| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
Nemački desant na Drvar je propao. Tri dana kasnije, 28. i 29. maja 1944, našli smo se na položaju više Lisine i ispred Mliništa, kuda moramo proći, iako znamo da Nemci kontrolišu ovaj rejon s jačim snagama. Jutro 30. maja je bilo sveže i vedro. Ispod nas cesta vijuga kroz kotlinu, punu magle i neizvesnosti. Lepo se vide brežuljci i visoravni, od kojih nas razdvaja samo siva maglena traka. Tišina je kao i uvek pred akciju; komandiri izdaju poslednja naređenja i uputstva. Ne znam koliko dugo je trajao taj okršaj na cesti, ali sunce je već bilo visoko kada smo došli u mali zaselak u kome se smestio naš bataljon. Savladani umorom, drugovi su polegali u kućama ili na livadici ispred njih i zaspali. Sedim ispred jedne kuće, sređujem sanitetsku torbicu i mislim o jutrošnjoj akciji. Osećam se nekako čudno, ponosno, kao da je moja zasluga što Švabe tako panično pobegoše. Derviša me trgla iz razmišljanja. Prišla mi je vesela i nasmejana. U ruci je držala komade platna i lepršala sa njima. Objasnila mi je, radujući se kao dete, da je platno dobila od intendanta Rakića. — To su ostaci od padobrana, biće nešto košulja za drugove, a ja sam zadovoljna i maramicama. Treba samo da mi pomogneš da ih što pre napravimo. Ja ću porub, a ti monogram. Gledam je zbunjeno i mislim: šta će reći drugovi kad vide izvezene monograme. Ali ona ne primećuje moju zbunjenost već i dalje priča: — I tebi ću dati jednu, meni je dosta dve. Reci, hoćeš li mi pomoći? Šta si htela drugo da radiš? — Ništa — odgovorih. — Pomoći ću ti. Htela sam samo za čas da se obračunam sa "petom kolonom", znaš da nju mrzim kao i Švabe. Ona se na to slatko nasmeja. Mnogo sam volela to divno i milo stvorenje, u čijim plavim, čas kao more dubokim i setnim, čas kao nebo vedrim očima, nije bilo tajni. Često smo satima u maršu prepričavale doživljaje i utiske iz akcije, sa četnih sastanaka, izmenjivale misli o ljudima, radovale se i žalile na učinjene nam nepravde. Nemaju naši drugovi dovoljno razumevanja. Ponekad kao da uživaju da kritikuju drugarice — pričale smo. U borbi smo s njima u streljačkom stroju, previjamo ranjene, a kad se bataljon odmara, vodimo brigu o higijeni, organizujemo pranje rublja u selu, same peremo i krpimo, a zatim, iako umorne i gladne, izdržavamo nov pokret. Oni to kao da ne primećuju. Na jednom našem sastanku postavila sam pitanje drugarici Mitri: šta treba da radimo da bi nas drugovi smatrali ravnopravnima. Ona se nasmešila i rekla: — Nije to lako! Puno se morate truditi da gledaju u vama druga, a ne ženu. Ženu smatraju slabijom, mada komunisti to ne bi smeli da misle, ali, eto, tako je. Derviša je bila drug i svi su je voleli. Brigu je pokazivala prema svakom borcu. Nikad joj nije bilo teško krpiti, prati rublje po nekoliko puta, previjati rane... Kad je trebalo da ode iz 2. čete u 1., svi su se ljutili — zašto nam uzimaju Dervišu? I 1. četa je postala njena velika porodica. Govorila im je: — Ne smemo se, drugovi, smestiti u ove kuće dok ih dobro ne očistimo; ne može niko na ručak ako porcija nije čista, niti na doručak ako se nije umio. Svi su osećali da je to briga za njih, a ne neko naređenje "sanitetlija", kako su nas često s podsmehom nazivali. Kad je mali zastoj u koloni, posle napornog marša i akcije, tišinu remeti pesma "Marjane, Marjane". Čuje se blagi Dervišin glas i gitara. Milan ju je pratio gitarom, a i njegova pesma i misli često su njoj bile upućene. Vezem beli monogram na crvenoj maramici i sećam se kada sam davno, negde pred rat, prvi put vezla. Budi se uspavana mašta vezilje o sreći. Kažu da svaka vezilja tako sanja, uživa svoje snove i nikad ih niko iz veza ne pročita. Bilo je to malo zatišje, kratki zaborav. Rat kao da je negde iščeznuo, ostale smo samo nas dve, proleće oko nas, beli monogram na crvenoj maramici. Vez je već bio gotov, kada su se začuli glasovi ispred kuća: — Pokret! Prva četa! Derviša je strpala dve maramice u duboki džep talijanske bluze. Četa je otišla na položaj nedaleko od Čardak livada. Negde iza grebena čuli su se dugi rafali. Avioni su bombardovali. Kasnije smo saznali da su to bili saveznički avioni koji su greškom gađali naš bataljon. Koliko čovek doživi samo u jednom danu? Ja sam ovoga dana bila i srećna i tužna, ali tuga je pečat stavila na njega u sam zalazak sunca. Prvi ranjenici su stigli u selo, a s njima i glasovi o 1. četi. — Četa je iskasapljena od bombardovanja — priča mi drug koga previjam. — Puno je mrtvih i ranjenih. — Zašto vas nisu ranije previli? Može neko iskrvariti do sela — pitam ga. — Nema ko da previja — odgovara ranjenik. — Derviša je poginula. Dalje se ne sećam šta je on pričao. Derviša je poginula... Zašto baš ona? To nije mogućno. — Boli — kaže ranjenik dok čistim ranu na njegovoj ruci, a ja osećam da mene boli moja rana. Dervišina smrt. Ne govorim mu ništa. Derviše nema. Kažem mu da ona nije poginula, pogrešio si ti, druže! A on mi pruža dve maramice, crvene, sa monogramom. Znam da je samo jedna crvena bila, a druga bela. Sad mi je jasno zašto je i druga crvena, krv je to. Dervišina krv i njen monogram. Eto, uzalud sam se plašila: kritikovaće je drugovi zbog monograma, zbog malograđanštine! Ne, neće toga biti, ni njene pesme, ni osmeha, ni plavih očiju, koje su još tako puno želele da vide, a neće više nikad videti ni majku, ni Livno, njen mali grad. Duga i tužna kolona se kreće, napušta zaselak. Nalazim se na začelju, ispred livadice na kojoj sam poslednji put videla Dervišu. Ne mogu da se oprostim od nje, osećam kao da je tu, kao da ide s nama. Znam, kad bi srce otvorila svakom borcu u ovoj dugoj koloni, u svakom bi našla sitnu tankovijastu plavušu Dervišu Hodžić, koja je u naš bataljon došla sa svojih nepunih osamnaest godina, pri prvom oslobođenju Livna u leto 1942. godine. Đurđa ROMANO
|