| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
Posle prelaska brigade preko Lima i Uvca izbismo na Zlatibor i sukobismo se s četnicima. Bilo ih je mnogo, ali nakon prvog žestokog sudara, 23. avgusta, oni se razbežaše po šumi, a brigada usiljenim maršem produži dalje. Prvi bataljon se, na levom krilu brigade, kretao u pravcu Bajine Bašte. To je stvarno bio više nego ueiljeni marš. Išlo se danju i noću, hrana je deljena na kratkim zastancima. Jedne vedre noći marševali smo stazom preko nekih šumaraka. Komandant bataljona, Bojo Abramović, stajao je pored kolone i posmatrao umorne borce. Kad naiđe začelje, uzjaha na konja i kasom sustiže komandira 3. čete, pa mu, onako u prolazu dobaci: — Savo, koji ti to borci vuku rančeve na leđima? Znaš li da je postalo pravilo da ne nosimo rančeve? Baci to, jadan ne bio! Vidiš da su i ovako umorni od dugog pešačenja. I ode ka čelu kolone. Komandir, koji se u tom trenutku našao na čelu čete, izađe u stranu propuštajući kolonu. Prođe 1. vod, a niko nema ranca na leđima, prođe 2. vod, pa i 3. Niko ne nosi ranac. Na začelju čete ide konjovodac Marko Kardol, vodeći zekana natovarenog mitraljezom i municijom, za zekanom ide mitraljezac Vuleta i njegov pomoćnik Pero, Dalmatinac; iza njih još dvojica naoružanih ljudi s rančevima na leđima. Komandir je poznavao svakog svog borca, ali ovu dvojicu ne pozna. Priđe im bliže, uhvati prvog levom a zadnjega desnom rukom i upita: — Iz koje ste jedinice vas dvojica? Ljudi se zbuniše i ništa ne odgovoriše. Komandir se zagleda bolje, ali na glavi nepoznatih boraca vide neobične titovke. Naše eu na vrhu sužene, a ove su u gornjem delu raširene. Nemaju ni petokrake. Kolona pomalo odmiče, a on s njima raspravlja. Opet pita: — Ko ste i otkud ste ovde? Jeste li vi četnici? — Ne, nismo četnici, mi smo Kosmajci. Mi smo pre dva meseca mobilisani od četnika i stalno smo razmišljali gde ćemo naći priliku da vam se priključimo. Evo nas, pa radite šta hoćete s nama —odgovori jedan. Komandiru nije baš prijatno. Četa mu poodmače, a on ostade s dvojicom naoružanih ljudi u noći. Nema se mnogo vremena. Pita ih: — Pa, hoćete li s nama? — Hoćemo. — A hoćete li se tući protiv Švaba? — Hoćemo, kako da ne! —
A protiv četnika? — Hoćemo i protiv njih! — Sigurno? — Sigurno! — E, onda požurimo da stignemo kolonu — reče komandir. Kad su već pristigli četu, jedan će od one dvojice: — Gospodine komandante, ima još naših koji bi prišli vama, ali ne smeju. Komandir mu najpre objasni da se kod nas oslovljava sa "druže", a onda reče kako će svi oni kojima nisu krvave ruke doći k nama. — Ama ne, gospodine, odnosno, druže komandante — zbuni se Kosmajac. — Niste me razumeli. Nas dvojica imamo još pet drugova, koji malopre nisu smeli da se priključe vašoj koloni, te ostaše u jednom šumarku pored puta. Komandir naredi četi da zastane, a njih dvojicu uputi da pođu po svoje drugove i da im objasne da ne treba nikoga da se boje. Četa nije dugo čekala, kad se na mesečini počeše pojavljivati siluete ljudi. Neko iz kolone dobaci: — Ta ima ih koliko i nas! Pristigoše njih dvojica sa još pet drugova. Priđoše nam sramežljivo, sa strahom. Svaki nosi pušku o ramenu. Komandir im reče: — Hajde, što ste se zbunili! Sad ćemo se zajedno boriti. Komandir se rukova sa svakim od njih. Rasporedi ih. Dvojicu kod Vida Jovićevića u 1. vod, trojicu kod Dragiše u 2, dvojicu kod Ilije Zekovića u 3. vod. Bili su srećni što ih bez ikakvog proveravanja i s njihovim oružjem raspoređujemo u četu i smatramo svojim borcima. Kad odoše, komandiru priđe desetar Aleksa Bubonja i reče: — Vala, komandire, imate veliko poverenje u njih. Ja bih njih razoružao i poslao neka idu kud god hoće. Stvarno, šta ako ispadne da je komandir bio nebudan? U međuvremenu je zamenik komesara čete, Mihajlo Batrović, već zadužio po dva člana Partije iz svakog voda da s novodošlim drugovima razgovaraju i da odgovaraju za njihovo držanje i rad. Produžili smo marš i pristigli bataljon. Komandir upozna komandanta i komesara bataljona šta je učinio. Oni mu to odobriše. Komesar bataljona, Blažo Popivoda, šali se, pa će komandiru: — Savo, primi ti njih i u Partiju. Komandir mu na to odgovori: — Do sloma Osovine možda će i to biti. Sedam Kosmajaca se brzo saživeše s četom. Drugi dan su pobacali rančeve. U prvom selu, za vreme odmora, naš po godinama najstariji borac, Šujo iz Andrijevice, po zanimanju krojač, od jedne talijanske bluze sašio im je titovke. Drugovi su im nabavili petokrake. Bili su dobri borci. U Srbiji je mnogo mlađih boraca došlo u 1. proletersku. Ali kada je brigada prelazila preko Kosmaja, 3. četa našeg bataljona se udvostručila. Svi novodošli su hteli da idu baš u nju, zato što se tamo već nalazilo onih sedam Kosmajaca. Ceo dan, koliko je četa bila na Kosmaju, vladalo je svečano raspoloženje. Seljaci su bili ponosni kad su videli da se iz njihovog sela nekoliko boraca nalazi u 1. proleterskoj. A i onoj sedmorici Kosmajaca bilo je drago što njihovo selo tako gostoprimljivo dočekuje proletere. Gotovo svi borci dobili su poklone od kosmajskih devojaka — tople vunene čarape i džempere. Prema ovim novim mladim borcima sa Kosmaja, ona sedmorica su se već smatrali starim i prekaljenim ratnicima. Njihova hrabrost zasluživala je pažnju. Dvojica su junački poginuli u borbama za Beograd; na sremskom frontu dvojica su već bili komandiri vodova, a trojica desetari. Savo PUZIĆ
|