Miloje MILOJEVIĆ: U CENTRALNOJ BOSNI Cele noći putujemo i ujutro, bez borbe, ulazimo u Skender Vakuf. Dalji pravac naše brigade je Kotor-Varoš, a 3. krajiške Šiprage—Maslovare, dok Sandžačka još nije stigla iz Mrkonjić-Grada. Blizu Kotor-Varoša delimo se u dve kolone. Komandant brigade ide s Kragujevačkim, 2. crnogorskim i Beogradskim bataljonom u napad na Kotor-Varoš. Kraljevački i 1. crnogorski bataljon idu da zatvore pravac od Banje Luke, da ne bi došlo pojačanje garnizonu u Kotor-Varošu. I ja polazim s njima. Žurimo da stignemo na obezbeđenje dok je još dan, ali ne uspevamo. Uhvatio nas je mrak na Lipovcu. Silazimo s Lipovca u selo Babiće, oko koga, u polukrugu, protiče reka, a pored nje vijugaju drum i pruga. Rasporedismo se pored druma. Na dvesta metara od njega postavili smo protivkolac. Mrak kao testo, ništa se ne vidi. U Kotor-Varošu se vodi borba. Uskoro čujemo zujanje tenkova, koje postaje sve jače, a malo zatim se pojaviše i svetlosti. Pitam Ljubeza: — Je li topče spremno? — Jeste. — Pazi, pa dobro udri! Za sve vreme naši na drumu kopaju rov da spreče prolazak motornih vozila. Prvi tenkovi stižu do prepreke. U mraku topče okida granatu za granatom. Tenkovi se brzo okretoše i pobegoše nazad. Malo kasnije obnavljaju napad, ali opet ne uspevaju da prodru. Ujutro dobivamo izveštaj da su četnici poseli Lipovac. To nije povoljno za nas, jer je Lipovac neka vrsta vrata za naše eventualno povlačenje sa ovog "poluostrva". Zato šaljemo Kraljevčane da zauzmu i drže Lipovac. Nakon jednog sata zadatak je izvršen. Vidimo vatru na vrhu, što je znak da su naši na njemu. Pitam Ljubeza: — Šta bi, ne ostade ni jedan tenk, svi se vratiše? On mi odgovori, malo šeretski: — Ne ostade, ali i ne prođe. — Tako je, a kakvo ti je mesto topa? — Nije baš najbolje, sada ću da ga premestim bliže. Top je namešten na sasvim čistom prostoru, na pedeset metara od druma. Nisam stigao da vidim gde je, jer su tenkovi ponovo naišli. Sedam njih ide i tuče topovima naše položaje. Dolaze do prepreke i okreću kupole ka topu. Naši okidaju. Jedan tenk se zapuši. Ostali su počeli da tuku po nama, ali su se ubrzo okrenuli nazad. Razbijenog su zakačili i vuku. Jedna granata iz tenka pala je pored samog topa, ranila nišandžiju i ubila poslužioca, Vešovića. To je tenkistima i pomoglo da se izvuku, inače bi ih više ostalo. Unesosmo Vešovića u kuću. Domaćica plače: — Oj, grdna rano! Gde li je tvoja majka, da zna da si poginuo? Sinoć pre nailaska nemačkih tenkova sreli smo jednog seljaka, koji nam je stalno govorio: "Kako ćete vi ovde sačekati Nemce? Ko njih može da zaustavi?" Objašnjavali smo mu šta smo od Nemaca učinili na drugim mestima, ali ništa nije vredelo. Ništa nam nije verovao i tvrdoglavo je ponavljao svoje. Na istog seljaka sam naišao ujutro i pitam ga: — A šta misliš sada? Prođoše li Nemci? Može li neko i njih da bije? — Bogme, čudo! — odgovori on. — Kad je počela ona pucnjava, ja pobegoh u podrum. A kada se utiša, ja izađo', kad ono vi još tu. Razgovor nam prekide zujanje motora. Idu tri tenka; beže iz Kotor-Varoša ka Banjoj Luci, pošto im pomoć nije stigla. Oni su nam prvi vesnici da je Kotor-Varoš u našim rukama. Dolaze blizu nas. Top okida, oni odgovaraju vatrom, ali uskoro beže nazad. Kasnije doznajemo da ih je presreo i uništio Beogradski bataljon. Nismo imali mnogo vremena za odmor. Rade Radić, Tešanović i druge četničke vojvode krenuli su da nas vrate nazad. Mi prikupljamo brigadu istočno od Kotor-Varoša, oko Maslovara. Naši obezbeđujući delovi poveli su borbu na padinama Uzlomca i postepeno se povlače preko Maslovara, prema glavnini brigade. Četnici ulaze u Maslovare i likuju misleći da su proterali 1. proletersku brigadu. Sve glavešine dolaze u Maslovare, sastaju se i većaju kako da razviju operacije prema nama. U isto vreme, na brdima iznad Maslovara, mi smo odredili zadatke bataljonima za razbijanje četnika. Mrak je blizu. Naši bataljoni, svaki u svom pravcu, silaze ka Maslovarama. Četnici većaju, a mi se približavamo. Jakša je ispalio prve mine. Čujemo ih kako šište i preleću preko nas, a zatim odjeknuše eksplozije oko zgrade u kojoj su četnici većali. Otpočinje mitraljeska, pa puščana paljba i juriš. Brzo smo ušli u Maslovare. Na brdima ka Uzlomcu još se brane. Oko 11 časova noću sve je već bilo završeno. Nigde se više nije pucalo. Četnički ostaci su pobegli preko Uzlomca da čuvaju Jošavku. I tamo ćemo doći. Obračunaćemo se s tim bradatim izrodima. Pripremamo se za prelazak Uzlomca. Desno od nas 3. krajiška kreće ka Borju i planini Čavki, ka Tesliću. Treća sandžačka ostaje u Kotor-Varošu i obezbeđuje nam bok od Banje Luke. Mi ćemo preko Uzlomca na Jošavku, četničko gnezdo u centralnoj Bosni, da se najposle obračunamo s Radom Radićem, čiji su četnici mučki ubili mnoge naše drugove. Polazimo sa više kolona na Uzlomac, spremni da na vrhu otpočnemo borbu. Stižemo pod vrh; vode se male čarke između patrola, ali ubrzo i one prestaše. Ovde, na ovoj gredi, proletos se borio proleterski bataljon, sastavljen od probranih boraca krajine, koji je poslat u sastav naše brigade. Silazimo sa Uzlomca i idemo ka Jošavki i Crnom Vrhu Nailazimo na pojedine seljake po brdašcima. — Šta radite tu? — Izviđamo. — Šta izviđate? — Vas, kada ćete naići. — Zašto? — Naredili su nam četnici da im javimo kad naiđete. — Pa jeste li im javili? — Nismo. — A zašto četnici sami ne izviđaju? — pitamo seljake. — Ko bi jeo piliće pozadi? Oni nas pošalju da ih čuvamo. a oni sede i jedu. Idemo od sela do sela. Zaustavljamo se da malo predahnemo. U kući preko puta rodilo se dete. Naš pop Blažo našao se odmah na poslu; krsti ga. Navalio narod iz sela. Imaju mnogo dece za krštenje, a popa nemaju. Blažo se snalazi na poslu, i uskoro su njegove bisage bile pune kolača i pilića. Narod daruje njega, a on borce. Krećemo dalje, pop ostade. Trebaće mu mesec dana da završi svoj posao po centralnoj Bosni. Predveče se susrećemo s malom grupom četnika, koji brzo pobegoše, a nama ostaviše mnogo hleba i pilića koje su prikupili iz sela. Noć nas je uhvatila i tako ostajemo na prenoćištu. Do Jošavke ima još oko četiri sata pešačenja. Sutra ćemo se obračunati sa izrodima, ako budu smeli da nas sačekaju. Sutradan, pre podne, spremamo se za polazak. Do mraka ćemo stići i očistiti prostoriju Jošavke i Crnog Vrha. Na samom polasku čujemo pucnjavu kod naših obezbeđenja. Izlazimo brzo na brda. Dobivamo izveštaj da to napadaju Nemci, a da su na njihovim krilima četnici. Zajedno su nam pošli u susret. Kolone se odmah razvijaju za napad. Nastade jaka borba u mestu, a zatim otpoče pokret. Uspeli smo da ih potisnemo. Bilo je žrtava i s jedne i s druge strane, ali ipak više kod njih. U povlačenju su mnogi Nemci pobacali oružje. Bacači su im bili teški, jer trebalo je bežati prema Jošavki i Banjoj Luci, pa su ih ostavili. Kada se smrklo, išli smo duž jednog grebena. Iza te male, ali dugačke klisurice je Jošavka. Četnici su se poređali na na drugoj strani. Deli nas samo rečica. Pozivamo komandante bataljona, da bismo još jednom utvrdili zadatke. Preko se čuje četnička pesma: "Kralju Petre, ti Staljinu kaži, smrt fašizmu u Bosni ne važi". Galame i dovikuju: — Hej, partizani! Hoćete li pilića? Dođite na večeru! Čujemo Kragujevčane kako im odgovaraju: — Nećemo na večeru, ali na doručak, sigurno! Četnici pucaju i bacaju bombe ispred sebe. Strah ih je zahvatio, pa misle i nas da uplaše. Opet pevaju, zatim viču. psuju, začikuju i bacaju bombe. Bataljonima su dati pravci nastupanja. Po ovlađivanju četničkim položajima, raketama će se obeležavati dokle je koji bataljon došao. Silazimo tiho niz strminu i podvlačimo se četničkim položajima. Jedan prepad — i njihova se odbrana raspala. Bez po muke stigli smo u Jošavku. Četnici beže ka Banjoj Luci, da se spasu u krilu okupatora. Ulazimo u Jošavku i okolna sela. Narod se prepao. Očekuje da ćemo ih poubijati, jer su im tako izrodi govorili. Dani prolaze, a seljaci se čude kako nikoga nismo ubili. Oslobodio se narod, pa počeo da nam prilazi i razgovara: — Pa vi niste onakvi kako su nam pričali. Odakle ste? — Iz Srbije i Crne Gore. — Vi ste Srbi? — Jesmo. Ne veruju još potpuno. — A iz koga ste mesta vi, iz Srbije? — Od Kragujevca. — Jes, bogami, pravi Srbi! Vidiš kako govore, ne zapinje im jezik. Pravi Srbi! Narod nas je sada svuda lepo dočekivao i nije nas se više plašio. Uvideo je svu laž četnika i uverio se da oni rade za račun Nemaca. Videli su da su utekli Švabama u Banju Luku. Očistili smo svu teritoriju do druma Banja Luka - Prnjavor, zaposeli drum i prekinuli vezu između dva grada. Duž ovog druma Nemci i četnici stalno vrše ispade iz Banje Luke, preko Klašnice. Svakog dana vodimo borbu na Devetinama, ali put za Prnjavor ne puštamo nikako. Treća krajiška brigada, vodeći borbu u pravcu Teslića, razbila je četnike na planini Čavki i našla se pred Teslićem. Naša radio-stanica stalno objavljuje rezultate borbe i pravce nadiranja. Štab divizije, na osnovu predloga 3. krajiške, odlučio je da se napadne i oslobodi Teslić. Tri bataljona 1. proleterske krenuće preko Kulaša i zaustaviti se na prostoru Draganića mlin i okolini, gde će dobiti novo naređenje. Dva bataljona ostaće na dosadašnjoj prostoriji i štititi zaleđe jedinica koje će napadati Teslić, postavljajući se prema Prnjavoru i Banjoj Luci. Štab se saglasio da za Teslić krenemo Plavi i ja s Beogradskim, Kraljevačkim i 2. crnogorskim bataljonom, dok će komandant, Španac, ostati s Kragujevačkim i 1. crnogorskim prema Prnjavoru i Banjoj Luci. Celog dana maršujemo preko snežnih planina i uveče stižemo u Kulaše i Popoviće, gde prenoćismo. Štab se smešta u kuću jednog bega. Bilo mi je čudnovato što nas je beg lepo i prijateljski primio. Uskoro smo iz razgovora uvideli da je naklonjen našoj borbi. Iako je napolju bilo hladno, jedan deo vojnika je iskoristio priliku i okupao se u banji. Ujutru krećemo preko planine Čečave i stižemo do određene prostorije. Pred noć dobivamo od Koče naređenje za napad. U Tesliću se nalazi jedna pukovnija sa divizionom artiljerije. Grad je utvrđen bunkerima i dobro .branjen. Napad će izvršiti četiri bataljona 3. krajiške brigade i naša tri bataljona. Napad počinje u 20 časova. Krećemo ka polaznim položajima. Sve se izvodi u tajnosti i neprijatelj ne zna šta mi nameravamo, jer pretpostavlja da smo se usmerili ka Savi i Prnjavoru. Silazimo blizu pruge. Ulazimo u jednu kuću da na karti vidimo još neke detalje i uzmemo vodiče. Silazimo na prugu Teslić—Jelah i prelazimo je. Odjednom nailazi oklopni voz. Primetio nas je, zaustavio se i vratio nazad. Produžavamo put kroz šumu. Tako je mračno da idemo više nasumce. Jedino što nas orijentiše to je svetlost u Tesliću. Približavamo se. Nailazimo na bunkere. Nasta paljba sa obavde strane. Po svetlosti vatre vidimo gde je koji bunker i primičemo im se tiho, nečujno. Beograđani ih čiste napadom s bombama izbliza. Desno, u ravnici, odjednom poče jaka paljba. To je Kraljevački bataljon naišao na spoljnu odbranu neprijatelja. Vatra je sve jača i nikako ne prestaje. Neprijateljeva artiljerija bije, ali ne pogađa dobro. Uskoro se razleže uzvik: "Ura! Napred, proleteri!" Prodiremo sa svih strana. Najveći deo odbrane obilazimo i idemo ka centru. Na mestu artiljerijskih položaja zatičemo vrlo čudnu sliku, koja govori o borbi Kraljevčana: pola topova okrenuto je napolje, a pola ka gradu. Kada su ih naši osvajali, tukli su sa polovinom grad, a kada ih je osvajao neprijatelj, tukao je nas sa drugom polovinom. Sve se to odigravalo takvom brzinom da ni mi ni neprijatelj nismo stigli da sve topove okrenemo u jednom pravcu. U svanuće je bilo sve gotovo. Drugi crnogorski bataljon, koji je bio u rezervi, raspoređen je, u širokom streljačkom stroju, na brdima između Teslića i Tešnja, da pohvata sve što uspe da se provuče u bežanju. Oko 8 časova uđe kurir i izvesti nas: — Crnogorski bataljon je zarobio komandanta Teslića, pukovnika Bindera. Tu je, pred vratima; može li da uđe? Razveselismo se što je u naše ruke pao i sam komandant. Pobeda je bila potpuna. Ne znamo kako da ga primimo; uzvrpoljili smo se. Ma, šta imamo da mislimo? Pobedili smo ga i on je sada zarobljenik ... U gradu kao u košnici. Puno vojske i naroda, puno zarobljenika. Zarobljenici se odvode u logor ka Tesliću Gustom. Vozovi se tovare i jedan za drugim odvlače u pozadinu oružje, municiju, hranu i odeću. Magazini su puni svega. Zarobljenici su upotrebljeni kao radna snaga za utovar vagona. Grad se polako raščišćava i svako odlazi na svoj posao. Od mosta se vidi velika kolona neprijateljevih vojnika, u punoj opremi i naoružanju, kako ide ka stanici. Kad su stigli do nas, a pošto nisam video da ih neko od naših prati, zaustavio sam ih i upitao ko ih vodi. Jedan seljak istrča s druge strane, diže ruku da ga vidim i reče mi da im pokazuje put do zarobljeničkog logora. — Nisu im drugovi skinuli oružje, jer nema ko da ga nosi, pa će ga oni sami predati u logoru! Dok je gotovo sva Evropa porobljena, mi imamo vojsku, ogromnu oslobođenu teritoriju i još zarobljenike, zarobljene porobljivače. Ovom noćašnjom borbom smo sedobro naoružali. Svaki borac ima puškomitraljez ili mašinku, mitraljez ili bacač. Vrlo su retki borci s puškama. I obuće i odeće je bilo dosta i sve se obuklo. Za veče, kulturne ekipe spremaju priredbu za narod. To je prvo bliže upoznavanje. Posle dva dana krenuli smo s bataljonima u sastav brigade, ka Prnjavoru. Stižemo posle tri dana puta. Španac nam kaže da je neprijatelj vršio napad iz Banje Luke i da je naše potisnuo do Dubrave, ali su se ipak vratili nazad. Za vreme našeg pokreta ka Prnjavoru, neprijatelj je, s jakim snagama, uspeo da povrati Teslić. Koča je naredio da se ponovo upute tri bataljona u pomoć 3. krajiškoj, radi oslo-bođenja Teslića. Dogovorismo se da štab brigade ode tamo s Kragujevačkim, 1. crnogorskim i Beogradskim bataljonom, a Kraljevački i 2. crnogorski da izvrše demonstrativni napad na Prnjavor, da bi tamo privezali neprijatelja i ujedno obezbedili pravac od Banje Luke. Premestismo mesto komande bliže bataljonima, u selo Vršani. Od Banje Luke do Prnjavora cela divizija ne bi bila kadra da obezbedi i zatvori pravac, a mi imamo svega trista ljudi, u dva bataljona. Najbolje bi bilo da oslobodimo Prnjavor i time suzimo front, pa da, s jednim bataljonom, zatvorimo drum kod Devetina, a s drugim da budemo oko Prnjavora u rezervi. Tako ne bismo više vršili obezbeđenje sa dva pravca, nego sa jednog. Stvarno je to bila dobra zamisao, samo kad bismo je mogli i ostvariti. Ipak ćemo pokušati. Dobili smo jedan izveštaj da se u Prnjavoru nalaze dve bojne od po 500 ljudi i milicija od oko 250 ljudi. Mnogo je. Četiri puta su jači. Ali — zar nije Kraljevacki bataljon u Tesliću sam zarobio nekoliko stotina vojnika, osam puta više nego što je on imao. Ipak, nismo poverovali da ih ima toliko i zato smo naredili da se prikupe tačniji podaci. Patrole krstare blizu grada, da bi se što bolje obavestile o stanju kod neprijatelja. Jedan mladić, inače skojevac, doneo je tačne podatke: u gradu je jedna bojna i milicija, a druga bojna je sinoć otišla ka Tromeđi. Večeras, 15. januara 1943. godine, naše snage napadaju Teslić. Mi moramo da priđemo Prnjavoru na vreme, da bismo izvršili demonstraciju. Tako je bar bilo prvobitno zamišljeno. Na licu mesta se pokazalo da se mogu postići još bolji rezultati ako se napadne i oslobodi Prnjavor. Znači, napasti i zaposesti grad! To je konačna odluka. Napasti, zauzeti, zarobiti garnizon i ne dati mu da se izvuče. Imamo dva bataljona sa po 150 boraca. Oni mogu da napadnu samo sa dva pravca, dok druga dva ostaju otvorena, pa će nam neprijatelj pobeći kroz ta dva otvora. Zato se mora nešto učiniti da bi se to izbeglo. Od ova dva bataljona formiraćemo tri grupe, sa po dve čete od po 50 ljudi, što će nam omogućiti da dobro obuhvatimo grad i napadnemo ga s više strana. Od 3. čete Kragujevačkog i 3. čete 2. crnogorskog formiramo kombinovanu grupu. Komandant će biti Miloš Vučković iz Kraljevačkog bataljona. Ubrzo je izvršeno preformiranje. Još samo naređenje i da se krene ka polaznim položajima. Štab Kraljevačkog, koji je tu, napominje da su snage neprijatelja znatno jače od naših i ko zna hoćemo li uspeti. Uspećemo! Inicijativa je u našim rukama. Udarićemo gde nam je najzgodnije i proseći odbranu. Kada odbranu ispresecamo i upadnemo u grad, biće kao u Tesliću. Iznad Prnjavora, na Carevoj gori, nalaze se i četničke snage. One su sada mirne, jer ih je umirio dolazak 1. proleterske u centralnu Bosnu, i ne žele borbu sa nama zato što su slabiji, ali se može desiti da nas, za vreme napada na Prnjavor, napadnu s leđa. Šta sad da radimo? Želimo da oslobodimo Prnjavor, a pokazuje se da je to skoro nemogućno. Ovi četnici su se stvarno nezgodno namestili. Ali mi smo obavezni prema onima koji napadaju Teslić i moramo zaposesti grad. Ali i u tom slučaju su nam četnici na Carevoj gori isto tako opasni. Snage koje se brane oko dva puta su jače nego naše, koje napadaju! To nije ni po kakvoj vojnoj doktrini. Trebalo bi da odnos bude makar obrnut, a kad se ima u vidu još i to da su nam četnici iza leđa, onda se odnos snaga još više povećava u korist neprijatelja. S garnizonom bismo još nekako izašli nakraj, ali šta da radimo s četnicima. Evo rešenja: izdaćemo naređenje i četnicima, kao i našima, da noćas izvrše napad i popune prazninu od pravca sela Tabaka, odakle mi ne možemo da učinimo zaobilazak. Uposlićemo ih! Pišemo naređenje: Kraljevački bataljon nastupa preko sela Mravica na Cer, likvidira posadu i nastupa s juga na grad. Kombinovana grupa nastupa drumom od Banje Luke, a 2. crnogorski od Careve gore, pored druma od Ilove za Prnjavor. Drugi crnogorski preneće, pre početka napada, pismeno naređenje četničkom komandiru Ljubi Podgarskom, iz sastava Forkapinih četnika, da napada u sastavu 2. bataljona, na njegovom levom krilu, preko Tabaka. Bataljoni će, na svom pravcu nadiranja, pronaći najzgodnije otvore za brzo prodiranje ka centru. Bunkere i utvrđenja obilaziti i likvidirati ih iz pozadine. Ako neki od bataljona naiđe na jak otpor, ne sme poći nazad, već mora da se utvrdi na mestu koje je dostigao, dok ostali bataljoni ne dođu i pomognu ga, udarajući neprijatelju u leđa. Objavljivanje dokle je koji bataljon stigao vršiće se sa dve rakete. Ako se neki bataljon zaustavi pred jačim neprijateljem, ispaliće tri rakete, a ako kod nekog bataljona ide sasvim dobro, javiće to ostalima sa četiri rakete. Sneg je počeo jako da pada. Bataljoni polaze. Borci su raspoloženi, idu vedra čela, a to je pola pobede. Komandant Kraljevačkog, drug Živan, nešto sc raspoložio i kaže: — Do viđenja u Prnjavoru! — Tako je — kažemo mu — samo pazi na izveštaje. 1 Miloš Vučković je raspoložen. On je silan borac. Prilikom borbi za Jajce ranjen je na dva mesta i nikom nije rekao dok se borba nije završila. Uverenje u pobedu raste. Sve je krenulo. Iz štaba je stigao drug Prvoslav Vasiljević, koji će biti dopisnik "Borbe" iz naše brigade. — Baš si došao, Prvoslave. Možda ćeš već sutra imati šta da pišeš: napadamo noćas Prnjavor. — Sa čim? Pita on? — Sa tri grupe i nešto četnika! Mika Dorđević, koji je kucao naređenje, gleda ga preko naočara i kaže: — Da, i sa nešto četnika. Prvoslav ipak misli da se šalimo. Krećemo za Mravicu. Oko 20 časova čuje se prva slabija paljba na Ceru. Malo kasnije čujemo pucnjeve kombinovane grupe, a uskoro dobivamo od Živana izveštaj: "Zauzeli smo Cer. Imamo zarobljenika i plena. Idemo dalje. Do viđenja u Prnjavoru, na kafi ujutro!" — Dobro će biti — kaže Mika. — Biće za tebe posla, Prvoslave. Prvoslav pati, a izveštaja nema. Borba se utišala. Skoro će svanuti. Krećemo ka Ceru. Uz put sretamo jednog seljaka i pitamo ga otkuda ide. Reče nam da dolazi iz Prnjavora. — Šta ima tamo novo? — Ništa, ušli partizani. Ja sam bio vodič i pokazivao im put do Cera. — A šta je bilo s neprijateljem? — Sta će biti? Sve ih zatvorili u jednu zgradu. — To znači da su ih zarobili? — Jašta — kaže seljak. Dolazimo ispod Cera i promatramo utvrđenja. Vidi se po svežem snegu kako su ih naši zaobilazili i likvidirali. Prolazimo Cer, silazimo prema Prnjavoru i ulazimo u grad. U njemu opšte veselje. Sreću nas komandanti i izveštavaju da su izvršili zadatak. Nemamo ni jednog mrtvog. Zarobljeno je preko pet stotina oficira i vojnika. U gradu se vide i četnici. Pitamo naše: - Kako su se borili četnici? — Nikako, ali važno je da nismo imali muka od njih. Napadala je samo jedna njihova četa, a varoš se sada napunila njima. Ima ih mnogo više nego nas. Pozivamo njihovog komandira i naređujemo mu: — Prikupi četnike i srušite most na Lišnji, prema Vučjaku, a zatim se koncentrišite u Konjuhovcu, radi novih zadataka. Ubrzo su četnici otišli i srušili most, a samo je nekoliko njihovih vođa ostalo u gradu. Saopštismo im da po gradu ne može da se šeta kako ko hoće. Određena je jedinica koja će paziti na red u gradu, a ostali imaju zadatke dubljeg obezbeđenja. Kažemo im da je njima naređeno da se koncentrišu u Konjuhovcu. Grad je bio čist. Jednoj grupi četnika naredili smo da sprovedu zarobljenike do Sandžačke brigade, što oni i učiniše. Šest mitraljeskih odeljenja hitno je upućeno kamionom u Lišnju, da štite pravac od Banje Luke, dok ne stigne bataljon koji će se tamo postaviti. Namestismo štab u jednu kuću. Intendant se dao na posao. Kaže da ima na stotine bala štofa za odela. Oružje je već uputio u pozadinu. Obrazovaće veliku radionicu za izradu odeće ii selu Branešcima. Obući ćemo svu vojsku u diviziji. Četu za četom 2. crnogorskog bataljona upućujemo ka Banjoj Luci radi obezbeđenja. Kraljevčani održavaju red, a kombinovana grupa je okrenuta ka Tromeđi, kuda je prekjuče otišla jedna bojna. Sav narod je pohitao da stupi u našu vojsku. Još u toku dana bataljoni su brojno bili dvaput veći. Prosto je navala ispred komande mesta, koju smo obrazovali. Svi se upisuju u vojsku i raspoređuju. Sutradan smo imali toliko novih da su nam bataljoni brojali po šest stotina ljudi. Posle dva dana krećemo s kombinovanom grupom i jednom četom Kraljevačkog bataljona da uništimo domobransku bojnu na Tromeđi. Uz put smo razbili jendu četu i ona se dala u bekstvo. Idemo dalje i dolazimo do iznad škole u Smrtićima. Dole vidimo četnike koji su tu došli. Oni su dočekali i razoružali četu domobrana koju smo mi razbili, uzeli im oružje i postrojili ih pred školom. Neko im još i govor drži! Šta da radimo? Da im ostavimo oružje? Nećemo. Nećemo im dati ni njihovo. Opkolićemo ih i razoružati, a posle — ko hoće da se bori, neka dode, daćemo mu pušku. Nekoliko grupa, s mitraljezima, brzo je postavljeno na zgodne položaje. Miloš ulazi s jednom četom među četnike, razoruža ih i postroji pozadi domobrana, koji su već bili postrojeni. Komandant im je pobegao. Održali smo ovom čudnom stroju govor i objasnili im da su bili u zabludi. Vraćamo se sa zarobljenicima. Nekoliko kola vuče za nama oružje. Idemo u Prnjavor. Ostatak bojne pobegao je s Tromeđe za Derventu. Do sada je sve išlo dobro: Prnjavor je oslobođen, četnici su razoružani, samo bi još trebalo izbiti na Savu. Dolazimo u Prnjavor i delimo bataljonima oružje za nove borce. I pored toga što smo sada nekoliko puta ojačani novim borcima, ne smemo se zavaravati da nam sada niko ništa ne može. Dok nam ne dođu ona tri bataljona iz Teslića, treba iskoristiti sva mogućna sredstva za brzo prebacivanje svih snaga na ugroženi pravac. Skupili smo i držimo u pripravnosti stotine sanjki s konjskom vučom. Njima možemo za dva sata da prebacimo hiljadu boraca, kako ka pravcu Banje Luke tako i ka Derventi. Dva kamiona poslužiće za prebacivanje prvih pojačanja s mitraljezima i automatima. Tako smo u mogućnosti da upotrebimo sve snage na ugroženom pravcu, kao i da ih, posle odbijanja neprijatelja, brzo vratimo na osnovni pravac. Izvešteni smo da Forkapa prikuplja četnike koji su mu pretekli u Motajici. Kombinovana grupa je spermljena i upućena da raščisti teren oko Save, izbijajući u Kobaš i Svinjar. Izveštaji koje smo poslali štabu divizije stigli su u vreme najtežih višednevnih borbi sa Nemcima oko Teslića, Tešnja i Jelaha. Neprijatelj je doveo tu velike snage i hoće da nas odbije od pruge Sarajevo—Brod. Borba je trajala za sve vreme, danju i noću, od kada su naši otišli tamo. Vest o oslobođenju Prnjavora pronela se brzo kroz celu diviziju. Kada su naši pošli ka Tesliću, intendanti iz svih brigada i divizije pošli su da, po osvajanju Teslića, Jelaha i Tešnja, izvlače hranu i materijal. O Prnjavoru niko nije ni mislio. A posle su svi došli u njega. Kod nas je pravilo da se podeli sve što se zapleni, pa se i ovoga puta delilo na sve tri brigade jednako. Stiže Plavi, komesar naše brigade, i čestita nam na uspehu. Kaže da ih je iznenadio i dao im poleta u borbi kod Teslića. Doneo je i pismo od štaba divizije u kome piše: "Radujemo se vašem uspehu. Gledajte da sačuvate Prnjavor. Koča, Fića, Vasa". Dolazi i komesar divizije, drug Fića, da nam i usmeno čestita na uspehu. — Šta bi sa četnicima? — pita nas. — Razoružasmo ih. — Kako? Objasnili smo mu kako i šta se desilo kod škole u Smrtićima. — Postigli ste lep uspeh, koji je bio i rizičan i komplikovan. Za ovo vreme, od kada smo ušli u Prnjavor, narod se veselio. Svako veče se organizuju veselja i priredbe. To je naše pravilo: gde god dođemo, brinemo se za to da bude razonode i da se narod kulturno uzdiže, koliko je to onda bilo mogućno. S one strane Ukrine, u Detlaku, nalaze se neprijateljeve snage koje treba da brane Derventu. — Ima li ovde kakvog inžinjera? Nađite nam nekog da napravimo mostove na Ukrini. Razjurićemo sve sa Detlaka, a onda možemo krenuti ka Derventi. Našli su jednog inžinjera i on je odmah došao. — Umeš li ti, druže, da praviš drveni most? — Umem, ali ima li ovde materijala za to? — Ima. Iskupi ljude i noćas počni krojenje i građenje. Jedna četa će obezbeđivati vaš rad. Vidimo da se inžinjer rado hvata posla i da će ga s voljom i na vreme izvršiti. Stižu nam i ostala tri bataljona od Teslića i deo štaba koji je bio sa njima. Obavestili smo drugove o situaciji i o nameri da oslobodimo Derventu. Rekoše nam da je dockan — neprijatelj je s velikim brojem divizija (nemačkih, talijanskih) i ustaških i četničkih snaga krenuo u ofanzivu na slobodnu teritoriju sa svih strana. Naša je brigada, u sklopu divizije, dobila nove zadatke. Miloje MILOJEVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument