulturnom ili političkom radniku. Sav od akcije, ideja, sav beskrajno zaljubljen u ljude, umeo je da "namagnetiše" okolinu, da je angažuje sa malo priče. Ljudi su bili posebno osetljivi na primedbe koje bi dolazile s njegove strane, jer je to govorio on, blagi i prostodušni Krsto. Otaljavanje je mrzeo i bičevao najradije — ironijom. Ljude koji kao od bede kreću u patrolu umeo je da zaustavi i zameni. Nije podnosio kulučarski odnos prema poslu. Tražio je unošenje, ubeđenje, obeležje volje. Za njega je borbeni zadatak najmanje stvar salutiranja, automatizma, tgovršnoeti. — Nemaran izviđač — govorio je — glava u neprijatbljevoj torbi. Intuitivan, on je i najmanju sugestiju bataljonskog i brigadnog rukovodstva obogaćivao novim pojedinostima, novim mogućnostima, za što je sposoban samo neko ko se dokraja poistovetio sa zadatkom. Ni traga onog što se kod intelektualaca naziva "knjiškim". I ništa ga tako kao frazerstvo i praznoslovljenje nije moglo izazvati da plane. Nepresušno vrelo ideja — da se stvarnost borbe, gladi i pogibije učini radosnijom — Krsto je nalazio u nekoj svojoj raspevanoeti, u sagledavanju vedrine i onda kada cilj izgleda beznadno daleko. Osnivanje bataljonskih biblioteka bila je Krstova inicijativa; knjige su nabavljene u prvim oslobođenim varošima. U bataljonskoj komori određen je konj i napravljeni specijalni sanduci za knjige i pisaću mašinu. Pokrenuo je četne zidne novine, bataljonski list koji je ilustrovao omladinac iz Sarajeva, Karamba. Taj list je izlazio u najtežim trenucima ofanziva, sve do jablaničkog moeta, uoči Sutjeske. Bataljonske biblioteke i listovi brzo su prihvaćeni u čitavoj brigadi, jer su to bila uglavnom iskustva studentskog pokreta, samo primenjena na nove okolnosti. Poznavao je ljude, njihove brige i težnje, jer je bio i sam otvorene naravi i pun želja da im pomogne. Njegov razgovor značio je iskrenost koja uzdiže, olakšava. Negde između dva Vakufa, u pospanoj koloni, Krsto je zapodevao pesmu, razgovore, šalu. Tog jutra je dugo razgovarao s borcem iz dalmatinske popune, radnikom, upućivao ga do najmanjih pojedinoeti u novu dužnost vodnog političkog delegata. Mislio sam: eto, njegova oprobana veština da od nekadašnjih ćutavaca na četnim konferencijama iskleše smirene diskutante, logične i jasne, opet će uroditi plodom, Jer je za Krsta najvažniji ljudski materijal — moralna celovitost čoveka, svest kaljena i pretvorena u cilj. Da bi bio aktivno sredstvo ideje, čovek mora u revoluciji, i uvek, biti njen cilj. Zato se Krsto neumorno bavio borcem. Mladića prekaljenog u ljutim bojevima on je umeo sa nekoliko spontanih susreta, razgovora, skoro da "nadahne", da oslobodi nesigurnosti, da ga osamostali u držanju, u ophođenju s ljudima, da ga nauči' da sagledava probleme, da reaguje. I tako, podramljena nakon nekoliko akcija, puštao ga je da nastavi sam "na svojim nogama", i svojim korakom, siguran u njegovu samostalnost. Izvesnu crtu intelektualne mekote, naša revolucija je u Krstu pretvorila u jedan duboko borbeni humanizam, u jedan lik i držanje koje je ostalo isto i u najtežim časovima, u časovima koji su prelazili granicu ljudske izdržljivosti. Bio je to jedan od onih intelektualaca kod koga širina znanja, mnoštvo činjenica ne vodi ka mutnoj plitkoći, već širi vidike, izoštrava prodornost. Ako je počeo s nekim razgovor, najmanje je to činio zato što oseća da više zna. Sebe je voleo da proveri u reakcijama drugih, bio je daleko ma od kakvog vulgarnog proučavanja. Samo je istim razlozima kojima je sebe angažovao "palio" druge. Ali razlozi su suvo drvo ako ih njegovo oduševljenje ne bi okrilatilo u juriše njegove 3. čete (u podvige Dragutina Lutovca, Radoša Nenadovića, Mihaila Nedovića, u okršaju na Markovom brdu, na Glavatičevu), zatim u borbe 1. bataljona, a onda — 3. krajiške brigade, u sve one borbe koje su značile krvavo tkanje slobode. One mrazovite noći, u zatalasanom vazduhu eksplozija iz ustaškog oklopnog voza koji je iznenadio borce na zadatku, Krsto, Vojo Maslovarić i Živko Živković ručnim granatama su uništili čitavu grupu ustaško-domobranske posade smeštenu u jednom delu dabravinske železničke stanice. Na Ulogu, sa Vojom Maslovarićem, podneo je još jedan mučan dan, sličan onom pljevaljskom. Ležeći do grla u vodi, na čistini pod bunkerom, satima su se vrebali sa "žabarima" i ustašama. Otopljeni snegovi sa obližnjih brda žmarili su iz svakog puteljka, trnula su tela od hladnoće i nepokretnosti, ali se nije imalo kud, jer vrebala je smrt iz puškarnica. Vrebali su i oni, slali metke u bunkere i zvonik, u otvore kamenih podzida, ali iza puškarnica nisu mogli da vide pad neprijatelja, skrivenih u sigurnom. Prikovani u kolovozu iz nemogućnog položaja borili su se od zore do mraka. Da bi odvratili vodu od sebe, Krstovom pelerinom pregradili su potočić. U Dobrom dolu, na Durmitoru, četnički metak ga je zaista "skalpirao", skinuo mu parče kože sa vrha samog temena. — Da je samo za milimetar spustio nišan, ti bi bio kraći za čitavu visinu — uzviknuo je neko staru "dosetku". Oblivala ga je rumen nelagodnosti kad bi se neko našao pobuđen da hvali njegovu hrabrost. Bojao se da neko ne pomisli da je on hrabar "jer tako treba"; nije podnosio ništa što bi bilo nalik na "pravljenje", na paradu nečim što nije stvarni on. Samo onaj ko ga je poznavao sa beranskih predratnih ulica mogao je da shvati u punoj meri koliko je ionako bogatu njegovu ličnost izgradila borba i 1. proleterska. On, koji nije propuštao da ni mrva tuđeg zalaganja ostane neprimećena, najudobnije se osećao kad se o njegovim zaslugama i vrlinama ćutalo. Osetljiv, ali retko nagao, možda je ponekad, odveć se baveći bitnim, znao biti i nestrpljiv u praćenju izuzetno sporih postepenosti naročito u razvoju i radu s pojedinim intelektualcima u jedinici. Tu se ogledala njegova moralna oštrina. Makar bio u pitanju i vrlo hrabar borac, on se s nekim asocijalnim crtama u karakteru pojedinaca teško mirio. Zaludu su ga ponekad ubeđivali u "razvoj", u zasluge i u takozvanu "perspektivu"; on je teško mogao da izmiri čak i sposobnost za žrtvu sa nedostatkom dobrote kod pojedinih inače vrlo smelih boraca. Pri prelasku Drine aprila 1943. godine, kao komesar bataljona Krsto Bajić po staroj navici nije propustio da ne bude među prvima. Na njegovu odluku, prilikom prvog pokušaja prelaska, odgovarali su ga drugovi iz bataljonskog štaba "da to ne ide, nema za to ni potrebe da komesar bataljona pliva". Čak je bolje da se tako hrabrim borcima, kakvi su bili proleteri, nađe u toku bitke neko malo više priseban, ko će ih veštinom sačuvati od nepotrebnih gubitaka. Uz to je trebalo preplivati Drinu nabujalu od snegova. Krsto je tada ostao gluv na sve razloge. Izgovarao se da je on rođen na Limu, kad nabuja ne manje opasnom od Drine, a za to vreme odbacivao komad po komad odeće. Sa dvojicom Dalmatinaca, Vinkom Čokom i Vojom Kadijevićem, zaplivao je sa pištoljem u zubima prema deregliji koju je trebalo vratiti da bi se njom prevezli ostali borci. Vatrena zavesa kojom su naši štitili svoje plivače bila je takva da je isterala četnike iz rovova. Podigli su ruke i čekali da neko primi njihovu predaju. Bio je to izuzetno dramatičan trenutak. Dalmatinci su uskočili u deregliju, i počeli užurbano da pomeraju gvozdeni točak po žici kako bi što pre prevezli borce da razoružaju četnike. U povratku, na sredini reke, u deregliju je uskočio i Krsto. Metak sa četničke strane "rascvetao" je žicu i zaustavio je deregliju nasred vode. Ohbrabreni zabunom oko dereglije, dotadašnji "zarobljenici" poskakali su u rovove i otvorili paklenu vatru — i na deregliju i na partizane u njoj. Tri hrabra plivača morala su da skaču u vodu i da se plivajući vrate svojima. Da bi zaštitili svoje plivače oko čijih su glava pljuštali rafali, i partizani su odšvarali sa svoje obale uraganskom vatrom. Kad su izašla iz vode, tri plivača drhtala su od studeni. Izgledalo je da im to neće proći bez bolesti. Ali brzo su ih drugovi uveli u obližnji mlin, gde su se osušili, uvili u ćebad i zagrejali kraj vatre. Nakon još jednog neuspelog pokušaja proleteri su se najzad našli na drugoj obali Drine. U jurišu na talijanski bataljon u šumi na Krčinom brdu, među prvima opet se hvatao za grlo s neprijateljem i Krsto Bajić. Jedan deo talijanske posade bio je tada zarobljen. Ispred Balinovca, dok su čete podilazile prema zamaskiranim položajima neprijatelja, video sam ga kako prima naređenje od svog komandanta brigade, bivšeg španskog borca Danila Lekića. Na jednom oborenom stablu ležala je prostrta sekcija tog terena i oko nje okupljeni članovi štabova. Zasukanih rukava do lakata, samo u košulji, izdavao je poslednja uputstva za juriš koji je doneo još jednu pobedu u zelengorskoj epopeji. One koji su ga bolje poznavali ni trenutka nije iznenađivao njegov u isto vreme ljudski i borbeni brzi rast i napredak. Na dužnosti komesara 1. crnogorskog bataljona još više je zablistao kao politički radnik od mere, skromnosti i znanja. Za njega nije bilo "sitnih poslova". Iako ih je bilo, oni su to ostali samo dotle dok se Krsto ne bi njih dotakao, dok im ne bi dao svoje oduševljenje i smisao za veliko. Bilo je sve jasnije da pokret u njemu dobiva jednu od retko sposobnih ličnosti. Kasnije ga sretamo kao komesara 3. krajiške brigade. Prva proleterska dala je mnogo rukovodećih ljudi ostalim jedinicama, koji su kao i Krsto širili njen duh i borbenoet, ali su, potvrđujući reči delom, najčešće to platili najvišom, neponovljivom cenom. On, koji je toliko puta, otkad za sebe zna, polagao pred sobom najstrože ispite hrabrosti, mnogo teže od onih koje mu je kasnije pokret postavljao, ponesen pokličima hrabrih Krajišnika, na novoj dužnosti često je zaboravljao na to da mesto komesara brigade nije u prvim redovima. Ne radi toga što bi njegova glava bila više cenjena od ostalih, već radi pregleda, komandovanja, radi osnovnog interesa bitke. Tako je s pištoljem u ruci, progoneći već razbijene četničke bande, pao smrtio ranjen u grudi 23. avgusta 1944. godine na Zlatiboru kao major naše armije. Sahranjen je u šumi, blizu reke, pri luču i svećama. I mada je brigada nastavila da progoni razbijene bande, jedna četa je došla da ga isprati plotunima. Oko reke bili su članovi štaba 1. proleterske divizije, drugih brigada, bataljonskih štabova i okolnih jedinica. Nisu ga te noći suzama ispratili smo drugovi iz njegove čete i bataljona već i oko stotinu mladića i devojaka iz njegove brigade. Bilo je dovoljno nekoliko meseci drugovanja, pa da u novom komesaru Krajišnici prepoznaju velikog druga, nekoga ko o njima brine kao rođeni brat. Grozničavo je razvio politički i kulturni život u brigadi, nabavrgo knjige, osnovao tečajeve na kojima su mladi borci učili da pišu, pripremao ih za buduće, još složenije zadatke u slobodi koja je dolazila. , To svetlucanje suza kraj plamenova sveća i luča, prvo grumenje zemlje u prohladnoj noći, pretvorili su šumu u najtužniji prizor. Pogreb je trajao nešto duže, jer su se borci sporo razilazili. Teško su se rastajali od svog mrtvog komesara mada je trebalo požuriti za jedinicama, prema Užicu, Baljevu i Beogradu. Baš tih dana Krsto je često govorio o važnosti prelaska partizanskih jedinica u Srbiju — dečački se radovao tome što je svakim danom sve bliže voljenom Beogradu. Čitavog rata maštao je o susretu sa slobodom, sa svojim studentskim danima, od kojih su ga već delile četiri godine. Pao je kada je najviše želeo da preživi. Radonja VEŠOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument