NAŠ RADNI VOD Zamisao o stvaranju radnih vodova po bataljonima borci su primili sa zadovoljstvom. Sve je išlo lako i dobro do trenutka kada ih je trebalo formirati, jer borci jednostavno nisu hteli da idu u radni vod i da tamo budu kuvari ili komordžije. Zato se moralo o tome raspravljati na četnim konferencijama i partijskim sastancima. Da bi se radni vodovi stvorili partijske organizacije su morale čak da odrede pojedine članove Partije da u njima rade. Zašto su borci bežali od tih radnih vodova? Rad u vodu je bio vrlo težak. U pokretu radni vod se kreće u koloni. Kada bataljon stigne na određeno mesto, dok se drugi odmaraju, radni vod počinje svoj posao — nabavlja i priprema hranu za bataljon. Sem toga, on je bio dužan da osigura hranu za stoku. Posao traje gotovo neprekidno. Hrana se izdaje, a zatim se nastavlja priprema drugog obroka; kada se i ovaj izda, počinje priprema za sutrašnji dan ili, najčešće — za pokret. No, sve to dalo bi se nekako i otrpeti da se čovek u radnom vodu nije osećao manje vredan pa i zapostavljen. Zbog nerazumevanja važnosti te službe, još više zbog toga što su pripadnike radnih vodova tretirali kao komordžije u lošem značenju te reči, kao ljude koji traže zavetrinu, na njihov su se račun uvek zbijale šale, često neumesne. U tome se nije imalo mere pa se nekoliko puta ozbiljno govorilo da se prestane s neslanim šalama. Ali, to bi prestalo dan-dva, pa bi se ponovo nastavljalo. Da bismo zatvorili usta pojedincima koji su nas izazivali, tražili smo da i mi idemo u borbu. Više puta smo bili odbijeni. No, prilikom napada na Kotor-Varoš naša molba je bila usvojena. Bili smo u prethodnici bataljona sa zadatkom da likvidiramo uporište na samom prilazu mestu. To je izazvalo nove šale u bataljonu. Prema obaveštenjima, neprijatelj je imao veliki utvrđen bunker na samom vrhu brda. Krećući se prema bunkeru primetili smo kako nam idu u susret neki ljudi. Zastali smo i brzo se dogovorili da neprijateljevu patrolu, ako to bude ona, pustimo da uđe u zasedu i da je živu uhvatimo. Međutim među nama se posle dogovora našao Steva Roglić. Ne znajući za našu nameru, čim je ugledao patrolu on je viknuo: — Stoj! Neprijateljeva patrola je zastala. Nama nije preostalo ništa drugo nego da pripucamo. Patrola je pobegla, razume se, i mi smo je onda po tragovima, koji su se primećivali na snegu, sledili. Neprijatelj nas je ugledao i otvorio uragansku vatru iz bunkera. No ipak smo mogli da im se puzeći približimo. Kad se vatra stišala, kad je naš puškomitraljezac mogao koliko-toliko da osmotri teren ispred sebe, otvorio je vatru, a mi smo bacili bombe u pravcu bunkera. Pri tome smo, kako je već običaj, pozvali posadu da se preda. Međutim, ona je ponovo otvorila vatru, a zatim, na naše iznenađenje, pobegla. U bunkeru smo našli jednog mrtvog vojnika. Pored municije čekala nas je pečena kokoška i dve flaše rakije. To je glavnina bataljona saznala još pre nego je stigla do nas. Neki su tražili da gucnu malo rakije ili probaju piletinu. — Burazeru, na bunker! — odgovorili smo, ne iz tvrdičluka, već da im vratimo milo za drago za česta pređašna zadirkivanja. U toj borbi ranjen je intendant Milenko. Naš vod je produžio ka Kotor-Varošu. Čisteći grad od neprijatelja, snabdeli smo sve borce iz radnog voda rubljem, obućom i čarapama. Ranije, kada bi došao do plena, radni vod, obično, nije ništa dobivao. I pored toga, u ovoj akciji nismo, naravno, gledali da snabdemo samo sebe, već smo osigurali prilično hrane za ceo bataljon. To nam je, uostalom, i bila dužnost. Posle više nije bilo uvreda. Uskoro nam je određena smena, pa su mnogi od onih koji su nam se smejali došli u radni vod. Mi ih nismo zadirkivali znajući kakav ih posao i napor očekuju. Milan 'BORĐEVIĆ JANAĆKO Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument