PRVA PROLETERSKA BRIGADA - SEĆANJA BORACA: KNJIGA II

Došla je noć. Hitamo ka određenom mestu. Proplanak između Lisine i Mliništa je okružen tek olistalim drvećem. Grane miruju, razvigor ih je već odenuo zelenim ruhom. Sakupljaju se bataljoni, komora, prateća četa, bolnica. Tražim Beogradski bataljon. Prepoznajem drugove po siluetama i šapatima. Prilazim im. Stisak ruke, jedne, druge, srdačno i toplo.

Odgovaram na njihova pitanja i slušam uzbudljive reči o poginulim, ranjenim, iznemoglim. Nisam kadar sve da razumem, da primim kao svršeno. U isto vreme komandir Marko Draško priča nekim drugovima o nedavnim borbama...

— ... Poginuli su nam još nestašni i hrabri puškomitraljezac Vid, Jere Živković i komesar Mirko Kostić.^[1]Zakopali smo ih na položaju. Bataljon je već nekoliko dana bez sna i bez vode. Mnogi su se istakli u proteklim borbama, a posebno Andres Keler. Jednom je potrčao prema Nemcima, tako da je Stevo mislio da će se predati, vratiti svojima. Međutim on je bacio nekoliko bombi i uzviknuo im na maternjem jeziku: "Primite pozdrav Andresa Kelera, vašeg Nemca, koji se bori pod zastavom na kojoj se nalaze zvezda, srp i čekić". Vratio se sav rumen, uzbuđen. Brundao je: "Fašisti, fanatici, eto, takvi su moji Nemci" ...

Markov i moj razgovor prekinu protivjuriš Nemaca. Očekujemo ishod. Vide se svetleći meci koji preleću šumoviti breg. Rakete crvene, zelene, bele.

Na tom brdu smo već bili, branili ga. Nekoliko puta je prelazilo iz ruke u ruku. Nemci sada ne miruju ni noću, što nije bio slučaj ranije. U našu pozadinu ubacuju "trupove" koji vrše prepade. Izgleda da i oni kreću u gerilu, preuzimajući našu taktiku. A mi rastemo, stasamo u divizije i korpuse.

— Uskoro krećemo — saopštava nam. — Iznenadićemo Nemce. Pojavićemo se tamo gde nam se nikako ne nadaju. Čekaćemo samo da saveznički avioni spuste municiju i još neki materijal.

— Da čekamo, ako je tako. Lepo je kada nas se saveznici sećaju, jer je trebalo mesecima krvariti...

— Ne zaboravi, Marko, da je večeras dvadeset deveti maj četrdeset četvrte, a onaj zarobljenik reče da će nas sutra opkoliti i uništiti Nemci.

Ubrzo ugledasmo velike logorske vatre. Rasplamsavaju se na poljani. Do nas dopire i brujanje aviona. Borci se dižu, traže ih pogledima. Zvuk se gubi u daljini. Ljudi ponovo sedaju i gunđaju.

Avioni se ponovo vratiše. Napraviše dva kruga i počeše da spuštaju male tovare. Nemci navališe, besno pucajući svim oružjima. Ipak, primorani su da ostanu na svojim mestima.

Koračam kraj Andresa Kelera. Partizan neobičniji od drugih. Nemac. Sam je među nama.

Nismo ni pokušali da nagovaramo zarobljene nemačke vojnike da ostanu kod nas. Upoznali smo njihovu silu i bedu. Prvih dana rata neki od nas su gajili iluzije o zarobljenim nemačkim vojnicima. Mislili smo da će se trgnuti i iskreno nama pridružiti. U zapadnoj Srbiji ih je zarobljeno oko 400. Bili su snishodljivi. Prilikom našeg povlačenja iz Srbije, početkom decembra 1941, oni su pušteni na slobodu. Očevici kažu da su ovi Nemci bili najsvirepiji. Čim su se sastali sa svojima, počeli su paliti i ubijati, zaboravljajući da su im partizani poklonili živote. Skela. Kragujevac. Kraljevo. Posavina. Mačva. Kozara i mnoga druga mesta govore o sili, besu i zverstvu fašističkih vojnika. Govore o tome ljudi, žene, deca ove zemlje. Pamte.

Sve zarobljenike smo upućivali u štab. Tamo su ih saslušavali i pored svega postupali s njima kao s ratnim zarobljenicima. Mi smo vojska u ratu. Udri ga na položaju, pucaj, ubijaj, a kad ostavi pušku, presudi po zasluzi, po delima... Neke smo razmenjivali za naše iz logora.

Sa Andresom Kelerom se dogodilo drukčije. Našao se u bataljonu kao i svaki ratni zarobljenik. On je odmah rekao da se predao sam. Zapravo, izjavio je da je tu nameru imao još ranije. Pomenuo je svoj udeo u ubistvu nekog nemačkog oficira u Zemunu. Hteo je da postane vojnik revolucije i zatražio je da mu to dopustimo. Dugo se većalo. Udovoljeno je njegovoj želji.

Kolona ubrzano ide. Trgoh se iz ovih misli. Andres traži moj ranac da mi olakša. Ne pristajem na to. Osećam da očekuje da mu čestitam na pokazanoj hrabrosti. Ali pitam ga nešto drugo. Odgovara mi, mešajući srpski i nemački. Nekako se sporazumevamo.

— Idem ja tobro, žao mi je što sam Nemac, divizija "Princ Ojgen" mnogo puca.

mu nisu verovali. Izazivao je sumnju proletera. "Nemci sebe smatraju gospodarima sveta, došli su u našu zemlju, ruše kuće, ubijaju ljude. Šta traže od nas? U ime fašističke ideje, otimaju, prolivaju krv, treba im vraćati istom merom". Tako se govorilo u četi. Drugi su šire gledali, gajili nadu, optimizam. Andres je nekom čudnom bezazlenošću izazivao poverenje i drukčiji sud. Kolebali smo se, ipak pristali da zadrži šarca i da pokaže kakav je.

Andres je mlad, zdrav. Bavio se sportom. Brzo je stekao prijatelje, drugove. Nikada nije isticao svoje vojničke eposobnosti, a one nisu bile male. Divio se drugarstvu, međuljudskim odnosima. Proleteri nisu dopustili da Nemac bude uredniji, disciplinovaniji.

Sustižem nosila s ranjenikom. Frane Jelavić ne diše.^[2] Bolničarka konstatuje smrt. Skreću s puta i prekrivaju ga granjem.

Sviće, a pokret još traje. U uvalama se beli sneg. Pored nas je prostrana visoravan. Livade, pašnjaci, kamenjar, a tamo dole ispred nas nazire se Glamočko polje.

Pored jednog hrasta stoje članovi štaba brigade, posmatraju kolonu. Pozvali su komandante.

Seo sam na kamen da odahnem. Kolona vijuga, otegla se u nedogled. Crnogorci, Kraljevčani, Talijani, Bosanci, Dalmatinci, Šumadinci, Slovenci.

Bolničarka je vesela. Leti kao na krilima. Poziva pospale. Poskakuje i ne dopušta da se žeđ gasi snegom.

Andres Keler se ispružio na travi. Gleda sunce. Misli da niko više ne sumnja u njega. Pri prvom susretu s njim setio sam se Harija Šihtera. Došao je iz Beograda u Posavski partizanski odred avgusta 1941. Napustio je nemačku silu i postao učesnik oslobodilačke borbe. O njemu kola priča, a lik mu ostaje nezaboravan. Bio je potporučnik nemačke vojske, a kod nas pravi borac revolucije. Dao je zakletvu i ostao joj do groba veran. Poginuo je jednog novembarskog dana iste godine. O njemu govore oni sa kojima se borio protiv hitlerovaca. I kažu: "Junak Hari, naš Hari". Dirljivo zvuče reči o Hariju. Za časak se prestaje misliti na grozna nedela njegovih zemljaka. Gajimo zračak nade u drukčiju sutrašnjicu i put nemačkog naroda. Mislimo da još ima Harija i da će ih sve više biti u toj njegovoj zemlji. Andres je možda drugi Hari. Borac je 1. proleterske brigade. Pričao sam mu o Hariju.

Posmatram Andresa Kelera kako spava. Krupne jagodice i kosmato lice opalilo je sunce. Nismo se prevarili u njemu. Ono što je rekao, to je i pokazao. Dobro se bori. Nimalo lošije od nas. Njegov šarac je sigurno oružje našeg bataljona. Njegova busija je uvek sigurna odbrana našeg položaja. Postaje mio i drag...

Marko Draško ga od milošte lupi po nogama. Andres se trže i sede. Protrlja oči, spakova ćebe i započe razgovor.

— Sumnjali, sigurno. Ja nisam kriv što su moji zemljaci takvi. Želim da budu drukčiji.

Osmehuje se i priča o srpu i čekiću, o internacionalizmu, o amblemu svih radnika sveta. Sećam se kako je bio tužan bez tog amblema. "Ako partizan, onda moram imati srp i čekić", govorio mi je pre izvesnog vremena.

— Dobro — reče stidno. — Kad bih mogao čitavu "Princ Ojgen" i SS da likvidiram, sami fašisti...

Prva četa još nije stigla. Sa Kraljevčanima je na položaju, u zasedi. Nadleću saveznički avioni. Čitavo jato. Kruže, a zatim bombarduju Nemce. Vidimo bombe kako padaju. Da li su ih pogodili?

— Čini mi se da ne bacaju na pravo mesto — kaže Marko Draško gledajući kroz dogled.

Kopka nas sumnja. Prva četa se još nije vratila. Motrimo u tom pravcu. Neki drugovi su nervozni.

— Videli smo znake, sigurno su saveznički. Poginula je Derviša Hodžić i komandir Mile Koštan. Ostadoše u malim rakama ...

Brzo prihvatamo ranjenike. Milan Jović mi pruža beli kartončić koji je našao u džepu poginulog komandira. Čitam ga i beležim:

"Mile Koštan, rođen 1924. godine u selu Konjevrate kod Šibenika. Završio šest razreda građanske škole. Neoženjen. Član Skoja od januara 1942, član Partije od novembra 1942. Stupio u partizane februara 1942. Otac Marko umro 1940. Brat Šime član KPJ od pre rata, streljan kao talac od talijanskih fašista 1942. u Šibeniku. Naoružanje: mašinka (engleska) i pištolj valter. Oprema: ćebe, ranac, opasač, kožna torbica. U slučaju smrti obavestiti: majku Katu Koštan u selu Konjevrate..."

Dan ranije su na tom mestu bili Nemci i saveznicima je javljeno da raspale po njima. U međuvremenu, mi smo ih oterali i zaposeli to brdo, a avijatičari nisu dobili promenu položaja. Zatajila je radio-veza, došlo je do nesporazuma koji smo skupo platili.

Oko naše vatre su Steva, Nada, Andres, Draško, Ljuba, Žića, Marko Stanišić, Jović, Junus, Todorović, Pjetro Solinas i ja.

Pjetro je došao za vezu iz bataljona "Garibaldi". Onizak, crnomanjast, stalno se smeši. Očekuje skori završetak rata. Kaže da mu je porodica savetovala, kad je pošao u Jugoslaviju, da pređe na stranu partizana. Misli da ne znaju da je živ, da večeras sedi i sit i zdrav, i to s partizanima. Pjetro razgovara sa Andresom. Pominju svoje zemlje i devojke. Nova Italija i Nova Nemačka. Da li će se roditi u ovom ratnom preokretu? Pjetro priča o bataljonu "Garibaldi", o komandantu i komesaru (Jova i Lola).

Jutros je neprijatelj iznenada udario sa više strana: od Travnika, Bugojna, Raetova. Steže obruč. Hteo bi po svaku cenu da nas pomete. Računa se da je počela sedma ofanziva.

— Bolje je reći protivofanziva — veli Marko Draško — jer mi, a ne oni, prodiremo, iznenađujemo ih i bi~ jemo, oslobađamo nova mesta i teritorije u svim krajevima.

— U pravu si. Pogledaj, danas je dvadeset treći jun, a mi gotovo svakoga dana vodimo borbu prsa u prsa.

— Da, da, ne upoređujmo! Mislim da je bilo kritično. I sada je, ali će proći.

Zaposeli smo brdo Kalin, šumovit prostor, pogodan za borbu. Isturili smo patrole, jer očekujemo neprijatelja.

Marko Draško mi priča o vrlinama nekih boraca. Predlaže ih za Partiju. A onda produžava o Andresu Keleru.

— Slavu mu švapsku! Nisam se nadao da će od njega nešto biti. Dobar, more, postade. Cika njegovog šarca se vazda čuje, a zrna pronalaze metu. Sve je radosniji i srdačniji i svakom od nas bliži. Uvek je oprezan, a u borbi koncentrisan. Kad on uglavi šarca, onda je sigurno. Doskora sam mislio da je njihov špijun, ali nisam bio u pravu. Ovaj Švaba je naš, crveni vojnik. Dosta je da pogledaš i okom daš mig, a on trči i obavlja zadatak...

Prilazi nam mlada žena, muslimanka, sa šalvarama žute boje. Diše ubrzano, izgleda umorno. Kad se približi, spusti se na zemlju. Podiže krajičak zara ispod koga blesnuše dva lepa zelena oka. Trajalo je to samo tren, a onda ih pokriše trepavice, dok joj se licem razli rumen. Odavala je utisak kao da je izvršila neki važan zadatak.

— Hvala milom ... hoću reći vama, kad sam prispela, sijaset Nemaca kreće ovamo. Ubijaju i tuku sve meštane da kažu da li je kroz naše selo prošla neka vojska koja na kapama nosi srp i čekić. Mi kažemo partizani imaju crvene zvezde, a oni vele da proleteri nose i srpove i čekiće. Tek sada vidim da je tako, a do sada vam nisam ni gledala zvezde.

— Kakvu sumnju čujem! Oni naši ljudi, kojima je stalo do slobodne zemlje, do kuće, oni mi rekoše: "Žensko si, mlado, pa trči!" I ja, evo me!

Mahinalno je još više svukla zar. Kad završi, ona se priseti toga. Obori oči postiđena pred našim radoznalim pogledima.

— Jesi, hvala ti. Svi smo mi partizani, jedni te isti, ma šta nosili na kapama i ma gde se borili. Nemci izmišljaju razloge svojih nedela.

— Pravo veliš, kući ne smem — kaže devojka. Pokri lepo lice zarom i otrča.

— Pogledah Andresa Kelera. Ubrzano namešta doboš na šarcu i šeretski očima prati hitru devojku.

U istom trenu začuše se plotuni. Ugledasmo zelene uniforme kako hitro pritrčavaju Na čitavom sektoru brigade počinje borba. I ostale jedinice 1. divizije su u blizini.

Pređosmo u protivnapad. Andres Keler u hodu prosipa rafale. Sav je crven od uzbuđenja. Pomoćnik mu stalno dodaje redenike. Nemci okreću leđa. Andres se uspravi i potrča. Viče:

— Flieht nicht! Das sind keine Banditen, das ist ein Volksheere, ein Proletarienheer für alle Volker und Konfessionen, für aller Menschen Rettung. Nieder mit dem Krieg, die Befreier sollen leben, es lebe der Friede.³.^[3]

Tek uveče povucite čete ispod Kalina. Sledi pokret ka Kruščićkoj planini — Paljike. — Ponova prelazimo cestu Travnik—Rastovo. Verovatno je dalji pokret, uz borbe, ka Vranici (gde smo već bili) i Bitovnji.

Iza vas je bolnica, ni stope odstupanja. Nanesite što veće gubitke neprijatelju.

Krećem sa Stevom da obiđem čete. Mestimično bauljamo. Posebnu pažnju na budnost skrećemo sekretarima partijskih ćelija. Sinoć su održali kratke sastanke, objasnili situaciju i izrekli oštru kaznu dvojici kolebljivaca.

U 2. četi predložili su da se Andres Keler primi u Partiju. Jedan drug se usprotivio tome i rekao da im je Andres i dalje sumnjiv, čak misli da on održava neke veze s Nemcima preko skrivene minijaturne radio-stanice. Koješta! Taj drug se pita, a i svima je čudno, kako to da nas Nemci svakodnevno prate u stopu. Tek što stignemo na neku planinu, a za nama dojuri "Princ Eugen". Ali ne treba nikoga sumnjičiti.

Prva četa je kaznila Jera ukorom. Bio se zaboravio, tražio je od seljaka čašicu rakije.

Izgleda da su Nemci otišli. Milan Jović polazi u izviđanje. Vazda je njegova desetina najsmelija. Slede ga Andres, Draško, Todorović.

Toplo je. Rado bih skinuo bluzu i ranac. Ali noći su hladne, kišne. Nisu dovoljni ni šinjel, ni ćebe. Oseća se miris konjskog bosiljka. Povetarac ćarlija, zrikavci obrazovaše orkestar i započeše koncert. I to mi smeta.

Milan Todorović dovodi kurira bataljona "Garibaldi". Pietro se smeši, pruža nam cedulju — veza je uhvaćena. Pita za Andresa, dobri su drugovi. Pružamo mu parče hleba. Nećka se, a onda uzima. Odlazi u svoj bataljon

— I mi juče ne održasmo konferenciju? — reče Steva započinjući razgovor.

— Obeležili smo taj dan borbom. Tek smo doputovali s planine Vranice i sa Suhog Jezera ...

Misli mi se vratiše na 1941, kada su Nemci prešli granicu sovjetske zemlje. Po ravnicama Posavine i Tamnave, u blizini Beograda, rodi oe Posavski odred i naraste u oktobru na preko tri hiljade boraca.

Šta reći za smrt Duce Živkovića? Beogradski đak - Skojevac. Visok, crnomanjast, s tankim, crnim brčićima. Kretao se sa bombašima. Poučavao nepismene da čitaju. Pevao u horu. Radovao se porciji kačamaka i skroba. Pričao o sestri i porodici. Imao je skromne planove. Da postane lekar. Da leči i usreći sve ljude. Leži u Bosni. Kazaćemo njegovoj sestri ...

A Miša Mihajlović? Pogibe na Sitnici. Svaki razgovor je završavao: "Pričali su mi drugovi u Beogradu... Dobro sam zapamtio iz Beograda... Kada budemo stigli u Beograd..Bilo je to simpatično. Lepo je pristajalo mladom komesaru.

Ovih dana sam susreo neke drugove s kojima sam duže vreme bio u jedinici. Jezdimir Rakić, Nada Marković, Jova Penčić, Milivoje Katić, Milosav Matić, Radmila Jovanović Keka, Velja Miladinović. Velja je sa 10. divizijom. Ne nosi više bradicu, ali ga skoro svi zovemo "Pop".

— Ma, ne znaju oni da počinje ofanziva sa istoka, juga i zapada. Saveznici proširuju mostobran u severnoj Francuskoj.

— Neće to ići tako brzo, brale. Znam ja da su ih Sovjeti dobro potprašili i da ih gone i prema Finskoj, ali može da potraje to, velim, još ovoliko.

Prekide nas mitraljeski rafal. Jović je zašao iza nemačke jedinice koja je pohrlila ovamo. Jurišaju. Todorović gađa iz pištolja, Steva iz mašinke. Opet nam gine jedan mitraljezac. Mirni, tihi mladić s mora. Stižemo samo da ga zakopamo i odamo mu poslednju vojničku počast. Sinoć je pevao dalmatinske pesme i dugo pričao o moru i vožnji jedrilicom.

Dolazi Jović, okupan u znoju. Vuku Andresa Kelera, ranjen je u nogu. Oči su mu crvene, krupne jagodice još više istaknute. Pantalone i ruke krvave. Pritrčava mu Nada. Čisti mu rane, dve velike rane, i previja ga. Andres neće u bolnicu.

... Ubili su Rozu Luksemburg i Karla Libknehta — tvorce Komunističke partije Nemačke. Hitler proganja, ubija, muči i zatvara sve progresivno i napredno. Uhapsio je i uništava Telmana Ernesta, predsednika CK KP Nemačke. Još mnoge će Roze i Telmane ubiti, ali nikada neće uspeti da sve uništi i sve uguši. Ima još Harija Šihtera i Andresa Kelera. Oni su živi. Iz ruševina će početi da stvaraju, iz pepela će ljudi započeti život. Radovali bi se socijalističkoj Evropi, miroljubivoj, radničkoj ...

Andresovo lice je u znoju. Sitne kapi se kotrljaju sustižući jedna drugu. Jedva primetan osmeh se pojavljuje. Zelenkastosmeđe oči kolutaju. Traže nekoga.

— Hoću sa vama, neću u bolnicu, neću krevet, tamo nikoga ne znam, do kraja ovde — govori nam s naporom.

Borba jenjava. Marko Draško nam pokazuje traku sa rukava mrtvog nemačkog vojnika. Ispisano je: "Princ Eugen". Dokle će ta divizija da nas ganja? Oteli smo im i malu zastavu sa kukastim krstom.

— Čuvaj je, Draško, trebaće nekom muzeju kao ratni trofej — kaže mu u šali Todorović.

— More, treba meni za obojak. Nećeš me, valjda, prijaviti štabu što to činim.

Mislim na srp i čekić. Lepo ga je nositi. Simboliše zajedničku borbu radnika i seljaka, a i "Princ Eugen" strepi od tog amblema. Zaista smo se radovali, kao i Andres, kada su nam drugarice stavljale taj znak na partizanske kape. Svaki novajlija je to tražio više nego parče hleba.

— Hoću na kapu srp i čekić, hoću da budem proleter. hoću da ostanem sa vama — govorio je i Andres.

Andres Keler^[4] se klati na konju. Oemehuje se i peva na nemačkom. Na njemu je partizanska uniforma i titovka. Sad vidim zvezdu sa srpom i čekićem.

^[1] Имре Кон.

^[2] Фране Јелавић био је теже рањен. Том приликом је изгубио свест и болничарка је сматрала да је мртав. Међутим он се сутрадан повратио и уз помоћ чобанина пронашао болницу 3. крајишке бри- гаде, излечио се и остао жив.

^[3] Не бежите! Ово нису бандити, ово је војска народна, про- летерска, за све народе и вере, за све људе спас. Доле рат, жи- вели аслободиоци, живео мир!

^[4] Андрес Келер је учествовао са Београдским батаљоном У ослобођењу Београда и другим борбама. Никад није затајио. Био је међу бољима. Борио се и на сремском фронту. Поново је рањен на положају код села Ђелетовца, Сви су изгледи да је, после завршетка рата, отишао у своју земљу.