| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
Šta ima novo? — Noćas su avioni bacali odeću,
komandire. Kutije, duvan i razne lekove. Čuo sam da će svi dobiti injekcije
protiv nekakve bolesti. — Ne. Predao sam raport drugu
komesaru, ali on mi je rekao da mogu ići. — Ali može doći do kakvog
iznenadnog pokreta. — Nadajmo se da neće. Ja odoh da nešto pojedem, komandire. Kurir se udalji gipkim korakom dobrog pešaka, a komandir čete leže pod drvo i ostade sam sa svojim mislima. Malo dalje nekoliko vojnika, koji toga časa nisu imali nikakvih dužnosti, ćaskali su, ili su se odmarali ležeći na travi, a pored potoka neki su prali rublje, ili se kupali. Stotinak metara severno od njih, na kosi jedne hridine koja je nadvisivala drum između Mrkonjić-Grada i Jajca, drugi deo čete bio je na straži. To je bila krajnja tačka slobodne teritorije i trebalo je posmatrati pokrete Nemaca i četnika da bi ih sprečili da ne povrede granicu. S vremena na vreme došlo bi do čarki s četnicima koji bi pokušali da opljačkaju poneko selo, ali te čarke nisu bile značajne. Nemci su trenutno držali drum; četnici su bili svesni da ne mogu bez posledica zaći na slobodnu teritoriju. Komandir čete, dvadesetogodišnji mladić sa crnom bradom, koja je njegovo dečačko lice činila ozbiljnijim, utonuo je u razmišljanja o kratkom razgovoru koji je maločas vodio s jednim od kurira koji se tek vratio iz štaba bataljona "Garibaldi". Ovaj se bataljon borio rame uz rame s jugoslovenskim partizanima i bio je sastavljen od bivših talijanskih vojnika svih rodova oružja. — Hej komandire, kako si? Bio je to Vinko, "doktor" bataljona. Dobar momak, jedan od retkih Jugoslovena u bataljonu "Garibaldi". Prozvali su ga "doktor" zato što je kao student veterine jedini umeo razlikovati aspirin od sredstava za čišćenje. — Zdravo, Vinko. Kako ste vi tamo? Odavno nas nisi posetio. —
Šta ćeš! U ovo doba bataljon se ne odmara ... —
Pa ipak je manje aktivan od nas! —
Pa, u redu! Neka bude. Ali ja idem na tečaj u divizijsku bolnicu i pokušavam
da štogod utuvim. U medicinu se mnogo ne razumem, znaš. —
Da, znam, ali zato imaš mnogo dobre volje. A ako i ne znaš mnogo, znaš ipak
mnogo više nego svi mi zajedno ... —
Kako su momci? —
Dobro. Onaj akutni period nostalgije za Italijom već je prošao, a i ne gine se
tako mnogo. Zima je, eto, već pri kraju i više nema opasnosti od smrzavanja. U
komandi su se brinuli da se ove zime ne posmrzavamo i pored svih pokreta. —
Ali kaži mi, Vinko, šta, u stvari, znači ta reč "pokret"? —
Njeno pravo značenje je kretanje bilo u fizičkom, političkom, književnom,
filozofskom ili drugom delovanju, kao što je, na primer, umetnički pokret i
tako dalje. Za nas partizane znači poći napred s mesta na krm smo zastali ...
Kako da ti kažem, katkad ta reč znači ... i bežati. A zatim ... —
Da, znam. To znači hodati po dvadeset i sedam sati, kao ono u decembru, znači
prevrnuti kazane s gotovim ručkom da te kao budalu ne zakači zrno... To si naučio
od mene. —
Šta je, komandiru? Vidim da si danas pesimistički raspoložen. Nešto nije u
redu!? — upitao je Vinko. —
Ne obraćaj na to pažnju, Vinko. To se svakome dešava, zar ne? Reci mi radije
koji je pravi cilj tvoje posete. — Pa, eto: iz aviona su nam saveznici bacili ampule seruma protiv tetanusa i trebalo bi vakcinisati sve odreda. Došao sam da s tobom utanačim kad i kako ćemo izvesti ovu "operaciju". U kući u kojoj je bila smeštena komanda čete, jednoj od retko neoštećenih u seocetu, sve je bilo spremno za početak vakcinacije protiv tetanusa. Upaljena vatra, lonci s ključalom vodom puni igala i špriceva, kutije sa ampulama seruma, alkoholom itd. U praznoj, velikoj sobi, koja je zauzimala čitavo prizemlje, uz jedan zid je bila prostrta slama prekrivena vojničkim ćebadima: to su bili "kreveti" članova komande. Sem toga, tu su se nalazili jedan veliki sto, nekoliko klupa i ognjište u jednom uglu. Život je normalno tekao u kuhinji, dnevnoj i spavaćoj sobi, ali sada su njeni "zakoniti" stanovnici bili poslati na spavanje na tavan, među klipove kukuruza, sa svim onim što su imali. Pokrivačima, odećom, krevetskim rubljem i drugim etvarima napunili su sanduke. Vlasnica kuće, jedna siromašna udovica, celoga dana se vrzmala oko ognjišta i s vremena na vreme ponudila bi partizanima poneki dobar, pečen krompir, prženo parče hleba natrljanog belim lukom, klip kukuruza. Sve su to bile poslastice. Toga dana, kada je videla da se vrše velike pripreme, kada je videla "doktora", bolničare, gorela je od radoznalosti da sazna šta to partizani spremaju. Ali već je bila navikla da ne zapitkuje. Zato je davala srcu odušku razgovarajući s ćerkom Danicom, Danica! O njoj je sanjala čitava četa i zbog nje bila uzbuđena. Bila je to kršna seljanka, gotovo devojčica, nimalo ružna, prostodušna, dobra, na svoj način otmena. To je, možda, bila prva žena, zaista žena, koju su naši vojnici u neposrednoj blizini videli posle 8. septembra. Ranije bi im se retko pružila prilika da stanu u kakvom selu. A onda, to su većinom bila muslimanska sela (u njima su žene zatvorene u kući). Zato je bilo razumljivo što su se svi uznemirili zbog Danice, počev od komandira pa do poslednjeg vojnika. Ali svi su znali naredbu: žene ne postoje! Koga bi uhvatili u prestupu, slabost bi platio životom. Činjenica da se Danica spremala da s majkom prisustvuje vakcinisanju bila je malo neprijatna komandiru. Više bi voleo da je pošla na pašu, kao prethodnih dana. Ali nije imao hrabrosti da joj to kaže, a nije mogao ni da joj to zapovedi, jer je poštovanje civila bilo za partizane svetinja. I tako poče vakcinisanje. Jedan po jedan sa komandirom na čelu vojnici su ulazili u sobu, svlačili se do pojasa i stupali pred "doktora". Vinko je neumoljivo zabadao iglu u grudi svakom vojniku, dok su ga dve žene radoznalo posmatrale. Pa i komandir čete kad je ispunio svoju dužnost uzeo je da posmatra kako se drže njegovi ljudi. Bilo je zanimljivo videti kako je svako od njih na različit način podneo ovu "operaciju": poneko bi okretao glavu da ne vidi iglu, poneko je zapanjen posmatrao kako mu prodire u meso, poneko bi čak prebledeo. Sve reakcije su se ogledale na licu ljudi. I nije se moglo reći da su se hrabri i u ovom slučaju hrabro držali. —
Vinko — upita odjednom komandir — jesu li, zaizsta, uopešne ove injekcije? —
O, da! Mnogo. Primaju ih svi vojnici, ali mi ih, na žalost, dosad nismo imali.
Ja smatram da bi svaka vakcinacija morala da bude obavezna za sve. I u vreme
mira. Tako bi se izbegle mnoge boleštine. A ti, majko — reče obraćajući se
srpski domaćici — znaš li šta mi ovo radimo? —
Ne znam, sinko. Ali verujem da je to nešto dobro, jer vidim da svima to činite. —
Znaš li, bako, šta je to tetanus? —
Kako da ne. Nevenkin sin iz ove kuće preko puta imao je tri godine kad se ubio
na ekser i umro od tetanusa. Tako su kazali u bolnici. —
E, vidiš, a kad primiš ovu injekciju, ne možeš se razboleti od tetanusa, pa
ni kad se ubodeš. —
Istina? — Istina, majko. Hoćeš da i tebi damo jednu injekciju. Vinko
se nije šalio kad je ovo upitao. Štaviše, cilj mu je bio da ubedi i civile da
se vakcinišu. Tim pre što je ampula bilo napretek.— Šališ se sa mnom,
doktore! —
Časna reč, govorim ti najozbiljnije, majko. Hoćeš li? — Ne, ne, sinko. Šta će to meni sada? Ja sam već stara. Ali Danica bi mogla da primi taj lek. Ona mora da se čuva bolesti. Još je mlada. Ono nekoliko prisutnih vojnika (sada je vakcinisanje bilo pri kraju) upreše poglede u Danicu. Ona je stajala pored ognjišta i prela. Na sebi je imala prostu suknju od grubog sukna, dugačku i ovčji kožuh. Kad je opazila da je svi posmatraju, porumenela je i oborila pogled. Zatim poče pogledom da preklinje majku. — Hajde, Danice, hajde! Čula si kako doktor kaže da je to dobro. —
Moram li, majko? — Da, kćeri. To je za tvoje dobro. Tada Danica ustade, odloži preslicu na stolicu i priđe Vinku, koji se zaposlio oko svojih ampula. Kad shvati da je "doktor" sve pripremio, sasvim prirodno, ne stideći se ni najmanje, skide kožuh koji joj skliznu niz ruke. Ispod kožuha je bila naga. Komandir i vojnici razrogačiše oči i odjednom porumeneše, a Vinko je sa špricem u rukama očevidno prebledeo. Ali niko nije imao hrabrosti da gleda taj rascvetani cvet, pošto su svi shvatili da se devojka tako spremno svukla zato što je bila naivna, a ne zato što je bila bezočna. Komandir se okrenu i vojnici iziđoše. Samo je Vinko morao da gleda devojčinu golotinju, a posle toga svi su popili po čašicu šljivovice, da bi im krv ponovo prostrujila u venama. Đuzepe MARAS
|