PO BOSNI VALOVITOJ   Dva puta sam bio na spisku boraca za 1. proletersku. Prvi put, uoči njenog stvaranja, decembra 1941. godine, kad se vršilo dobrovoljno upisivanje. Nije mi uspelo da se tada svrstam u njene redove — brisali su me zato što sam bio ranjen u ruku. Drugi put, posle rasformiranja 1. prekomorske brigade u Drvaru, imao sam da biram: da li ići u Crnu Goru ili u 1. proletersku brigadu? Nakon raspoređivanja u Drvaru krenuli smo prema Oštrelju železnicom, našom, partizanskom, što je svima osobito godilo. Od Oštrelja smo pešačili preko sela Medne, varošice Mrkonjić-Grada i dalje do Skender-Vakufa. Nedaleko od sela Podrašnice četnici su nam smakli Pavla Vujicu i još jednog druga, koji su bili zaostali iza kolone. U toku ovoga puta prešli smo Vrbas preko privremenog partizanskog mosta ispod sela Bareva, a jedno veče smo konačili i u selu Melinama, mestu Davida Štrpca, junaka Kočićeve satire. Posle dolaska u Skender Vakuf, sa grupom drugova raspoređen sam u 2. bataljon, koji se nalazio na odmoru i oporavku posle borbi u šestoj ofanzivi. Odmah su nas uključili u politički rad i vojnu obuku, koja se sastojala u tome da se svi borci nauče da rukuju oružjem kojim je jedinica raspolagala. Politički rad je obuhvatao upoznavanje s događajima na osnovu radio-vesti, koje su odnekud svakoga dana stizale, povremeno održavanje predavanja i izdavanje bataljonskog lista džepnog formata, rađenog u četiri primerka na pisaćoj mašini. Zvao se "Juriš proleteri". Nismo se usuđivali da odmah primamo zadatak održavanja predavanja, ali smo učestvovali u diskusijama i u pisanju članaka za list, a drug Vojo Pekić radio je i na tehničkom uređivanju lista. Početkom februara 1944. godine naređen je pokret prema Kotor-Varošu. Toga dana stigli smo do planinskih sela više Čelinca, kod Banje Luke, gde smo prenoćili. Sutradan smo nastavili pokret planinskim grebenom iznad Čelinca prema Jošavci. Kad smo prilazili mostu na Vrbanji, dočekali su nas retki pucnji sa jednog brežuljka na desnoj obali reke. Ipak smo odlučno nastavili nastupanje. Naš zadatak je bio da očistimo teren od četničkih bandi pod komandom Drenovića, koji se hvalio da sa svojim korpusom može da "dočeka" 1. proleterski korpus! Pošto je štab naše brigade za ovaj pothvat angažovao samo 1. i naš 2. bataljon, bilo nam je jasno da je priča o snazi četničkog korpusa samo političko-propagandna smicalica, a to su potvrđivali i oni kukavički pucnji. Naše čete su streljačkim strojem za tili čas ovladale položajima sa kojih je neprijatelj zapucao, pa se pred nama ukazala nova uvala, a onda opet novi bregovi. Sa dostignutih položaja po delovima smo se spustili u dolinu i popeli na bregove, po kojima je bilo kuća. Dalje se pružala planinska zaravan, delimično čista, a mestimično pokrivena šumom. Sve zastrto snežnim prostiračem. Tu i tamo primećivala se po koja bradata prilika. Pucali smo, ali su se nalazili na znatnom odstojanju, pa je naše pucanje bilo bez dejstva. Starešine su ubrzo naredile da se obustavi svako puškaranje i da se zadržimo na dostignutim položajima. Pregledali smo kuće i pokazalo se da smo četnicima oteli bogat ručak. Raspoređeni smo po kućama. Sa svakom desetinom vodni i četni rukovodioci. Sa mojom — bio je zastavnik Božo Drča, stari krajiški borac, komandir voda, a dopali smo u kuću jednog starca i starice. Domaćin se stalno tresao, žalio se na groznicu, mada je u kući bilo vrlo toplo. Zaokupili smo ga raspitivanjem o porodu i sličnom, ali se on branio veštim odgovorima i stalno nam stavljao do znanja da nije siguran koja smo i čija vojska. Dosadi to Drči, prekrsti se i stade ga uveravati da smo mi proleteri, ali čiča još ne veruje. Onda se i ja umešah. Ipak se starac na kraju uveri, otvori vrata, ode u sobu i viknu: — Baba, donesi onu bukliju i čašu! Ona se brzo pojavi s drvenom čuturom i čašom, iz koje stari izduva prašinu, nasu rakiju, nazdravi i iskapi prvu čašu s objašnjenjem "da ne sumnjate e je kakva prijevara", pa zaređa s čašćavanjem. Zatim zapovedi babi da spremi puru i dobro je zamasti, a mi se raspričasmo o ratu i koječemu drugom. Ispostavi se da stari ima sina jedinca koji je pobegao s četnicima ispred nas u pravcu Crnog Vrha, a da je on u "Vranjinoj vojsci" bio podoficir i da je, navodno, dobro potkovan u vojnim pitanjima. Sutradan nastavismo pokret do sela Ljubatovaca. Odatle smo krstarili po okolini, otkrili smo ponekog četničkog jataka koji je živeo skriven i dobro motrio na naše kretanje, pa preko svojih veza dostavljao podatke u Banju Luku — Nemcima. U jednoj kući u Crnom Vrhu otkrili smo i skrivenu arhivu crnovrške četničke brigade, na čijem je spisku bilo sto osamdeset lica, a od toga veći deo takvih koji su ostali kod svojih kuća, ponašali se lojalno prema nama, a neki i sarađivali. Dobivali smo dva-tri puta podatke da se u nekom od sela nalazi četnički glavešina Drenović i hitali smo tamo, a kad bismo stigli, ispostavilo bi se da je malopre pobegao u neko drugo selo, i tako redom do spoljnih obezbeđenja same Banje Luke. Posle desetak dana bavljenja na ovom terenu vratili smo se istim pravcem kojim smo i došli. Uz put smo se sukobili s četnicima iz Čelinca i saterali ih u samo naselje, a onda naetavili svojom marš-rutom u rejon Jajca, gde smo stigli posle nekoliko dana. U rejonu Jajca i Mrkonjić-Grada ostali smo do 25. maja, dana desanta na Drvar. Vršeći obezbeđenje prema Jajcu, koje su držali Nemci, tada smo sa njima imali dva sukoba. Prvi put su nas napali uz snažnu podršku artiljerije i doprli pozadi Mrkonjić-Grada, a onda je usledio naš protivnapad i njihovo povlačenje u Jajce. Tom prilikom su mineri 1. proleterske zakopali mine na putu Mrkonjić-Grad—Glamoč, pa su naišla dva tenka i pretvorila se u nepokretnu gvožđariju. Drugi put su nas napali nadmoćnijim snagama i ovladali Mrkonjić-Gradom, a mi smo se zadržali na okolnim položajima. Držali smo predstraže danju i noću. Jednom prilikom izvršili smo prepad na Mrkonjić-Grad i položaje duž kolskog puta za Jajce, koji su obezbeđivali četnici. Razjurili smo ih i postavili mine u podlogu kolskog puta, ali grad nismo uspeli da zauzmemo, pa smo se povukli na polazne položaje. Tokom dana došlo je pojačanje od Jajca. Jedan tovarni konj je nagazio na minu i odleteo u vazduh s tovarom, a stradalo je i nekoliko nemačkih vojnika. Njihovo uporno držanje Mrkonjić-Grada imalo je veze sa desantom na Drvar. Jednom su nam bili pripremili iznenađenje, u selu Šilovima sa svojim "trupomi, oko šezdeset ljudi, naoružanih pretežno automatskim oružjem. Bio je maglovit dan, prepodne, vreme smenjivanja na položajima između našeg i Kragujevačkog bataljona, koji je tek bio došao sa odmora. Posle prvog iznenađenja, sredili smo se i proterali "trup" prema Mrkonjić-Gradu. Odmarali smo se u selu Gerzovu sve do 25. maja popodne. To vreme smo proveli u živom političkom radu, u sastavljanju džepnih novina, spremanju i prikazivanju pozorišnog komada "Jazavac pred sudom" i sličnom. Prikazivanju "Jazavca pred sudom" prisustvovalo je i mesno stanovništvo, a po završetku jedan odbornik, bistar seljak, našali se: — Što ti ova naša vojska uživa: narod je hrani, a ona pravi zabave! — Što ne stupiš u vojsku kad ti se tako sviđa naš život? — dočeka ga intendant. Dvadeset petog maja pre podne naša se četa odmarala ispod grupe starih hrastova, kad naiđe velika formacija aviona. Nagađali smo kuda će, ali niko nije pogodio. Po podne, tek što sam bio završio predavanje za bataljon "Uloga monarhije u Srbiji i Crnoj Gori", kad dojuri, sav zajapuren, kurir štaba brigade i uruči pismo komesaru bataljona Mašanu Milutinoviću, a ovaj ga ustupi komesaru divizije Vladi Nšekiću, koji je bio došao u obilazak bataljona. Pošto ga pročitaše i posavetovaše se s komandantom bataljona Dušanom Popovićem i pomoćnikom komesara Lukom Šćepanovićem, Popović naredi žurno spre— manje za pokret. Pozvaše komande četa na dogovor. Ubrzo nas postrojiše komandiri četa i usiljenim maršem krenusmo u pravcu Sokolca. Počela je borba koju smo vodili punih šest dana, bez odmora i sna. Naši bataljoni, na predstražnim položajima, vodili su borbe od prvog dana od samog jutra. Nemci su polako i uporno nadirali. Najveći uspeh postigli su prodorom uz dolinu oko reke Plive do Sokolca, gde smo se u sumrak sukobili. Puškaranje je trajalo cele noći. U svitanje smo se povukli na planinsku zaravan Dragnić-podovi. Neprijatelj nas je pratio u stopu. Zadržali smo se čitav dan na ovoj zaravni. Bilo je juriša i s jedne i s druge strane. U jednom jurišu poginuo je delegat voda zastavnik Janko Jovićević, moj stari poznanik, čija su braća i sestra još pre rata bili poznati komunisti. Desno od nas vodio je borbu Prvi bataljon, a levo ostali bataljoni naše brigade. Čitava divizija je uporno zadržavala nadiranje neprijatelja. U zoru sledećeg dana povukli smo se na nove položaje u šumovitoj planini. Tako smo sve do početka juna sačekivali neprijateljeve snage, koje su oprezno nastupale, pružali im otpor po nekoliko časova, a onda se prebacivali na nove položaje. Naša taktika se sastojala u zadržavanju neprijatelja, uz postepeno uzmicanje na nove položaje. Tih dana, u jednom susretu, pustili smo ih na jurišno odstojanje, a onda je komandir moje čete Vojo Darmanović pitao: — Ko je tamo?! — Prva proleterska, Prvi bataljon! — javio se valjda neki folksdojčer. Pošto smo znali da je 1. bataljon na našem desnom krilu, osuli smo po njima najžešću vatru. Za nekoliko minuta začuše se jauci i nasta bežanija niz pošumljenu padinu planine. Pričekali smo neko vreme, onda nas je na položaju smenio 5. bataljon, "Garibaldi", a mi smo pošli levo na nove položaje. Tamo smo opet dočekali Nemce na sličan način. Odbili smo nekoliko njihovih juriša. Uto je pao mrak i borba je prestala. Odnekuda su se pojavile komordžije, prvi put posle odlaska dz Gerzova — posle šest dana! Doneli su nam dosta skuvanog pirinča i mesa. Pošto smo pojeli dragocen obrok, šapatom je naređeno svijanje u kolonu za marš. Zatim nam je saopšteno da smo na zadatku obezbeđenja zaštitnice druga Tita i Vrhovnog štaba. Ako nas napadne neprijatelj, nema odstupanja, do poslednjeg! Marševali smo od oko 23 časa do sutradan oko 10 časova i stigli u rejon Mliništa. Taman smo prilegli — pojavi se eskadrila savezničkih aviona, koja nas je, zbog neobaveštenosti, zasula vatrom i nanela nam prilične gubitke. Malo kasnije napala je neprijateljevu motorizaciju u Glamočkom polju i onesposobila je za dalje dejstvo. To nam je u isto vreme skrenulo pažnju na podilaženje neprijateljeve pešadije, dobro maskirane, sa pravca Glamoča. Sa njom smo upravo vodili borbu tokom dana. Pošto me je mučio razbuktali bronhitis i pošto sam bio iscrpen od izliva krvi zbog dva lakša ranjavanja u maju, morao sam otići u divizijsku bolnicu. Boravak u bolnici razlikovao se od boravka u jedinici samo utoliko što se nismo borili u prvoj liniji, ali smo morali biti uvek pripravni za slučaj iznenadnog napada kakve neprijateljeve grupe. Bili smo gotovo stalno u pokretu. Bolničkim ešelonom rukovodio je komandir bolničke čete Božo Gardašević. Krstarili smo uvalama i planinama, držeći se šume, sve dok nismo došli na Blagajsko polje. Pošto se govorilo da ćemo biti evakuisani avionima u Italiju, u Bari, zadirkivali smo jedni druge da bolujemo od "baritisa". I stvarno, 5. juna noću sleteo je jedan avion na Blagajsko polje. U taj avion ukrcao se drug Tito sa još nekim rukovodiocima, a sutradan prebačeno je i oko sto ranjenika i bolesnika iz bolnice 1. proleterske divizije. Novak MILJANIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument