| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
Posle gotovo tri meseca borbi i marševanja, sredinom avgusta 1944, naš bataljon se našao u Sandžaku. Pronose se vesti da ćemo uskoro poći dalje, da ćemo učestvovati u borbama za oslobođenje Srbije i Beograda. Radovali smo se tome više nego ikada ranije. Neki od nas nisu do tada bili u Srbiji. Videli smo samo njene divne brežuljke, doline i voćnjake u leto 1943. godine, kada je brigada, zajedno sa drugim jedinicama, oslobodila više mesta u istočnoj Bosni, među kojima i Zvornik i Drinjaču. Tada nas je od Srbije delila samo valovita Drina, nemački fašisti i domaći izdajnici. I danas mi je u sećanju tuga s kojom smo se odvajali od obale Drine, s nadom da će doći dan kada će se i u Srbiji zavijoriti zastava našeg bataljona. Ta tuga je još više obuzimala borce koji su na srpskoj strani Drine imali svoje domove, svoj uži zavičaj. Na tlu Sandžaka smo definitivno osetili da nije daleko čae kada ćemo stupiti u Srbiju. Svaki dan proveden u Sandžaku činio nam se tada dug kao nedelja. Uskoro je izdato naređenje da se pripremamo "za duži pokret". A kada smo pošli, po pravcu kretanja smo videli da idemo u Srbiju. Još iz daljine su se pred nama ukazivali planinski venci. Bolji poznavaoci ovih terena proneše vest da je to Zlatibor. Srca počeše jače da kucaju. umor se više nije osećao: samo napred! Ostvaruje se naš san — da pomognemo u oslobođenju Srbije i Beograda. Za vreme marša se prisećam kazivanja starih boraca iz Srbije da su baš preko Zlatibora, koji je sad bio pred nama, odstupali u onim hladnim danima 1941. prema Sandžaku. Tada su bili iscrpeni, slabo naoružani, brojno mali. Tri godine su ti isti borci natapali svojom krvlju Bosnu, Hercegovinu, Crnu Goru, Sandžak, Dalmaciju, i sada se, evo, vraćaju u svoj zavičaj. Mnogih koji su ovuda prošli 1941. nema više u koloni. Njihove humke su ostale negde na Gatu, u Duvnu, Livnu, na Neretvr!, Ifsaru, Balinovcu, Mliništima ... Ali kolona proletera je sada nebrojeno puta veća nego što je bila u zimu 1941. Namesto jednog poginulog, dolazilo je po deset novih, mlađih ... Razmišljanja o tome prekide naredba da se pripremimo za borbu. Štab bataljona saopšti da se na ograncima Zlatibora nalazi neprijatelj, koga treba razbiti i uništiti. Tu su četničke jedinice, koje u najvećem broju sačinjavaju prisilno mobilisani seljaci. Prelazimo preko Uvca i u manjim kolonama počesmo da se približavamo četničkim položajima. Naša artiljerija vrši pripremu, granate fijuču, a gore, na južnim padinama Zlatabora, odjekuju detonacije. Po broju granata vidimo da se municija ne štedi i da imamo dosta topovskih cevi. Četnici ne mogu ni glavu da podignu. Kada smo im prišli pod same položaje, artiljerijska paljba prestade. Prolomi se proletersko "ura", i za svega nekoliko časaka uskočismo u četničke bunkere i zaklone. Naiđosmo na nekoliko poginulih i nekoliko izbezumljenih četnika, koji nisu uspeli da pobegnu. Ostali su utekli u pravcu Palisada, gde su se utvrdile bugarske okupatorske snage. Pred nama se pruži prostrana zlatiborska visoravan. To je Srbija! Nema čobana sa njihovim stadima. U jednoj kolibi naiđosmo na seljaka koji nam dade neka obaveštenja o snagama na Palisadu i u nekim mestima u zapadnoj Srbiji, onoliko koliko je on mogao čuti i saznati. Najmilije nam je bilo kada nam je pričao koliko nas željno očekuje narod "Užičke republike" i cele Srbije, u šta smo se uskoro i uverili. Razmestili smo se za odmor, dok se ne napravi plan budućih akcija. Na Zlatiboru sačekasmo i noć. I pored toga što je avgust, noć je bila sveža. Ležeći na mladom senu, pribijali smo se uz one koji su imali ćebad ili šatorska krila. Sutradan su Bugari počeli obasipati naše položaje artiljerijskim granatama. Izviđači su nam javili da se postrojavaju u utvrđenju na Palisadu i da u kolonama kreću prema nama. Štab
bataljona naredi da budno posmatramo pokret Bugara i da im pripremimo doček
kakav zaslužuju. Njihova artiljerija i dalje tuče. Približavaju se našim
položajima i verovatno ne slute šta ih za nekoliko trenutaka čeka. Na našoj
strani je grobna tišina. Primamo zapovest za protivnapad. Odjedanput se iz stotina puščanih i mitraljeskih cevi osu koncentrična vatra. Bugarski redovi se uskomešaše, a odmah zatim sa svih strana odjeknuše padinama Zlatibora partizanski povici za juriš. Bugari se dadoše u bekstvo, ali kasno. Za nekoliko trenutaka se izmešasmo sa njima. Pošto smo tada bili obučeni u uniforme po boji slične njihovim, morali smo dobro paziti da u toj gužvi ne ubijemo nekoga od naših. Bilo je u tome i smešnih prizora. Hvatali smo ih za leđa i vratove, a prve njihove molećive reči su bile "bratkoi. Bataljon je u ovoj borbi zarobio mnogo Bugara. Ostali, koji nisu poginuli, uspeli su da uteknu u svoje utvrđenje na Palisadu. Počela je i borba za osvajanje tog utvrđenja, koje je bilo opasano s nekoliko redova bodljikave žice. Bunkeri su bili betonski i drveno-zemljani. Borba je bila teška. Bugari su pružali jak otpor iz utvrđenih skloništa, prema kojima su prilazi bili ravni i bez zaklona. Bili smo udaljeni svega nekoliko desetina metara od bodljikave žice, tako da smo mogli lepo videti svaki otvor na bugarskim bunkerima. Tukli smo ih minobacačima iz neposredne blizine. Mnogi bunkeri su goreli, a oko drugih se dizao takav dim da se nisu ni videli. Naši borci su vešto i brzo presecali žicu i uskakali u rovove. Ali i pored svega, Bugari se nisu predavali. Kao da su bili rešili da do poslednjeg izginu za fašističku Nemačku. Ova borba je bez prestanka trajala dva dana i dve noći. U rovovima su našli mnogo poginulih Bugara. Uz pomoć nemačkih tenkova, ostali su se povukli ka Užicu. Mi smo tada imali velike gubitke, a naročito je mnogo bilo ranjenih. Među mrtvima je bio i komandir 1. čete drug Uroš, a među teško ranjenima komandir 2. čete Jezdimir Simić, koji je kasnije umro na lečenju u Italiji. Radovan DRAŠKOVIĆ
|