ПРИМЉЕН У ИАРТИЈУ ПОСЛИЈЕ СМРТИ   Гријемо се на сунцу у завјетрини. Једна колона се креће према нама и хита, као да је неко тјера. Неко од другова рече да су то младићи из Омладинског црногорског батаљона, долазе као попуна нашој бригади. Тада сам и срио Милорада, високог и витког младића од својих седамнаест година. Још се није био ни почео бријати. Војнички је пришао и поздравио. Војнички сам му отпоздравио. Дуго смо разговарали. Причао је сталожено, као зрио човјек. Интересовао се хоће ли видјети Тита и када ће моћи да носи срп и чекић. Много се радовао када је чуо да ће постати борац наше, пролетерске бригаде. Доста је времена прошло од тада до оног дана када смо ка Јајцу маршевали цијелу ноћ, а до града је још ваљало ићи читав дан. Омладинци су се за све вријеме поиашали као да се такмиче који ће бољу оцјену добити. Сви су били скојевци, а по оданости, храбрости и дисциплини већ зрели да буду чланови Партије. У сам мрак смо стигли на полазне положаје за напад. Наређења су издата. Све је било спремно. Омладинци су узбуђени и нестрпљиви. Милорад је стално ишао час испред, а час поред мене. Дошли смо до јуришног положаја, а непријатељ нас није примијетио. Онда је из једног гласа одјекнуло: — Ура! Јуриш! Напријед, пролетери! Проговори оружје наше и непријатељево, бомбе одјекнуше. Милорад је у евојој торбици, у оној истој торбици у коју му је мајка спремила погачу када је пошао у партизане, носио бомбе — талијанске, за које су омладинци због њиховог слабог дејства говорили: "четири за динар". Чинило ми се да је Милорад гласом надвишивао све остале, понављајући стално: "Напријед, пролетери". Бомбе су једна за другом летјеле из његове руке. Ускочи он у први њемачки ров. Борбом прса у прса освајан је ров за ровом. Још само једно упориште, још само један окршај и — борба је добивена. Али баш у том посљедњем окршају Милорад је био смртно рањен. Пушку је стегао у руку као онда када му је мајка рекла: "Иди, иди 'сине са својим друговима". — Мишо, јеси ли рањен? — Јесам. — Па нека су ти срећне ране!  -— Хвала друже командире. Док су наши гонили непријатеља, однео сам Милорада у заклон, да га превијем, иако сам знао да је све узалудно. Ране су биле смртоносне. — Друже, ја сам смртно рањен... Ја ћу... да умрем... — рече тихо. Осмијех му је титрао на лицу, можда је и тако хтио дапокаже да се не плаши смрти. Глава му је почивала у мом крилу. Гледаше ме право у очи, ни да трепне. Био је то тренутак ћутања. Помислих, он је још дијете, сигурно се сад сјећа мајке. Проклете ране неће да чекају, без милости су. — Не жалим што ћу да умрем, само ми је жао што не умирем као члан Партије — рече тада Милорад, па тихо настави: — Ја сам осветио оне што су погинули, ви ћете мене ... Ове његове ријечи мамиле су сузе, и он их је видео у мојим очима. Узе ми руку, привуче је к себи и стеже. Другом руком држи пушку, свог вјерног друга. Осјећам да хоће нешто да каже, нешто важније од свега што је већ рекао. А борио се са смрћу. — Живјела Партија! Живио Тито! Последњу ријеч је изговорио тихо, прекидајући дах. И више кије дао знака живота. Сви су другови сазнали о јуначкој Милорадовој смрти и о ријечима које је умирући изговорио. То што је зажалио што не умире као члан Партије, те његове ријечи дубоко су дирнуле и потресле све другове. Прошло је неколико дана, били смо на положају и тамо чули да је неко из партијског руководства рекао да одржимо састанак и предложио да се мртви Милорад прими у Партију. Била нам је блиска та мисао, драга. Били смо и тужни. Како и не би: састанак о Милораду — без Милорада. Кад смо се окупили, секретар отвори састанак. Требало је говорити. А ми ћутимо, нико да почне. Сваки од нас могао је много лијепог рећи о Милораду. Али има нешто необично, што нас спутава у овом одвећ тужном и одвећ свечаном тренутку. Напокон, Спасоје узе ријеч: — Другови, највише што се може дати за свој народ, за Партију, за своју земљу, друг Милорад је дао. Дао је свој живот ... Још неколико реченица о томе да ће његов лик живјети у нашим срцима, да ће бити примјер младима, онима који долазе, па заврши: — Предлажем да се друг Милорад прими у чланство Комунистичке партије Југославије. У један глас прихватисмо предлог. Секретар устаде и озваничи пријем. Онда Милораду одасмо пошту. Војо АБРАМОВИЋ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument