SPASLI SMO RANjENIKA   Rudarska četa je bila u proleće 1944. godine na položaju iznad sela Šipova, u okolini Mrkonjić-Grada, udaljena od bataljona oko tri sata hoda. Između ostalog, njen je zadatak bio da se poveže s 2. crnogorskim bataljonom, koji je bio levo od nas. U to vreme u bataljonu je formirana jurišna desetina, sastavljena od najboljih i najhrabrijih omladinaca. Iz naše čete u njoj su bili Milan i Anđelko. Kako se zatekla kod nas baš kad je trebalo uspostaviti vezu s Crnogorcima, ona je upućena na taj zadatak. Jedva ako je prošlo pola sata od odlaska desetine, a već se čulo oštro puškaranje. Malo zatim došao je Milan i rekao nam da je desetina naišla na nemačko-četničku zasedu. Razvila se kratka, ali oštra borba. Bilo je ranjenih i s jedne i s druge strane. Od naših je najteže ranjen Anđelko. Dok se zaseda sa svojim ranjenicima povukla u selo, koje je bilo udaljeno oko jedan kilometar, pola boraca naše desetine krenulo je u susret 2. crnogorskom bataljonu, a Milan se s lakšim ranjenicima vratio u našu četu i obavestio nas da je Anđelko teško ranjen, te da ga treba izvući. Ja sam tada bila politički delegat voda i, u isto vreme, vodna bolničarka. Ne čekajući ni časa, pošla sam zajedno s Milanom da pružim pomoć ranjenom drugu i da ga izvučemo. Od oružja sam nosila samo pištolj i jednu bombu okačenu na opasaču. Milan je imao pušku. Polako smo se provlačili kroz borovu šumu. Bili smo pripravni da svakog časa stupimo u borbu u slučaju neprijateljevog napada. Žureći, putem sam stalno mislila na ranjenog druga — kako da ga što pre i najlakše izvučemo iz opasnosti, Približivši se Anđelku, zatekli smo ga samo nekoliko metara dalje od mesta na kome ga je Milan ostavio. Iznenadili smo se kad smo videli da na sebi ima samo rublje obojeno krvlju. Izgubljeno je gledao oko sebe, a kad smo mu prišli, s naporom je rekao: — Hvala vam što me niste ostavili. Isprekidanim glasom objasnio nam je da su ga skinuli četnici, udarali ga nogama i, najzad, ostavili misleći da je mrtav. Odmah sam ga previla. Trebalo ga je spremiti za nošenje. Tek tada smo primetili da u brzini nismo poneli nosila, bez kojih ga je bilo nemogućno preneti, jer je bio teško ranjen na šest mesta. Rešili smo da Milan opet pođe u četu do nosila i da uz put povede seljake koji će nam pomoći da prenesemo Anđelka. Ja sam ostala da ga sačekam kraj ranjenog druga. Osmatrala sam selo, u kome su bili Iemci i četnici: četnici su ulazili u kuće i iznosili sudove s mlekom i hranom i otimali se oko toga. Odjednom sam primetila pet ljudi u uniformama koji su pošli od sela pravo prema nama. Kad su se približili, prepoznala sam među njima i Nemce. Objasnila sam Anđelku da treba da se sakrijemo dok Nemci prođu. Odvukla sam ga dublje u šumu, pod jednu jelu, i maskirala ga granjem i lišćem, a sama sam se sklonila pod drugo drvo i dobro prikrila granjem. Držala sam bombu u pripravnosti. Drhtala sam i strepela najviše zbog toga da ne naiđe Milan s nosilima. Malo zatim čulo se pucketanje granja pod koracima nemačkih čizama, a zatim i razgovor. Dva Nemca i tri četnika zaustavili su se baš tamo gde je Anđelko ranije bio, očevidno njega su tražili i pri tome primetili da tragovi krvi vode pravo do mesta na kom je ležao, na šta ja nisam ni pomislila dok sam ga skrivala. Idući tragom krvi, četnici su psovali: — Majku im partizansku — odvukli su ga. Koraci su se već čuli u mojoj neposrednoj blizini. Zlikovci su zastali, a onda su opet ugledali krv. Brzo su pošli pravo na Anđelka i počeli s njega nogama razgrtati granje. Izvukli su ga, gurali nogama i tukli po glavi. On je prikupio svu snagu da se ne bi odao da je živ. S jezom i užasom pratila sam taj potresni prizor. Zatim je jedan od četnika, videvši da je Anđelko previjen, rekao Nemcima, natucajući nemački, da u blizini, sigurno ima još partizana i predložio, pošto ih je svega petorica, da pođu nazad. Nemci su još nešto gunđali, pa su se onda svi uputili prema selu. Polako sam se izvukla iz svog skloništa i prišla Anđelku. Videvši da je još živ, mada je bio u nesvesti, brzo sam pošla prema četi u susret Milanu. Ubrzo sam ga srela s trojicom seljaka. Ispričala sam im što se desilo, pa smo u najvećoj žurbi stigli do Anđelka, stavili ga na nosila i poneli prema četi. Tek što smo s nosilima prešli potok i počeli polako da izmičemo između drveća, tišinu preseče štektanje puškomitraljeza upravo s pravca odakle smo sa seljacima izneli ranjenog druga. Zaplašeni pucnjavom, seljaci su istog časa spustili nosila nameravajući da beže. Zar sad da ostavimo ranjenika kad je najteže već izdržao? Svesna sam bila da to ne smemo učiniti. Strogo sam im rekla da se ranjenik ne sme ostaviti, a Milan je dodao da ćemo nas dvoje pre poginuti nego ga ostaviti. Tako smo ih naterali da ponovo uzmu nosila i krenu prema četi. Nemci su i dalje pucali. Meci su praštali po šumi i oko nas, ali smo, srećom, svi stigli nepovređeni do čete. Zora KRCUNOVIĆ -VUČIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument