OKO KOTOR VAROŠA DVOBOJ S TENKOVIMA Treći decembar 1942. Hladno je i vetar sve jače duva. Retka kiša, koja nas je ceo dan pratila, ovde se pretvara u snežne pahuljice, koje se odmah tope. Izbijamo na brdo bez većih teškoća. Sa Lipovca smo se javili našima raketom i paljenjem vatre. Ostavili smo jednu desetinu koja će povremeno upućivati patrole u pravcu Banje Luke, a ostatak čete se povukao u zavetrinu ispod brda. Tu pokušavamo da naložimo vatru od klekovih žbunova, ali nam to slabo polazi za rukom. U dolinama se spušta magla i počinje sumrak. Tiskamo se oko vatre, koja se s mukom razgoreva. Ljudi vade poslednje rezerve hrane koja im je preostala od doručka. Stiže kurir bataljona i donosi naređenje da ostavimo na vrhu desetinu, a da četa siđe u selo Babiće. Zamenjujemo desetinu na vrhu i silazimo trkom u selo. Dole se sprema večera. Komandant zove u štab. Odlazimo Vukajlija i ja. Živan nam objašnjava zadatak: naši bataljoni će noćas napadati Kotor-Varoš. Mi treba da presečemo put ispod sela Babića, tamo gde on s rekom pravi veliki luk, i da onemogućimo povlačenje Nemcima iz Kotor-Varoša prema Banjoj Luci i eventualni dolazak pomoći. Večeramo skoro po mraku i primamo po parče hleba i komad kuvanog mesa kao suvu hranu za sutrašnji dan. Iz Kotor-Varoša se s vermena da vreme čuje brujanje motora. Silazeći naniže, ka reci, srećemo jednog druga iz Rudarske čete koji nam kaže da su se uspešno prebacili preko Vrbanje i završili rušenje druma i pruge. Razmeštamo se u jarku kraj putića na obali. Navlačimo kamenice, od kojih pravimo zaklone. Hladno je, pa ljudi svaki čas iskaču iz rova i tapkaju oko njega. Stigao je i Ljubez s topom. Laki protivkolac je slab za jače oklope, ali za manje tenkove i tankete je "flit". Silazim s njima na livadu koja je stvorena nanosom. Još ima trave na njoj iako je decembar. Ljubez gleda, meri i traži pogodan položaj za svoj top. Pošto je otprilike odmerio najistureniju liniju, naređuje evojima da iskopaju po jedan rov sa obe strane ove linije, tako da iz rova može dejstvovati na put niz reku i obratno. Kopanje ide teško, jer je zemlja smrznuta. Municiju su istovarili u oba rova, a top spustili između rovova. Konje su odveli natrag irema selu, u zaklon. Ljubez sa svojima sklapa top i postavlja ga najpre u jedan, pa u drugi rov. Pošto su ovo nekoliko puta ponovili, Ljubez daje svojima voljno. Tobdžije prilaze našima da pripale. Priđosmo i nas dvojica, te poče razgovor. Naši drugovi ih diraju što su ostavili top bez ikoga, a oni odgovaraju: — Pa sgurni smo pod vašom zaštitom. Naši, opet, zapitkuju šta će biti ako mora da se beži pod tenkovskom vatrom, ko će da nosi cev, a ko branike? Orni za šalu, i oni uzvraćaju pitanjima. Predlažemo im da za svaki slučaj ipak vežemo top konopcem do našeg rova kako bismo ga mogli izvući u slučaju gužve. Već se sasvim smrklo. Od Kotor-Varoša sada se čuje pojačano brujanje motora. Ljudi pokušavaju da po zvuku odrede koliko bi tenkova moglo biti. Svi smo nestrpljivi kao i uvek pred borbu. Osmatrači s vrha doviknuše da se vide svetlosti i naziru vozila. Ljubez i ja otrčasmo gore. Ugledasmo tri tenka, a za njima kolonu kamiona koji se kreću na velikom odstojanju. Jedva im se naziru maskirani farovi. Naređujemo osmatračima da se što bolje sakriju. Silazeći, dajem uputstvo borcima da se vatra ne otvara bez naređenja, a da nas oni odozgo obaveštavaju ako što neočekivano primete. Sišavši dole vidim Ljubeza kako žurno podešava top u donjem rovu, dok posluga prinosi municiju. Ljubez nišani kroz topovsku cev krajnju tačku koju vidi na putu odakle treba da se pojave. Pošto je podesio cev, naređuje ostalima da se zaklone, a on ostaje kraj topa, s nišandžijama. Brujanje motora sve jače se čuje. Ljubez nervozno vadi granatu iz cevi i kontroliše još jedared. Pošto se uverio da je top učvršćen, ponovo ga puni i seda na ivicu rova. Nervozno uzima nišandžiji cigaretu iz usta i žurno vuče nekoliko dimova, pa je gasi. Namešta nešto u rovu čas levo, čas desno. Onda izlazi bauljajući iz rova i gleda ka krivini, zanoseći glavu ulevo. Pojavljuje se prvi tenk na oko trista metara od nas. Za njim drugi, pa treći. Spustih se natrag i vičem Ljubezu da su već tu i da nema pešadije. On kleči i saginje se po dužini cevi. Ja se ponovo penjem do žbuna i osmatram čas tenkove, čas Ljubeza. Pojavi se i četvrto vozilo — samo na malo većem odstojanju. Ljubez napeto gleda. Okreće ručku i pomeri cev topa žurno ulevo. Onda kontroliše i hitro pali. Granata pogađa kupolu oklopa sa strane i uz eksploziju plamen suknu u stranu. Tenk zastaje, a Ljubez hitro stavlja drugu granatu i pali. Opet pogodak spreda, jer se tenk okrenuo pravo ka Ljubezu. Plamen suknu uvis. Kratka stanka, a onda učesta vatra iz tenkova po nama i preko nas. Na našu komandu, svi iz rova otvaraju vatru. Oni se neizmenično vraćaju unazad — jedan odstupa dok onaj iza njega otvara vatru. I tako redom. Ljubez je opalio još jednom, ali granata eksplodira iznad tenkova, koji se ubrzano povlače ka Kotor-Varošu. Odbili smo ih dosta brzo i radosni smo zbog ovog uspeha. Čestitamo Ljubezu, koji kaže: — Pustio bih ga i bliže da ima kakav kamen, brale, da se zaklonim. Ali ovako... Zbilja, tukao je sa ledine, a dopustio je da tenkovi potpuno izbiju na mesto odakle su i oni mogli njega da vide i da ga tuku. Sad moramo da se okrenemo prema Banjoj Luci, jer će ovima u Kotor-Varošu sigurno otuda doći pomoć. Oko ponoći čuje se krupno brundanje motora od Banje Luke. Cela dolina odjekuje. Vidljivost je vrlo slaba. Izmaglica nad rekom pojačava oblačnost noći. Po zvuku bi se reklo da ide veći broj teških mašina. Uzbrzo se pojavljuje kolona od pet tenkova, sa zamračenim farovima. Jedva im naziremo senke preko reke. Ulaze u krivinu, ka okuci reke. Idu oprezno, polako, sa malim zastajanjem. Već su nam okrenuti bokom. Dogovorili smo se da ih pustimo sasvim u okuku, do prve prepreke, i tek kad čelni naiđe na nju, da top otvori vatru. Ljubez se toga doslovno pridržava. Tek što je čelni tenk stao, top je otvorio brzu paljbu, prvo po njemu, a zatim po ostalima. Mi smo takođe zapucali s teškim mitraljezima. Jedan tenk je oštećen, ostali su odgovorili žeetokom vatrom iz topova i mitraljeza, polako se izvlačeći. Izgleda da je jedan od njih bio prikopčao onog oštećenog. Tako nam se u mraku učinilo. Povukli su se ka Banjoj Luci. Trema nas je sasvim napustila. Izleteli smo iz rovova, oduševljeno komentarišući među sobom. Pritrčali smo Ljubezu i ostalim tobdžijama. Čestitali smo im i odavali priznanje na hrabrosti i preciznoj paljbi. Oni su se, i sami oduševljeni uspehom, kočoperili pred nama. Ostali deo noći proveli smo u dremanju i prepričavanju. 4. decembar. U zoru stiže i štab bataljona. Kažu da je dobro. Naši su ušli u Kotor-Varoš, no Nemci su s tenkovima i kamionima izašli cestom i drže se u polju između nas i grada. Verovatno ćemo u toku dana dobiti pojačanje od brigade, ali zasad sami treba da držimo ovaj položaj. Posle kraćeg vremena odlaze. Obećaše da će nam poslati nešto za hranu. Celo jutro sneg sipi i topi se, te je tlo vlažno. Skoro ležimo u vodi, ali ne napuštamo položaje. Kad je evanulo, oko 8 časova, začulo se opet brujanje motora od Banje J1uke. Mi smo se tako i nadali. Žurno se razmeštamo po rovu. Ljubez prenosi top u gornji rov jer je dan, pa se boji njihove precizne vatre. Ovog puta pojavila su se svega tri tenka, ali na velikom međusobnom rastojanju. Naređujem borcima da se dobro maskiraju i zaklone. Ostavljamo tobdžijama da vode ovaj dvoboj. Ljubez ih opet pušta u okuku, jer je i top dobro maskiran posečenim granjem. Kad je prvi zastao, protivkolac otvara brzu paljbu. Tenkovi su bili oprezniji i pokretljiviji. Odmah odgovaraju vatrom svojih topova i brzo se povlače nazad. Izgleda da je to prethodnica koja treba da utvrdi naše položaje. Ponovo se oduševljavamo uspehom, ali potajno strepimo od odsudne borbe. Očekujemo glavni napad. Za kopanje novog rova sada nema vremena, jer ne znamo kad će uslediti napad. Zato Ljubez pronalazi pogodno mesto iza jednog žbuna. Napred pravi pravu šumu od granja. Da slučajno naiđu tenkovi u isto vreme iz Kotor-Varoša i Banja Luke, zbrisali bi ga, jer prema jednima mora biti otkriven. Ali se ovi iz Kotor-Varoša ne usuđuju da krenu. Ne znamo o njima ništa. Oko 11 časova osmatrači javljaju da se od Banje Luke primiče kolona. Brujanje motora je već zaglušujuće. Sa ivice rova nazirem ih. Ogromna kolona tenkova. Kreću se u velikom rastojanju. Brojim ih: prvi je ogroman, s dugačkim topom, verovatno tigar; za njim manji tenk, verovatno od 16 tona; pa onda opet tigar, pa dva manja — ukupno ih je sedam. Sasvim su blizu — do prvog nema ni 150 metara. Idu oprezno, na odstojanju, kupola okrenutih nama, zastajkujući i pucajući s vremena na vreme po drveću kraj reke, pa onda gore po strani i grebenu. Prvi tigar stiže na trideset metara od prokopa i zaustavlja se. Drugi takođe stadoše. U tom času Ljubez se podiže, hitro nanišani kroz cev, povuče se natrag i opali. Dve eksplozije — paljenje i pogodak — gotovo se sliše u jednu. Plamen suknu nekoliko metara uvis, tenk ustuknu. Onda nasta paklena vatra iz svih tenkova po protivkolcu i po nama. Zabismo glave u rov. Ljubez, potpuno opružen na ledini iza branika topa, pokušava između rafala da se pridigne i da puca. I u tom stavu viče nešto dodavačima. Oni bez predaha dobacuju granate. Vatra iz tenkova ne prestaje. Ljubez pali granate jednu za drugom, ali ne pogađa, jer od mitraljeske vatre ne može da se pridigne i da precizno nanišani. Dvojica tobdžija pritrčaše, a tenkovska vatra se baš tog trenutka usredsredila na njih i na nas. Jedan od ove dvojice padezahvaćen rafalom. Drugi ee sruči iza topovskog branika. Ljubez i on počeše da vuku top natrag, da bi izbegli unakrsnu vatru. Mi otvorismo vatru plotunima, koje prihvati i 1. četa; ona sa strane otvori ubrzanu vatru duž celog puta. Ali mitraljezi iz tenkova ne daju nam glave da podignemo. Tenkovi za tren usporiše pucnjavu osim čelnoga. Nasta manevrisanje, okretanje i posle kraćeg vremena povlačenje, uz isto tako urnebesnu vatru. Čelni opali još jednu granatu, pa se i on okrenu i ode pod zaštitom vatre ostalih. Odahnusmo. Siđosmo kod topa i nađosmo Maslara, artiljerca, koji je nekada bio u našoj četi — sa raznesenim desnim ramenom i plućima. Ranjen je još jedan artiljerac, ali lakše. Bolničari odnose Maslara da ga sahrane. Ranjeni takođe idu sa njima. Borba je trajala oko petnaestak minuta. Gore, na vrhu, gotovo ispred samog sela, ranjen je jedan borac naše čete u kuk. Oko 13 časova stiže ponovo Živan, a za njim i kuvari s hranom. Artiljerci jedu s nama. Živan nam ispriča da je 1. četa tukla kamione koji su išli za tenkovima, da je nanela gubitke pešadiji i da se cela nemačka kolona povukla. Nisu ni pokušali da krenu pešadijom na 1. četu. Oko 14 časova ponovo se pojavljuju nemački tenkovi od Kotor-Varoša. Radovali smo se ovoj neusaglašenosti nemačkih napada. Kada su prišli blizu, top je otvorio vatru. Onda smo i mi pripucali. Uzvratili su tukući ceo greben. Mi smo im bili u mrtvom uglu. Ljubez je opalio nekoliko granata. Odmah su se povukli. Ostatak dana prošao je mirno. Noć smo proveli na položaju. 5. decembar. Nemci nisu jutros pokušali prodor. Tome smo se iznenadili. Iz pravca Kotor-Varoša ne čuje se od sinoć ni pucnjava ni zujanje motora, a od Banje Luke još manje. Uznemireni smo i pitamo se šta to znači. Da nam ne spremaju kakvu klopku? Oko 10 časova stiže štab bataljona. Veseli su i imaju dobre vesti: Nemci iz Kotor-Varoša upalili su tenkove i kamione u selu Svinjarima i pobegli su šumom s druge strane reke i puta za Banju Luku. Bila su tri tenka i tri kamiona. Naši su ušli u grad. Cela kotorvaroška kotlina je oslobođena, jer su s Nemcima pobegli i četnici. SREDOJE JE OSTAO PRI SVOME Jedne večeri decembra 1942. prijavio se štabu bataljona Mladić Sredoje, iz sela Savića kod Kotor-Varoša. Krupan, visok, lepo građen, plašljiv, smušen i stidljiv, Sredoje je rano ostao bez roditelja i dotad živeo u kući s babom i stricem, kome su takođe pomrli žena i deca. Pre rata je to bila velika zadruga od dve poveće porodice: Radomanove, koja je imala troje dece, i Markove, Sredojevog oca, koja je imala dvoje. Živeli su u velikoj kući na donjem kraju sela, odakle se prema Vrbanji spušta plodna dolina. Imali su malo zemlje, pa su uzeli zajam, ali su posle slabih godina propali. Kuća i imanje, su rasprodati. Naišla je i bolest, te je stoka prodavana za plaćanje lekara. Ostalo ih je 1934. godine samo troje. Preselili su se u kuću u kojoj sada stanuju, koja je nekad bila koliba na krčevini. Svi skupa sada poseduju ovaj kućerak ka kraju sela sa nešto okućnice s koje se ne mogu prehraniti, te je Sredoje, još od ranog detinjstva, čuvao svinje imućnijih seljaka i tako ostao nepismen do svoje devetnaeste godine. Stric Radoman, bivši ratnik Franje Josifa sa Pijave, propio se i bavio svim i svačim. Kad je trezan, nadniči po selu, a osnovno mu je zanimanje bilo klanje svinja. Tako je sastavljao kraj s krajem. Baba vodila kuću, imala glavnu reč, a sin i unuk slušali. Prilikom stupanja u naše redove, Sredoja su doveli Radoman i baba. Porazgovarali smo s njima i počastili ih. Na rastanku mu je Radoman, kao stari vojnik, poželeo sreću, a baka kroz suze, pominjući boga, savetovala da se čuva. Sredoju je ovo opraštanje bilo neprijatno. Grubo je babu prekinuo i gotovo izgurao na vrata. Sredoje je, uostalom kao svaki novajlija, raspoređen za pomoćnika puškomitraljesca, da se od prvog trenutka nauči na nošenje tereta. U isto vreme, komesar je naredio da se opismeni. Otišli smo tada na spavanje, a sutradan krenuli ka Tesliću i Prnjavoru. Sredoje se brzo uklapao u jedinicu. Iz borbe u borbu bivao je sve bolji i hrabriji. Naučio je i da čita. Oslobodio se i postao govorljiviji. Sa svakim u četi je razgovarao. S početka iznosio je svoje misli dosta bojažljivo, govoreći: "Ti si, valjda, učeniji i bolje to znaš". Najviše ga je interesovalo da mu stariji borci pričaju o avionima i tenkovima, prema kojima je imao etrahopoštovanje. — Ne mereš mu, brate, ništa. On te može tući kako hoće i uvek u glavu — često je zaključivao. I kasnije, kada je postao oprobani borac, od tenka i aviona se žestoko plašio. Sredoje je s interesovanjem slušao i politička predavanja. Za sva pitanja komunizma, socijalizma i organizaCije društva, bataljona i čete, bratstva i jedinstva, ustaša i četnika, pravde i nepravde — uvek je nalazio primere iz svog sela i svog života. Međutim ti primeri su često protivrečili tumačenjima vodnih delegata i komesara. Priča on jednom ovakvu priču: — Čuvam ja jednom na Uzlomcu svinje. Deljem jedan lepi štap. Svinje k'o svinje, ali i među njima ima organizacije i reda. Zna se ko je stariji. Ima jedan najjači vepar, pa oko njega nekoliko mlađih i jačih, posle dođu krmače i prasići. Ali se zna red — kad glavni vepar nešto kaže na svinjskom jeziku, svi slušaju i idu tamo kud on kaže. Čuvam ja, tako, te svinje, a ozdola iz sela čujem neko doziva: "O Sredoje, jesi li tu?" "O Muhareme, jesi li ti? Hajde, hajde!" To je bio moj prijatelj Muharem, koji je kao ja služio po "turskim" kućama. Ide ti moj Muharem, dok u jedan čas oni glavni vepar diže glavu, onjuši levo i desno, pa kad se stušti na Muharema — da ga pocepa. Ja potrgni onim štapom te udri, ne daj, jedva ga odbranih. . . Zasmrde mu balilukom — zaključuje Sredoje. — Svaki ti "Turčin" svojim vonjem zaudara i živinče to oseća. . . Pokušali smo da ga razuverimo, ali on ne popušta. Ostao je pri svome. Posle izvesnog vremena Sredoje je jedne noći nestao iz čete. Izgleda da nije mogao da napusti svoja "pravoslavna" shvatanja. Dušan KARIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument