PRVA PROLETERSKA BRIGADA - SEĆANJA BORACA: KNJIGA II

ЦЕЛУ САТНИЈУ — БЕЗ МЕТКА

Имали смо задатак да пређемо Врбас и пребацимо се у централну Босну. А Врбас је био надошао и, онако мутан, журио ка далекој Сави. Испречио се нашим колонама. Нисмо имали никаквих средстава за пребацивање преко реке. Мост је био у Јајцу, у коме се доста бројна посада Немаца, домобрана и усташа решила на жилаву одбрану. Били смо уверени да ће и та препрека бити уклоњена, јер су за ову акцију биле ангажоване наше знатне снаге — делови 1. и 3. бригаде. Уочи напада, 23. новембра, саопштено нам је којим правцима нападају батаљони наше бригаде, дати су нам знаци распознавања и предузете потребне мере извиђања према Јајцу.

Прву ноћ смо извршили демонстративан напад на положаје око Јајца, како бисмо сазнали јачину и борбени распоред непријатеља. Међутим од тога напада нисмо имали много користи. Следеће ноћи напад је изведен свим снагама. На нашем одсеку непријатељ се одлучно бранио. Требало је некако надмудрити непријатеља, убрзати ослобођење Јајца. Сви смо настојали да свој део задатка извршимо што пре. Мита Балдиновић из нашег батаљона је смислио да се с групом другова појави тамо одакле га непријатељ не очекује. Обратио се команданту батаљона, Синиши Николајевићу, с молбом да му допусти да се провуче до оближње куће и да отуда, у погодном тренутку, изврши напад на непријатеља. Затражио је нешто дувана и убрзо се, заједно са својим помоћником на пушкомитраљезу, удаљио према циљу. Опрезно се провлачио испод наших положаја, док смо ми бдели над сваким његовим кораком, спремни да оспемо жестоку ватру по непријатељу који би му се испречио на путу. Лакнуло нам је када смо видели да је ушао у ониску кућу и на њеном прозорчету наместио свој пушкомитраљез, стрпљиво чекајући својих пет минута.

Борба се распламсавала на све стране. Посада, мада угрожена са свих праваца, доста дуго је одолевала нашим јуришима. Ипак, Немци и усташе нису истрајали. А када се ту и тамо ланац одбране искидао, деморалисани непријатељеви војници су покушали да се спасу бекством. То је управо била прилика за нашег Миту. Непријатељ је кренуо главом без обзира једном увалицом ка још не освојеним деловима града. А баш ту увалу је Мита оценио као правац којим ће непријатељ покушати да се извуче. И у оном најпогоднијем тренутку, притиснуо је ороз. Многе непријатељеве групе биле су просто покошене.

И на другим положајима непријатељ је претрпео тешке губитке. Известан број се предао нашим јединицама. Они који су покушали да се спасу бекством преко Врбаса највећим делом су настрадали — једни су се подавили у запенушеној матици, а друге смо откривали како, неозлеђени и здрави, али јако преплашени, леже у води симулирајући погибију. А нашли смо и групице бегунаца како склоњене у грању поред реке чекају крај напада. На моје изненађење, међу заробљеним Немцима наишао сам и на неке из Земуна.

Неколико дана боравка у ослобођеном Јајцу, где смо се одморили и снабдели делом плена у наоружању и муницији, било је довољно да се окрепимо. Сад смо били орни за нове маршеве и прегнућа. Преко моста на Врбасу кренули смо, крајем новембра 1942. године, на нове задатке.

После Јошавке, у којој је до нашег доласка владала четничка кама и у којој је злогласни Раде Радић имао своје најјаче упориште, наставили смо ка Теслићу. Мало босанско место, а врло јак усташко-домобрански гарнизон — преко 1000 војника. Причало се да тамо има и Немаца, а и то да њихова јачина премаша 2000 добро наоружаних људи. Изгледало је као да би и сама помисао на уништење тог упоришта била без основе. Па опет, руководство нћше бригаде се није колебало у томе да ли да предузме напад или не. Обавештајни подаци говорили су да су домобрани слабог морала, да између њих и усташа има несугласица и нетрпељршости.

Када сам, с једне коте недалеко од непријатељевих положаја код Теслића, осматрао испред себе и уцртавао откривене отпорне тачке, однекуд се појави неки муслиман, са секиром у руци, приступи ми и, без икаквог мог инсистирања, поче да ми прича кога све има у Теслићу, какви су им положаји и шта све имају од наоружања. Како се касније испоставило, тај дрвосеча нам је све верно испричао и тиме допринео да се наша замисао напада у потпуности оствари. На Нову годину, 1. јануара 1943. увече, кренули су делови 1. и 3. бригаде у напад. Требало је, претходно, ликвидирати спољна утврђења. Све важније положаје непријатељ је запосео с јаким снагама. И док је наш, Београдски батаљон успешно ликвидирао поједине групице непријатеља од једног до другог бункера, а 2. батаљон се пео уз беспутно брдо покривено снегом, борци 4. батаљона су се смело провукли између неколико редова ровова и докопали се центра града. Борба, на махове веома жеетока, трајала је целу ноћ.

Опсели смо неколико бункера. Позвали смо непријатеља да се преда — рачунали смо да је то деморалисана маса, па да се не губи време. Међутим, бар на овим местима, преварили смо се. Чак су они покушали да нам подвале.

— Домобрани, предајте се, не гините улудо! — викали смо.

Ми престали с ватром, чекајући одговор.

Они еу се, нама се тако чинило, договарали, би и неби.

— Хоћете ли се предати? — приупитали смо.

— Хоћемо! — чуо се неки бојажљиви одговор.

Али чим се Марко Васић помолио, они сасуше један рафал у њега, избушише му шињел, а сам Марко, срећом, остаде неозлеђен, па смо се и насмејали. Уједно смо дошли до закључка да ваља прибећи ефикаснијем методу да би се непријатељ приморао на капитулацију. Ишли смо од једног до другог бункера и, захваљујући нешто смелости бомбаша, а нешто нишанџији на минобацачу, Божи Крезићу, све се успешно свршило. Божа је био спретан и сигуран на минобацачу — сваком другом или трећом гранатом погађао је бункер и после тога се гасио отпор. Користећи се помрчином, преживели су се спасавали бекством, или смо их хватали, онако збуњене и ошамућене, како чекају да нам се "раздуже" — да предаду оружје и муницију и оду кућама.

Та ликвидација бункера на прилазима граду трајала је, колико памтим, до 3 часа ујутру. Доста домобрана је платило главом покушај да нас спрече у наступању, а још већи број смо заробили. Већ око 4 часа и 30 минута били смо у граду. При преласку моста на Усори пало нам је у руке неколико хаубица, осам запрега, муниција и друга опрема.

Ушли смо у неку повећу кафану и не слутећи што ћемо тамо затећи. Унутра пуно домобрана, поспаних и пијаних. Они се ама баш ништа нису интерееовали за то шта се збива ван кафане. Упали смо унутра Радоје Првуловић, ја и још неколико другова.

— Предајте се! — повикали смо.

— Шта хоћете? — одазвали су се појединци, очевидно не схватајући да су партизани међу њима.

Тада је наша група, појачана с још неколико другова, поновила наређење, па је настало комешање, али нисмо допустили никакво опирање.

Изненађени, буновни, пијани и полупијани, домобрани су дисциплиновано остављали орул^је и напуштали кафану, одакле смо их спровели до сабрфалишта заробљеника. Готово читава сатнија похватана је без метка!

Одређен да пазим на мост на Усори, доживео сам ову веселу згоду. Са мном је била десетина другова. Наишла су два домобранска официра. Не знајући ко чува мост, љутито су нам се обратили с питањем:

— Куда ће ове хаубице?

— Навалили партизани на град — рекосмо — па да бар спасемо ова оруђа. Канимо с њима ка Добоју.

— Ма, показаћемо ми тим партизанима! — одговорише оштро и наставише пут ка граду.

— Руке увис! — викну један од мојих другова, да прекрати шалу.

Ујутру тог незаборавног дана, Теслић је био потпуно ослобођен. Стотине заробљеника, знатне количине наоружања, муниције и опреме, обиље хране. И, оно што нас је посебно радовало, — искрена з&хвалност и дивљење које су нам изражавали радници и грађани овога босанског градића. Били смо задовољни готово сви: и ми, и они, па и домобрани, од којих је већина пожурила својим кућама.

Никола ВУЧЕТА