ЧЕТА ДЈЕЧАКА   Ићи ћеш у Омладинску чету Крагујевачког батаљона — рекао ми.је једног јануарског дана 1944. начелник штаба 1. пролетерске бригаде, Љубиша Веселиновић, када сам му у Дивичанима предао спроводни акт којим смо нас неколицина били упућени из болнице 1. пролетерског корпуса у бригаду. Нисам се томе баш обрадовао. Сви моји другови, прекоморци, из мог краја, неколико дана раније отишли су у 1. црногорски батаљон. Но, уосталом, можда је овако боље: 1. батаљон је далеко у средњој Босни, а за мене, тако рећи још реконвалесцента, који сам задњих дана по високом снијегу пропјешачио тежак и врло напоран пут од Груборског Наслона преко Дрвара, Прекаје, Рибника, Мркоњић-Града и Барева, није било баш нимало примамљиво наставити пјешачење завејаним стазама, спуштати се и пењати кањоном ријеке Угра. А Крагујевачки батаљон је ту близу, у Булићима крај Јајца. Омладинска чета није била на окупу. Чак ни у команди нисам никог нашао. Сви су били на положају. Сачекао сам у тијесној, прегријаној соби, у којој није било никаквих знакова да је ту команда неке јединице. У углу, на прегршти сламе, с торбицом под главом и каишем од пушке умотаним око руке, лежао је дјечак. — Ја сам курир, зовем се Рајко — рече ми пруживши ми руку. — Баш сам дошао с положаја са поштом за штаб батаљона и за пола сата се враћам. Можеш и ти са мном, ако хоћеш. Зар са овим дјечаком да идем на положај? — помислио сам. Па ипак, када му дају пошту, значи да имају повјерења у њега. Већ мјесец дана сам у Омладинској чети. Чудно је то како се осјећање мијења. Признајем, првих дана сам се осјећао мало нелагодно. Борци су све сами младићи, готово дјеца. Ја сам са својих двадесет година, чини ми се, најстарији у чети. Команду чете сачињавају Ћебо, Никица, Перо Пишмо (ваљда му је то надимак) и Тука. Сви су врло млади. Водник ми је Ратко, десетар Жижић. У десетини са мном су Ибро, Јово Којић, Драго Трипковић, Душан Остоја и Недељко Марасовић. Драго и Душан су дјечаци, немају, вјероватно, ни петнаест година. Нико од нас није служио војску. Па како ли онда чета ратује? Већ прва борба је растјерала моје сумње. Нијемци су нас 27. фебруара у селу Булићима напали из Јајца. Изненађење је било кратко, а затим се чета снашла. Посматрао сам омладинце како сталожено, готово рутинерски, као прекаљени борци, штите један другог у повлачењу и како затим десетина Драгића Вукића врши обухват са сјеверне стране угрозивши непријатељев бок. Гледао сам малог Јовчу Ђурића како погнут трчи преко оранице вукући сандучић муниције, док око њега праште меци. Са дивљењем сам посматрао моје другове како на крају борбе, као да се ништа није десило, разговарају о обичним стварима — поцијепаном туру Азиса Ивановића и пробушеној порцији Марка Слишковића. Велика су ово дјеца — ни права борба са есесовцима их није узбудила. А са колико жара, усклика и узбуђења се њихови вршњаци тамо, гдје рата нема, играју "жандара и лопова", "каубоја и Индијанаца!" Двадесет седми март. Јутрос сам говорио чети о трогодишњици свргавања срамног Пакта... Предвече стојим на заравни Голе планине по којој ледени вјетар у налетима разноси снијежну прашину. Свуд уоколо дубок снијег, чија бјелина замара очи. Хладноћа је тако јака да ни скакутање у мјесту не помаже. Доље, позади је Барево, у коме је наша чета. Мали Драго и ја смо овдје већ три сата на обезбјеђењу. Речено нам је да будно мотримо у правцу Јајца како нас непријатељ не би изненадио. Постаје све хладније, а вјетар је тако јак да је већ готово немогућно стајати на чистини. Добро би било заклонити се мало у завјетрину. Предлажем то Драгу, али он ме пријекорно одбија. — Па иди бар ти, заклони се, ја сам старији и боље ћу издржати — обраћам му се више с молбом, јер сам примијетио да се његово мало и слабашно тијело почело кочити од хладноће. Одбио је. Просто је несхватљиво колика се упорност и свијест крију у том младом бићу, које је прије времена постало човјек, борац. Погледао сам га и примијетио у његовим очима сузе, праве дјечје сузе. Па ипак — храбри борац је остао дијете, помислио сам. Већ смо упознали сваку стазу на Лисини. Толико смо дуго на положајима на овој планини да нам се чини да познајемо и евако дрво, увалицу, камен. Доље, испод нас, у рупи, шћућурио се Мркоњић-Град, а иза нас су голе шуме. Сједимо око ватре уморни и неиспавани. Лица су нам гарава од дима. Ко зна колико се дуго нисмо умивали! На прошлој четној конференцији у Мрачају, другарица Манда је, као и увијек, говорила о оном "другови, што се тиче проблема хигијене, који је незадовољавајући". Било је, разумије се, и критике и самокритике, али, забога, самокритика је за конференције и састанке. Пустимо сад умивање, па ћемо на идућој конференцији опет да "самокритички иступамо". Уосталом, размишљам, то и није баш пријеко потребно — дјеца нису баш уредна у умивању ни код својих кућа, а како би то могла бити овдје, на Лисини, гладна и уморна! Сва је срећа што је чета голобрада, те се нико од нас не брије, иначе би другарица Манда морала да говори о још једном "проблему хигијене". Јутро је посљедњег дана априла 1944. Густа магла нас је обавила. Лијено се дижем да бих се одмакао до најближег дрвета. Промрзлим прстима откопчавам дугмад. Одједном десно од себе угледах неке прилике како опрезно одмичу. Нијемци! — сину ми у глави. Изненадили су нас! Доврага, куда су изашли! Нису се, ваљда, попели уз стрму увалу? Дабоме, тако то бива кад се потцијени непријатељ. Лијепо нас је командир Ћебо упозорио на некакве "трупове" који се кроз незаштићене просторе убацују у позадину. У неколико корака био сам међу борцима евоје десетине. — Повлачимо се, ево Нијемаца! — узвикнуо сам узбуђено. За тили час сви смо већ трчали ка узвишењу на којем је био наш пушкомитраљез. Зашто Нијемци не пуцају? — питао сам се. Ено их, и они трче лијево од нас, настојећи да нам пресијеку одступницу. Одједном изнад наших глава зафијукаше меци и зачу се са узвишења дуги рафал шарца. Наш добри, увијек поуздани пушкомитраљезац Блажо! Ни овог пута нас није изневјерио. То нас охрабри, те се за тренутак заустависмо. Жижић завитла бомбу у правцу Нијемца који нам се био приближио. Али нова опасност појави се и с десне стране. Готово потпуно смо опкољени, налазимо се као у мишоловци. Сад већ сасвим разазнајемо фигуре непријатељевих војника. Ту су, поред нас! Још не пуцају. Значи, хоће да нас живе ухвате! Шта сад? — лете ми мисли грозничавом брзином. — Другови, скачите низ стијену, па низ јаругу! Брзо, брзо — чусмо глас Туке, нашег помоћника комесара чете, који се одједном створи међу нама. Један за другим скакали смо у снијег и настављали да се преврћемо, ваљамо, клижемо низ стрмину. Зауставили смо се на дну јаруге и погледали се. Сви смо били ту. Али — где је Тука? Тука је остао горе. Жртвовао је себе ради нас, он — секретар наше партијске организације. Сутрадан је Крагујевачки батаљон стајао окупљен на коси изнад села Мрачаја. Поредраке лежало је у шаторском крилу тијело друга Туке. Неко је говорио о средњошколцу из Ступа код Сарајева, о узорном партијском раднику, о Омладинској чети. Не сјећам се ко — можда комесар батаљона Лука Божовић или његов помоћник Шево. Омладинци су пришли и спустили тијело свог најбољег друга. Нисмо плакали. То не приличи нама, мада је то својствено дјеци. А ми нисмо били обична дјеца. Синоћ смо ушли поново у Мркоњић-Град. Наш вод је улазио у прве куће кад су Нијемци напуштали град и одлазили у правцу Јајца. Били смо страховито уморни. Јутрос смо већ орнији. Испод нас цестом пролази дугачка колона 13. крајишке бригаде. Она иде ка Јајцу. Ми смо се већ раскомотили. Изуо сам ципеле (ваљда, послије недјељу дана), оставио обојке да се осуше и скинуо чакшире да их Манда окрпи. Огрнут ћебетом, сједио сам на клупи. Одједном граната удари у зид. Затим се зачу нова детонација, трећа четврта ... Крајишници се враћају журно и нестају иза окуке. — Ево Нијемаца! — узвикну Ђуро Маџар. Зачу се брујање тенка који се помаљао иза окуке. Борци излетјеше кроз врата и појурише преко ливаде да би се дохватили плота. Зграбих чакшире, блузу, шињел, цокуле, пушку, торбицу, и бое, тако рећи главачке, сунух кроз врата. Како ли сам све то стрпао у руке? А још сам морао и да придржавам гаће? Трчао сам као без главе ка плоту. Митраљески рафал је подигао траву иза мојих стопала. Стигао сам задихан до плота и угледао другове како се ваљају од смијеха. Јучерашњи дан био је веома напоран. Изнад села Прекаје издржали смо веома јак напад Нијемаца. У шумама негдје иза нас у правцу Црних Потока налазе се Врховни штаб, Авној, стране војне мисије ... Идемо стазом кроз густу стољетну шуму. Осјећамо да се налазимо у тешкој ситуацији. А по чему — то нико не би могао објаснити. Борац то некако инстинктивно осјети, "намирише". Можда по учесталом доласку и одласку курира, честим договарањима команди чета, одвајању од радног вода и коморе, који се, кад је "густо", прикључе некој већој позадинској јединици, или — враг би га знао по чему!... Избисмо на мали пропланак. На ивици доста људи. Некако су чудно обучени. То су, сигурно, стране мисије, помислио сам. Наиђосмо крај њих. Посматрали су нашу колону. Крећемо се журно даље. Овом сам стазом пролазио прије пет мјесеци. Она ту, иза првог превоја, скреће у лијево и спушта се ка селу Потоци. У њему су сада Нијемци које задржавају неки дјелови Треће крајишке бригаде. Јасно се чују њихови митраљези. Па куда ћемо? Куда ће цијела ова колона? Иза нас, у Прекаји су Нијемци; испред нас, у Потоцима, опет Нијемци — свуда проклете Швабе! Одједном на челу колоне наста неко комешање, дошаптавање. Водник Чанак опомену Љуба који је, по свом старом обичају пребацио пушку преко рамена као тољагу држећи је за цијев, да је носи "по војнички", са кајишем преко рамена. Чему сад одједном то, помислих. Па ни Чанак није баш у том погледу неки "војник". Мислим да не би знао ни прописно да стане "мирно". Додуше, то у јуришу није могао ни да научи. И тада мој поглед скрену десно, тамо куд су и остали погледали ... И би ми у трен све јасно. То је Тито! То сам, ваљда осјетио и прије него се мој радознали поглед задржао на човјеку који је сједио испод стољетне букве, на неколико корачаја изнад стазе ... Нисам га поштено ни погледао, ни ухватио његов лик да бих га запамтио, упио у себе, сачувао у сјећању заувијек, јер га од мојих очију заклони честар. Овај ме призор, који је трајао само трен, толико узбудио и, рекао бих, изненадио ... Можда мало и разочарао ... Он, Врховни командант, сједи ту, на земљи, наслоњен на рапаву кору стабла ... Тако просто, тако обично! Замишљао сам да другојачије изгледа у једном Врховном штабу. Али, забога, тргох се: шта ту има чудног? То је Врховни штаб наше, партизанске војске. Ништа није необично што се налази у непосредној близини Нијемаца, чији се гласови и пуцњи чују из увале. Необичније би, сигурно, било да је другачије... Нагло смо скренули са стазе и посједали у траву. Само ми, омладинци. Остале чете су продужиле даље. Убрзо нам је економ подијелио богато следовање. "Часна ријеч, ово је Тито наредио да се Омладинска чета одмори и нахрани" увјеравао ме је Мирчета наш нови замјеник комесара. "Познао нас је, зна он Омладинску чету још из Фоче". Сви смо вјеровали да је тако. Можда је, заиста, и било тако. Били смо у заштитници и повлачили се из Тријебојева ка Подрашници. За нама су наступали четници. Испред нас је прошла болница 13. хрватске пролетерске бригаде и њен интендант нам је оставио готово пун казанчић куваног пиринча. Како је био укусан, па још и заслађен! Брзо смо се заситили, а у казанчићу је остало још доста. Шта ћемо са њим? Нико неће да га понесе. Неко је предложио да га оставимо насред цесте са цедуљицом на којој бисмо написали: "Биједници, ако вам није стигло усташко сљедовање, ево вам да видите шта једу партизани!" Иначе, порције су нам увијек празне. Уосталом, у десетини имамо само три порције. У ријетким приликама, када се хранимо са казана, служимо се њима на смјену. Сада могу открити тајну, јер нам више не пријети опасност да ћемо на партијском састанку бити критиковани — били смо, понекад, и добри "пикиранти!" Разумије се, кад се удаљимо од батаљонских казана. У таквим приликама када наш вод избије на положај, први задатак који водник Чанак изда јесте, зна се, да опробана тројка сиђе у село и "прикупи податке о непријатељу". Она је то врло успјешно изводила, "не скрећући с линије", по којој није било тако једноставно ићи. Својим смерним држањем, дјечачким изгледом и испосничким лицима, она је успјевала да не остави равнодушним ни тврдим никога. Нешто касније "подаци" се ваде из њихових торбица и на равноправне дијелове подијеле. Тајну смо добро чували. А можда то није ни била тајна? Можда су и у команди чете и у штабу батаљона знали за њу и гледали нам кроз прсте. — Шта ћете, млади су још, готово дјеца — можда су тим ријечима у штабу оправдавали своју болећивост. Био је 23. јун. Цијела бригада је кренула с Башаринца ка Мравињцу. У претходници је наш батаљон, а испред њега Омладинска чета. На челу је наш вод. Идемо опрезно, на одстојању. Одједном, готово се сударисмо са Нијемцима. За терен, тајац. Гледамо се изненађени. Никад нисмо били тако близу једни другима. Марко се први снађе и леже потрбушке иза свог пушкомитраљеза. Нијемци нестадоше у честару. — Брзо горе, десно, пожурите за мном — чу се командир. Избиемо на врх. Ништа се не види од дрвећа. Командир нам објасни да морамо збацити на јуриш непријатеља и пошто-пото ослободити пролазак бригади. — Гдје је непријатељ? — питамо се. Знамо да је негдје доље испред нас. И ништа више. Кренусмо развијени у стријелце. Неко са лијеве стране викну: — Ура, пролетери! Ура омладинци! Прихватисмо громко. Погријешили смо, помислих, кад нас обасу ураганска ватра из више митраљеза. Није требало да се откријемо. На пола пута се не смије стати. Само напријед! Али куда, кад не видимо непријатеља? Није важно, напријед, само напријед! Тамо је он, сакривен негдје иза дрвећа. Читав сноп свијетлећих метака долете и прохуја између нас. Паде Ибро Семић, наш пушкомитраљезац. Добрила се ухвати за ногу из које поцури крв. Шта је са другима, никога не видим? — Напријед, другови! Јуриш, омладинци! — настављамо да вичемо и јуримо напријед између дрвећа и метака. Избисмо на малу зараван. Спазисмо како Нијемци бјеже и замичу у шуму, оставивши неколико натоварених коња. Чудан је ово јуриш био — без метка, без бомбе. Јуриш омладинаца на прекаљене војнике дивизије "Принц Еуген". А завршио се побједом младости. Никад нисам био тако узбуђен као тог дана код Бусовачких стаја. Двадесет пети јун. Опет идемо да пређемо неку цесту. И опет ћемо, сигурно, наићи на ту проклету дивизију "Принц Еуген". Ноћ смо провели под дрвећем на киши. Мокри смо до коже... — Омладинци, напријед, брзо! — преноси се колоном. Ето ти га, враже, чују се шарци. Значи, нисмо се преварили! Готово трчећи изађосмо на косу, а затим се спустисмо стотинак метара и заустависмо иза дебелих стабала. Сви смо у линији и нетремице гледамо испод нас. Лијево је Краљевачки батаљон. И тамо се чује борба. Ево Нијемаца, наступају и ка нама. Лијепо се виде како се у стрељачком строју полако, ваљда због успона и тешких телећака на леђима, крећу ка нама. Све су ближе. Посматрам једног који иде ка мени. Доста је стар и пење се с напором. На дати знак отворисмо ватру. Нијемци полегоше. Нисам сигуран да сам погодио "мог". И онда настаде, као и обично, оно дуго и мучно препуцавање. Изненада наста неко комешање лијево од нас. Један за другим борци почеше да се повлаче. Непријатељ је потиснуо Краљевачки батаљон и избијао је на косу. Настала је критична ситуација. И ми се морамо повући. Командир изда наређење, и један за другим борци се почеше повлачити. Нијемци испод нас то осјетише и појачаше ватру. Десетина са којом сам се и ја затекао остала је да се посљедња повуче. Мислим да су то најтежи тренуци када с посљедњом групом остајеш на положају и штитиш повлачење својих другова док непријатељ већ почиње угрожавати бокове. Осјећаш да је вријеме да се и ти повучеш, чак ти се чини да је задњи тренутак за то, па и да је можда већ касно, а остајеш и даље на положају чекајући команду. Гледаш испред себе и пуцаш, а бацаш поглед и назад, и лијево, и десно да би видио јесу ли другови довољно одмакли, да ли је непријатељ већ иза тебе. Напрегнуто и нестрпљиво очекујемо команду. И она је, најзад, допрла до нас. Чули су је, сигурно, и Нијемци јер су, у тренутку кад смо се дигли и појурили узбрдо, отворили јаку ватру. Чули смо и њихове узвике. Ту, иза нас ... Зар су тако близу? Јуримо између стабала задихани. Проклета борова шума! Кроз њу поглед далеко допире. Нигдје жбуна који би могао сакрити од погледа непријатеља. Само да избијемо на брдо. Још педесетак метара... Поред мене је Велетовац, младић из Санџака. Одједном паде, као да се спотакао. Зауставих се. Страшно! Погођен је у врат, а у грлу је зјапила рана. Зачудо, није било много крви. Помогао сам му да се подигне. Нешто је говорио, али је, уместо звука, ријечи, из његовог грла допирало само кркљање. Али су зато очи говориле више и рјечитије. Заплашен, избезумљен поглед је вапио: не остављај ме! Педесет метара сам га вукао, придржавао, храбрио, молио да истраје. Педесет метара сам био у мучној, веома мучној ситуацији. Осјећао сам да смо обојица изгубљени. Размишљао сам шта да урадим. Био сам увјерен да је са њим готово, да неће остати жив. Па зашто се око њега задржавам и доводим у ситуацију да будем и сам убијен или ухваћен? Има ли то смисла? Разум ми је говорио: треба спасти себе јер њему ионако нема спаеа. Можда је најбоље ријешити се на најтежи корак — прекратити му муке? А нешто друго се противило томе: ипак, ипак, истрај. Још мало ... Друга треба спасти. Можда ће издржати. Признајем — и његов грчевити стисак око моје мишице, и његов поглед који је молио, преклињао — дали су ми снаге да истрајем. Био сам као у бунилу. И побиједила је љубав. Она права, људска. Она која се рађала и развијала у партизанској десетини, у уморној колони која се поспано вуче беспућем, на застанку кад се димови цигарете дијеле, у колиби кад су се прозебла тијела покривала једном кабаницом ... Изашли смо на врх. Срећом, прије Нијемаца Сачекали су нас борци Краљевачког батаљона и помогли ми да рањеника пребацим до њиховог превијалишта. Велетовца више нисам видио, мада сам чуо да је остао жив. На партијском саетанку, у анализи протеклих борби? истакнуто је да је у Омладинској чети, као и обично, другарство било на висини. Учинило ми се да је мало речено. Пели смо се уз Враницу. Ноге су се једва дизале. Како дуго већ идемо гладни, неиспавани, то више не знам. Дању се тучемо са Нијемцима, а ноћу маршујемо, да бисмо ујутро поново ступили у борбу. Дође на мене ред да носим пушкомитраљез. Пребацих га преко рамена и наставих на зачељу колоне. Каиш ми жуља мршаво раме, а зној цури с лица на овој јунској припеци. И торбица ми је отежала. У њој вучем још од Мркоњић-Града Марксов "Капитал". Ова дебела и тешка књига је својина чете и ја сам, као одговорни за културно-просвјетни рад, задужен за њу. Право рећи, и не знам зашто је носимо кад је нико не чита. Ваљда због љубави и поштовања према њеном писцу. А у мојој торбици је она заузела готово цијелу запремину, тако да не могу ставити комад хљеба или меса у срећним приликама када до њега дођем. И тако, вучем се уморан за колоном. Све је стрмије, а ја све уморнији под теретом пушкомитраљеза и "Капитала". Обје ствари више не могу носити, сувише ми је тешко. Нешто морам одбацити — а шта? Пушкомитраљез, свакако, не, он је у овој нашој борби потребнији. Засад нам ова књига није тако потребна. А кад се заврши рат, штампаћемо је за свакога. Умиривши оваквим размишљањем своју савјест, скренух са стазе, кришом извукох књигу из торбице и спустих је испод грма. Не знам да ли је Марксов "Капитал" икад излазио на већи планински врх. Нико није примијетио да је на Враници остао Марксов "Капитал", нити је доцније питао шта је било с њим. Сталне борбе су заокупиле нашу пажњу, а ускоро сам отишао из чете. Ето, таква је била моја, Омладинска чета! Чета голобрадих дјечака и младића из Србије, Босне, Далмације, Црне Горе и Санџака. Чета бомбаша, храбрих бораца, ведрих, насмијаних младића, спремних за шалу и задиркивање. Чета понекад неозбиљна, враголаста, али кад затреба и озбиљна, чак и превише. Чета у којој су са састанка Скоја одсуствовали само комунисти. Чета која је и по својој доби и по броју могла бити један разред неке средње школе. Да није било рата. Мишо ЛЕКОВИЋ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument