ŠAJKAČA KRUŠAKA Bio sam veoma mlad kada sam na Biokovu čuo za 1. proletersku. Nisam ni slutio da ću uskoro i ja biti u njenim redovima. Za mene je to došlo spontano. Kazali smo svoju želju, i nas osamdeeet petoro iz Biokovskog odreda stiglo je 2. septembra 1942. godine u brigadu. U Livnu smo raspoređeni po jedinicama. Sa još nekim drugovima pripao sam 1. četi Beogradskog bataljona. Dočekali su nas srdačno i toplo. Nisu se ponašali kao stariji prema mlađima, već smo se sjedinili kao davnašnji poznanici po ideji i oružju. Slušali su o našim borbama, uspesima, teškoćama, a mi o njihovim. Posle nekoliko dana bio sam raspoređen na noćnu stražu. Trebalo je da etojim jedan sat. Ali tek što je prošlo pola sata, a meni je stigla smena. — Još si umoran od puta, a i mlad si, idi se odmaraj, ja ću te zameniti — rekao mi je dežurni. Pošao sam na spavanje, a na mestu me čekala puna šajkača krušaka. — Uzmi, mladiću, to je sledovanje — reče mi nepoznat glas. Grudi su mi bile ispunjene radošću. Srce se razigralo od sreće i zadovoljstva. Našao sam novu porodicu, nov dom. Sedmog novembra 1942. video sam prvi put druga Tita. Bili smo u Bosanskom Petrovcu. Predao nam je brigadnu zastavu. Prošao je i pored moje čete. Oči su nam se susrele. Hteo sam ga zaustaviti, uhvatiti za ruku, lično pozdraviti. Ali nisam smeo da remetim red. Tito zna da ovde ima i Dalmatinaca, i Slovenaca, i Bosanaca, pored Srba i Crnogoraca. Govorio nam je o budućnosti, o dobroti i životu za koji vredi mreti. Iitam svoga vodnika: — Kada si prvi put video Tita? Jesi li bio uzbuđen? — Video sam ga u Foči. I razgovarao sam s njim. Obične stvari me je pitao: koga imam kod kuće, šta sam bio po zanimanju ... Uskoro je kolona našeg bataljona stigla do KotorVaroša. Proterivali smo Nemce i četnike. Na drumu Banja Luka—Kotor Varoš isprečili se i tenkovi. Bataljon je brzo raspoređen u strelce. — Prepreka se mora savladati — prenosilo se od borca do borca. Tenkovi su prkosno manevrisali drumom. Došunjala se već bila i noć, bez zvezda i meseca. Tada smo pošli u napad. Neprijateljevu pešadiju smo izjurili iz nekih bunkera i utvrđenja i sad su pred nama stajali samo tenkovi. Zašto se više ne kreću? Zašto su se ućutali? Bauljali smo i prilazili. Ruke su mi podrhtavale, a jeza podilazila. Odjednom zabrektaše motori, začuše se pucnji i meci preleteše daleko preko nas. Nisu se nadali da smo im tako blizu. Branislav Janjić, Staniša Stanišić (koji je poginuo kada smo prešli Drinu) i ja dobili smo zadatak da pođemo dalje. Kada smo stigli nadomak strašnih mašina, iz kojih nas nisu videli, bacili smo bombe. Eksplozija se razlegla na sve strane. Vojnici poiskakaše iz tenkova i počeše da se povlače. Tri tenka smo tada zaplenili. Opipavamo ih, jer ne verujemo samima sebi. Doneta je odluka da ih zapalimo, jer niko od nas ne zna da ih pokrene. Uzeli smo kante s benzinom i posuli ih. Buknuo je ogroman plamen. Zapanjeno smo gledali. Zaboravili smo da se sklonimo dalje, tako da je plamen zahvatio i nas. Svakome je ponešto od odeće izgorelo. Na nama su i opasači s bombama. Neko viče da ih bacimo. U pomoć su nam priskočili ostali drugovi. Pali smo na vlažnu zemlju, a oni su nam gasili odela. Potrčao sam u obližnju kuću i zatražio vode. Devojka mi je iznela karlicu mleka. Pio sam i gledao u decu i devojku. U kući je gorela lojanica. Soba je bila čista i topla, mirna. — Sedi, vojniče, neka se došao! — reče mi. Otrčala je u drugu prostoriju i donela korpu voća. Zahvaljivao sam joj i odbijao. Nije vredelo. Tada sam napunio šajkaču kruškama i istrčao iz kuće. Potražio sam Ducu Živkovića i s osmehom ga ponudio kruškama. k — Otkuda ti? Zašto, Ivo, samo meni? Ćutao sam i išao u koloni. A onda sam, ipak, podsetio Ducu na moj dolazak u četu i na kruške koje su me čekale pri povratku sa straže. Bile su to Ducine kruške, kruške moga bataljona i moje brigade. Ivo TOLIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument