PONOVO U SRBIJI   Na blagoj padini, u zelenilu hrastove i borove šume, kod sela Gradiberine, odmaramo se 20. avgueta 1944. i spremamo za prelazak Lima. Čine se poslednje pripreme u jedinicama: održavaju se saetanci, vrši se popuna i razmeštaj po četama i vodovima. Najzad se svim borcima saopštava da idemo u Srbiju. Tako smo 20. avgusta napustili Sandžak i počeli se spuštati kozjim stazama ka Limu. Blagi povetarac s pla~ nine Biča se poigrava s nama, kao da nas goni da idemo brže. Maršujemo u koloni po jedan. Noć je topla i sparna. Šapućemo i radujemo se, jer se vraćamo u našu Srbiju — u krajeve odakle smo se pre tri godine, kao mali beogradski bataljon, sa golim, bosim i slabo naoružanim borcima, morali po velikom snegu s tugom povući u Sandžak. A sada nas evo u prethodnici brigade, snažne i velike proleterske jedinice, koja je pronela slavu naše borbe kroz gotovo sve krajeve zemlje. Raspoloženje boraca je izvanredno, naročito nae iz Srbije, koji smo ponosni i uzbuđeni. Hteli bismo da jedan drugome i iskažemo tu radost, pa zato"iako je noć i naređenje da se maršuje u tišini, često šetamo duž kolone i, ne osvrćući se na primedbe i prekore što remetimo red i disciplinu pokreta, oživljavamo uspomene na prve dane borbi u Srbiji. Sećamo se mnogih drugova koji su tada pošli s nama u Bosnu, a kojih više nema. Pali su na dugom teškom putu našeg bataljona. Kilometri prevaljenog puta ostaju za nama. Niko se ne žali na umor. Nama se žuri, i zato se ljutimo u sebi, protestujemo gunđanjem što nam štabovi svaki sat marša daju kratak odmor. — Eh, ti starci i ženske nežnosti! Koliko nam muka zadaju i sprečavaju nas da idemo brže! Trebalo je to sve poslati kući ili u pozadinu — brunda Jezdimir Simić. Vrcić ga podržava: — Bili bismo već u Srbiji da nije ovih čika! — Da! — kratko se složi s tim i komesar Čare, ali prekori Simića i Vrcića što se bune protiv drugarica i njihove nežnosti. Počeo ih je komesarski ubeđivati, naširoko i nadugačko, kako su i drugarice ravnopravne u ovoj borbi, kako se i one bore za svoja prava, kako znaju da pucaju i kako su izdržale sve napore rame uz rame s muškarcima. U ranu zoru prelazimo most na Limu kod Priboja i odmah produžavamo ka selu Lunićima. Vraća mi se sećanje na ovu reku, koju smo 6. januara 1942. u ponoć gazili pri povlačenju u Sandžak. Posmatram je kako huči i juri. Te prve ratne zime, posle 16 časova napornog marša, prešli smo je nagi i iznemogli. A mraz je bio stegao, temperatura oko dvadeset pet stepeni ispod nule. Setih se odnete odeće i pušaka, smrzavanja, muka. Stvori mi se slika suprotne obale, na kojoj smo delili preostale delove odeće i trčali radi zagrejavanja. Razmišljam o svemu tome i čudim se kako smo sve izdržali. Dva dana, 21. i 22. avgusta, zadržavamo se u selu radi odmora, a zatim smo noću, bez borbe, izbili pred Uvac, u selo Breznu. Tu smo samo malo ostali, pripremali se za dalji pokret i 23. avgueta, u osvit zore, krenuli niz strme litice ka Uvcu. Prelazak preko reke bio je i brz i lak; čini mi se da smo je u jednom skoku preskočili, da je i nismo gazili. Tako smo u streljačkom stroju stigli do prvih četničkih položaja na kosama ispred Borove glave. Levo od nas videle su se razbacane seljačke kuće, pokrivene crvenim crepom. To je Dobroselica, prvo naselje u Srbiji koje nas očekuje. Gore, na Borovoj glavi i Karanovcu, nalaze se četničke brigade Zlatiborskog korpusa, koje pokušavaju da nas zaustave i spreče na našem putu kroz Srbiju. Ali mitraljeska i puščana vatra iz njihovih rupa samo nas je još brže povukla k njima. Stroj se povijao kao zmija i nastupao ka neprijatelju. Izbivši pred same položaje, izvršili smo juriš. Za to vreme naših dvanaest topova brđana iz Brezne tuklo je snažno i precizno. Oblaci od eksplozija stvorili su nam neplaniranu dimnu zavesu, koju smo iskoristili da priđemo sasvim blizu neprijatelju. Zahvaćeni panikom i potučeni, četnici su počeli bežati u pravcu Užica i Požege. Za sobom su ostavili protivkolski top, dva puškomitraljeza, dosta bombi, petnaest mrtvih i dva zarobljena, kao i mnoštvo razbacanih šubara, ukrašenih kićankama i amblemima e mrtvačkom glavom. U ovoj borbi, prvoj borbi na tlu Srbije imali smo jednog lakše ranjenog druga. Goneći dalje razbijenog neprijatelja, naš bataljon je izbio oko 13 časova na Orlov vrh, a zatim je pošao ka Kraljevoj Vodi, u susret novim borbama. Kada smo prolazili severnim delom Dobroselice, ka Orlovom vrhu, sačekao nas je starac, seljak sedamdesetih godina, pored jedne brižljivo uređene ogradice, u čijoj su sredini raela dva krošnjata drveta i pravila hladovinu u ovim sparnim avguetovskim danima. Prilazim mu i pozdravljam ga sa: — Smrt fašizmu, stari! On me pomalo uplašen i s nevericom gleda i odgovori slabačkim glasom: — Bog ti pomogao, sinko. Posle nekoliko izmenjanih reči i upoznavanja, starac se malo raskravi i poče pričati kako su mu četnici govorili da smo mi svi uništeni i da nas više nema. Interesovao se kako smo izdržali i ostali živi. Kada sam mu obJasnio da smo ponekad jeli i bukovo lišće, travu, konjetinu i koprivu bez soli, on se zamisli i reče: — E, moje dete, i ja sam u povlačenju preko Albanije preživljavao iste strahote i iz konjske balege vadio kukuruzno zrnevlje. Verujem da ste i gladovali i pretrpeli mnogo. Polako gegajući, starac se zatim uputi ka vratima svoje kuće, da bi nam posle nekoliko minuta izneo komad proje i parče sira, govoreći: — Jedi, dete, to je sve što danas mogu da vam dam. Zahvalih mu se i pozdravih ga, pa pođoh dalje uz njegov blagoslov da nam je srećan put i pobeda. Ponovo smo stigli na divnu zlatiborsku visoravan, koju smo decembra 1941, po velikom snegu, prešli na putu ka Novoj Varoši. Bataljon se nalazi u brigadnom rasporedu na položajima Šunato brdo — Kriva breza; postavljen je frontalno prema Kraljevoj Vodi — Palisadu. Okolo je borova šuma s pašnjacima, planinskim kolibama i torovima za stoku. Tu nas je čekao obračun s bugarskim okupatorom. Njihove snage krenule su, 24. avgusta, u tri kolone iz Palisada i Kraljeve Vode ka našim položajima. Imali eu oko 1.000 vojnika i dve haubice od 105 mm, zatim više teških bacača i mitraljeza. Da bismo izvukli neprijatelja iz utvrđenja, delovi naše brigade su se taktički povlačili, dok su, delovi 3. i 13. brigade bočno prodirali ka Palisadu, ugrožavajući protivničku pozadinu i bokove. Kad su Bugari osetili našu nameru i naše snage na svojim krilima, počeli su da se povlače, gonjeni snažnim protivnapadom 1. proleterske. U tom protivnapadu zaplenili smo bugarsku komoru sa dosta artiljerijske municije i dve haubice i zarobili oko pedeset vojnika. Oko 12 časova naše jedinice su izbile pred spoljna z^tvrđenja Palisada. A u toku daljih borbi, do noći, ovladali smo tim utvrđenjima i počeli borbu za pojedine zgrade, iz kojih je neprijatelj davao organizovan otpor. Borba za Palisad i Kraljevu Vodu trajala je sve do zore 26. avgusta, da bi se obnovila uveče i produžila 27. avgusta. U toku dana, dok je neprijatelj iz pripremljenih rovova i zidanih zgrada još pružao žilav otpor, komandir 1. čete Uroš, rodom Vranjanac, iskoristio je kratdo zatišje i na makedonskom jeziku pozvao Bugare da se predadu. Zavladao je tajac, posle koga se kroz prozor jedne kuće pojavila bela marama — znak za predaju. Naša tri vojnika, s komandirom na čelu, izašla su iz zaklona i pošla ka zgradi na kojoj je bila istaknuta bela zastava. Odjednom, rafalska unakrsna vatra iz nekoliko automata i prasak bombi upućenih iza bele marame smrtno pogodiše i komandira i njegove pratioce. — Podlaci! Služe se prevarom! — vikao je ljutito komandir 2. čete Simić. Ozlojeđeni ovom podmuklošću, pripremili smo se za juriš. Privukli smo topove na blisko odstojanje i počeli da direktno tučemo zgradu, iz koje je malopre bila istaknuta bela marama. Posle jednočasovne borbe primorali smo neprijatelja da bekstvom pokuša da nađe spas u novim uporištima. Ali bočni udar i juriš Simićeve čete, čiji su se borci poslužili ručnim bombama, naterali su desetine bugarskih pljačkaša da dignu ruke uvis i da u samrtnom strahu mole za život. — Kukavice! — odgovori im Simić. — Svi ste, zar ne, mobilisani i na silu naterani da služite Hitleru? Njihov oficir, koji je samo sat ranije na podli način komandovao i ubio naša tri druga i komandira Uroša, bled od straha, molio je da mu pomognemo — da mu previjemo rane i oprostimo život, jer je morao da izvršava naređenja starijih. I borbe za druga uporišta su bile teške i oštre. Sledeće večeri, u ponovljenom napadu, u opštem jurišu na još dve utvrđene zgrade, ranjen je u stomak i Jezdimir Simić, komandir 2. čete. Kasnije je umro u našoj bolnici u Italiji. Njegova hrabrost i izdržljivost služile su za lrimer celoj četi. Posle 48 časova danonoćnih borbi neprijatelj se, uz pomoć jačih nemačkih snaga, upućenih iz Užica, izvukao sa ostatkom preživelih, ali je ipak ostavio za sobom velik broj mrtvih vojnika i mnogo ratne opreme. Naš bataljon je posle ove velike pobede imao zadatak da u sklopu ostalih jedinica brigade obezbeđuje oslobođenu zlatiborsku visoravan i spreči ugrožavanje ove teritorije od neprijatelja iz Nove Varoši, Užica i Užičke Požege. Taj zadatak nas je zadržao sve do 28. avgusta, kada smo u predvečerje krenuli ka komunikaciji Višegrad — Užice. Posle noćnog marša stigli smo u zoru pred prugu Vardište—Kremna. Poslednji pokušaj četnika na Mokroj gori da nas zadrže i odbace od pruge nije uspeo. Posle kratke, ali oštre borbe četnici su pobegli preko pruge ka planini Tari. Razbijenog i obezglavljenog neprijatelja trebalo je gokiti i dotući, ali su već novi zadaci bili pred nama: uništiti prugu, onesposobiti tunele i druge instalacije na stanicama između Užica i Vardišta i obezbediti pravac od Višegrada. Na ovim položajima smo ostali sve do 8. septembra, kada smo preko Kosjerića krenuli u akcije na Ravnoj gori i Valjevu. Radovan PANTELIĆ PURA Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument