| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
U vreme donošenja odluke o upućivanju boraca i rukovodilaca Narodnooslobodilačke vojske na školovanje u SSSR, januara 1944, Kragujevački bataljon je bio na položajima iznad Jajca. Skoro mesec dana trajala je opsada ovog grada. Nenaviknuti da se dugo zadržavamo na jednom terenu, bili smo nestrpljivi i u nekom stalnom iščekivanju. Događaji su se razvijali i nizali jedan za drugim veoma brzo, a mi ih, činilo nam se, nismo mogli pratiti. Kao da smo se bojali da neko ne učini nešto više od nas za oslobođenje zemlje. Izgledalo nam je da se negde na nekom drugom kraju naše zemlje, tamo gde se mi ne nalazimo, vode teže, odlučnije borbe za okončanje tog krvavog rata. Stoga smo očekivali neku promenu ili naređenje koje bi nas odvelo tamo. Mesec dana ranije je jedna grupa drugova iz našeg bataljona bila upućena u Italiju da se kod saveznika obučava za buduće tenkiste. Bilo nam je drago, a u isti mah smo bili tužni. Radovali smo se, zato što je to bio znak da postajemo snažniji i da će zbog toga rat biti pre završen, a žalostili smo se zato što se rastajemo s drugovima s kojima smo delili sva dobra i nedaće rata. Da budemo iskreni, pomalo smo im i zavideli, jer postati tenkista ili tako nešto, bio je san svakog člana našeg kolektiva. Mada smo svakodnevno vodili borbe s Nemcima, koji su pokušavali da izađu iz grada i opljačkaju okolna sela, bili smo sveži i orni za borbu. Nikada nismo osećali takvu sigurnost i blizinu naše pobede. U tim okolnostima nije bilo, činilo nam se, neumesno pomišljati, možda i snevati o nekom školovanju ili usavršavanju. Neki su drugovi davali oduška takvom raspoloženju i na taj način što su na krilima mašte, preko raznih članaka u bataljokskim džepnim novinama, već bombardovali neprijateljeve položaje iz aviona. Drugi su se, pak, "prisećali" da su pre rata leteli na ovom ili onom tipu aviona i imali čak po oko desetak eamostalnih letova. Jedan drug nam je pokazao i vidljive ožiljke kao uspomenu i dokaz na vreme provedeno u vazduhoplovstvu. Bilo je raznih šala na račun ovih i sličnih želja i pričica. Nekima su u ime štaba bataljona upućivani "zvanični" pozivi ovakve sadržine: "Da se drug Milan Đorđević Janaćko odmah javi u štab bataljona radi upućivanja u SSSR na školovanje za pilota. Pri polasku da ostavi sve naoružanje i bolju opremu". Ponekad je bila reč i o drugovima koji uopšte nisu ispunjavali ni osnovne uslove za ovakvo školovanje, jer su bili ranjavani i sa nekim nepokretnim delovima tela, ali je naređenje — naređenje, i oni su ga shvatili ozbiljno i gajili razne iluzije u vezi s tim. Drugima smo upućivali pozive, da bismo im na taj način izmamili rezerve duvana. Ovi drugovi bi nam, u oduševljenju, davali sve što bismo im zatražili. Neki su ostali bez svojih mnogo voljenih pištolja, novih nemačkih čizama, časovnika i drugih etvari, uvereni da će tamo gde budu stigli na školovanje dobiti sve što im treba. Naravno da su posle ovakvih šala takva "naređenja" primana s više nepoverenja. Zato nije čudno što smo poziv koji je tih dana upućen nama nekolicini dobro okretali i prevrtali zagledajući ispitivački kurira koji nam ga je doneo, kako bismo proverili da se, možda, iza toga ne krije neka već uobičajena šala. Tek kada smo se uverili da je poziv pravi, stali smo se radovati, presrećni što se baš nama ukazala tako velika čast da postanemo piloti i da idemo u SSSR: Skidali smo sa sebe šinjele, pištolje i drugo oružje koje smo neobično voleli i čuvali, vadili časovnike, sve rezerve duvana, pa i soli, i predavali ih drugovima i drugaricama koji su se tog trenutka našli pored nas. Kad smo stigli na zborno mesto u selo Kovačevce, kod Glamoča, bili smo nalik pre na domobrane posle zarobljavanja nego na borce 1. proleterske. Tada smo uvideli našu. grešku. Ali bilo je kasno. Nije se imalo kud. Strpljivo smo svako veče čekali transportne avione, kojima bismo se prebacili u SSSR na školovanje. A njih, kao za inat, nije bilo. To iščekivanje nam je bilo najteže. Obično smo iz Kovačevaca odlazili s puno optimizma na aerodrom "Glamoč" u prvi sumrak i s komandantom aerodroma, Sretenom Šantićem Šaletom, dreždali tamo do kasno ujutro. Od opreme za noćno sletanje i prihvat aviona, komandant aerodroma je imao samo nekoliko slabih seoskih fenjera, dobru volju i raspoloženje. Za sve vreme čekanja naćulili bismo uši ne bismo li čuli šum avionskih motora ili procešivali meteorološku situaciju i mogućnost sletanja aviona na ratni aerodrom, pokriven snegom. Skupljali smo se i stiskali jedni uz druge, gurkali n proklinjali onog ko je došao na zamisao da nam pri odlasku iz bataljona oduzme šinjele i ćebad. Izgledalo nam je da je u najtežoj situaciji bio Žarko Gudžulić Pop iz Kraljevačkog bataljona. Visok, mršav, sa krupnim crnim očima i velikim nosom na koštunjavom licu, podsećao je na bespomoćnog gavrana sa slomljenim krilom. Stalno se gurkao i tražio najtoplije mesto, a dobivao ga je pod uslovom da nam nešto otpeva, i to, po mogućnosti, iz repertoara crkvenih pesama, koje je za vreme školovanja u bogosloviji naučio. Pristajao je, i mi smo se, sklupčani oko njega, smejali i šalili i tako lakše podnosili zimu. Ispreplitali bismo i glave i noge, a u odsjaju vatre nazirale su se konture impozantnog Popovog nosa. Ovako sklupčani ne bismo dugo vremena izdržali, jer su Gale[1] (Lija) i Radmilo[2] hteli svoje krive noge da po svaku cenu gurnu negde gde je toplije. Tada bi se klupko raspadalo i nastalo ponovno "pregrupisavanje enaga". Opet bi Pop bio u sredini, a naslonjeni na njega s jedne i druge strane, Gale i Radmilo. Dok je za ovu dvojicu bio problem kako svoje krive noge da utople, dotle je Mane[3] pokušavao da zakloni i gurne negde gde je toplije svoju veliku glavu, koju mu je titovka samo jednim malim delom pokrila. Grejući se pored slabe vatre, koju je Laza Flegel[4] pokatkad džarkao i održavao, iščekivali smo avione. Steva je tumarao po aerodromu, raspitujući se na "komandnom mestu" kod druga Šaleta5 kad će ti avioni već jedanput doći i da li se tu može šta preduzeti. Ali oni ne dođoše uopšte. Doduše, "posećivali" su nas više puta, ali ne naši — saveznički, već nemački, koji bi nas, katkada, dobro potprašili. Posle punih dvadeset dana strpljivog čekanja, najzad je stigla odluka. Ona je bila nešto malo izmenjena, ali svejedno, mi nismo mnogo marili za to, jer ona je ipak nosila rešenje. Trebalo je da se odmah pešice prebacimo do obale Jadranekog mora, između Zadra i Biograda, gde su nas očekivale ribarske barke, ili, kako su ih meštani stručno zvali, leuti. I tako smo, idući ka našem moru, susretali grupice boraca upućenih na školovanje iz drugih jedinica, i slivajući se u jednu opštu grupu, krenuli na veoma dug i naporan put koji nas je vodio u ratno vazduhoplovstvo. Usiljenim maršem prešli smo put od Glamoča preko sela Rora, Velikog Tičeva, Resanovaca, Gornjeg Tiškovca, Plavna, Mrkog Polja, Kistanja, Banjevca do mora, kod Vranskog jezera. Put smo prevalili za 69 sati. Često smo prolazili kroz teritoriju koju je neprijatelj držao. Tada bismo, koristeći se bogatim iskustvom iz rata, brzo i bez žrtava obilazili i savlađivali sve prepreke na našem maršu. Prvog maja 1944. godine naš mali konvoj ribarskih barki otisnuo se od obale i zaplovio prema Kornatima, morem koje je neprijatelj kontrolisao. Bezbroj upaljenih vatara na otocima i obali svečano je obeležavao praznik rada — Prvi maj, koji su tu, nadomak nemačko-ustaških garnizona i plovnih borbenih jedinica, proslavljale naše jedinice i meštani okolnih sela. Ovaj veličanstveni prizor izazvao je u našim srcima radost i neku naročitu sigurnost. Stevan ROGLIĆ
|