| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
Na proplanku, pored jedne čobanske kolibe, sedelo je nekoliko boraca. Čistili su oružje i tiho pevali. "Oj, Moravo, moje selo ravno". Pesma se prelivala preko proplanka i svima se činilo kao da već vidimo veliku, nabujalu reku kako vijuga ravnicom. Koliko smo puta ovu pesmu otpevali od onih poznih jesenjih dana 1941. kada smo napustili bojišta u Srbiji! I koliko smo puta našim drugovima iz Dalmacije, Crne Gore, Krajine, pričali o Moravi i Šumadiji! . . Te avgustovske večeri 1944. godine 1. proleterska bila je u dolini Ćehotine, na području sela Vrulja. U štabu divizije, koji se nalazio ispod Kovač-planine, saopštili su nam da polazimo za Srbiju. Naređenje je, naizgled, primljeno kao i sva druga naređenja — bez nekog vidnog uzbuđenja. Navikli smo na razne preokrete, prebacivanja, marševe. O prelasku u Srbiju bilo je i ranije nagoveštaja. Samo, sada je bila u pitanju konačna odluka. I, eto, zato nas je sve ta toliko pevana pesma, i pored prividnog mira, mnogo uzbuđivala. Koliko smo pričali o Srbiji za vreme marševa, kratkotrajnih predaha po kućama, u šumama, u brdima! . . Nije to bila samo neka nostalgija za selima sakrivenim šljivicima, za rođacima i prijateljima, za toplom sobom, čistim krevetom. Jednostavno, pitali smo se ko je ostao živ. Želeli smo da ih ponovo vidimo i da se što pre nađemo u njihovoj sredini. Razmišljali smo kako su se držali i poneli svi oni koje smo znali, kako su naši najbliži i poznati izdržali sve strahote kojima su bili izloženi. Sa oduševljenjem smo pričali o broju naših divizija i brigada u Srbiji i njihovim uspesima u Jablanici, Toplici, Pustoj Reci, Rasini... — o čemu smo slušali od drugova iz štaba divizije. Užurbano smo se pripremali. Znali smo da s prelaskom u Srbiju počinju završne akcije protiv okupatora i njegovih pomagača. Čekali su nas četnički korpusi, nedićevsko-ljotićevske snage, iza njih Bugari, a dublje — nemačke divizije. Dvadeset i trećeg avgusta, u svanuće, prešli smo Uvac. U jednoj koloni 1. proleterske bili su Kragujevački i Beogradski bataljon, a s njima štab brigade i izviđački vod. Neprijatelj je bio iznenađen, jer je naš napad očekivao noću, a ne u svanuće. Dobro opremljeni zaglušnim talijanskim bombama i raketnim pištoljima, izviđači su stvarali paniku među četnicima. Eksplozije granata izazvale su kod njih utisak da nastupamo s nepoznatom artiljerijom. Proboj je uspeo. Zaplenili smo veliku komoru s mnogo konja. Najpre u manjim, a zatim u sve većim grupama, počeli su da pristižu zarobljenici. Zastavnik brigade, Milan Đorđević[1], dokopao se jednog zaplenjenog konja. Brzo ga je rastovario, samar pokrio ćebetom, uhvatio uzde i kategorički izjavio: — Makar kroz Srbiju neću više ići peške. Drugovi
ga opominju da ipak nije zgodno što s takvom izjavom, posle tri godine rata,
stupa na tlo svoga zavičaja. On je na to razvio zastavu i, držeći u jednoj
ruci njeno koplje, a u drugoj ular svog konja (za svaki slučaj, da ga ko u
"zabuni" ne bi poveo), kleknuo je na zemlju, poljubio tlo i iz sve
snage viknuo: — Srbijo, zdravo! Hteo je šalom da se odbrani od peckanja drugova i da patosom i ceremonijalom starih ratnika šaljivo izrazi svoja osećanja. Ipak, nije uspeo da prikrije suze... Prethodnica, neočekivano pretvorena u konjički eskadron, brzo je odmicala goneći razbijenog neprijatelja. Kolona je morala da žuri za njima. Pred Dobroselicom, prvim selom na koje smo naišli posle prelaska u Srbiju, sreli smo postarijeg seljaka, koji nas je čekao. U ruci je držao flašu, u kojoj se žutela rakija. Prišao nam je i rekao: — Dobrodošli, deco! A zatim je, posle pozdravljanja, nastavio: — Evo, za vaš srećan dolazak! Zakopao sam ovu flašu kad se moj Dušan rodio. Da mu tata pije iz nje kad se bude ženio. Jutros sam video da ide naša vojska. 'Ajde da je sada zajedno popijemo u vaše zdravlje i u zdravlje mog Dušana i njegovog povratka iz Nemačke, iz zarobljeništva. Uzbudio nas je ovaj susret. Dok su drugovi otpijali po gutljaj rakije, čiča nam je pričao da je još od 1941. mnogo stradao od četničkog zuluma, jer je pomagao partizane, a pogotovo kad su "ono lane" naišli proleteri iz Bosne. On se poradovao i dočekao ih, pa su ga kasnije za to četnici izbatinali. Čiča nam je ozbiljno saopštio da više iz Srbije nema povlačenja. Sada kad smo došli — "ima da se reši stvar dokraja". Naš intendant Mića "Rođa"[2] iskoristio je trenutak da se raspita za letinu. Jedna žena, koja je u međuvremenu prišla, odgovorila je: — Letina je odlična. Ništa se ne brinite. Biće svega samo vi zemlju da oslobodite. Ostavili smo Miću da se sa čičom objasni, jer je navaljivao da svratimo k njemu u kuću, a mi produžismo za prethodnicom, koja je hitala prema Čigoti i dalje, za Palisad. U selu su nas oduševljeno dočekali. Svi eu bili obučeni u praznička odela. JBudi su izneli ponude, žene su bile s decom u naručju, a sa prozora su nas posmatrale devojke. Mnogi zapitkuju za svoje rođake i prijatelje koji su iz njihovog kraja 1941. otišli u Bosnu. Kažemo im da mnoge znamo po imenu, ali da oni nisu s nama, nego u 2. proleterskoj. Sa nama u koloni korača Mikan Dimitrijević. Njegov Đura[3] je poginuo na Ivan-sedlu. Kako li ćemo mnogim majkama i očevima, braći i sestrama saopštiti da smo se vratili bez njihovih najmilijih? Našu kolonu već prietiže glavnina sa artiljerijom. Otpozdravljajući na sve strane, žurno odlazimo iz sela. Na čelu kolone, blaženo se smešeći, korača Janaćko s razvijenom zastavom 1. proleterske. Mirko
JOVANOVIĆ
|