POVERENJE   Januar 1944. godine. Četa obezbeđuje štab brigade koji se smestio na Petrovom polju. Tek smo izašli iz borbi koje su vođene po dubokom snegu i jakoj hladnoći. Koliko li ćemo vremena ostati na obezbeđenju? Nekoliko dana ovako, ne bi bilo naodmet. Sneg, hladnoća i neredovna ishrana iscrpljuju kao i marševi, po kojima je 1. proleterska poznata, a ovde je — kao u gnezdašcu. Topla kućica, dva sigurna obroka u danu, malo stražarenja i patroliranja, i to je sve. Moglo bi se tako živeti i sto godina. Nađe se i prilika da se zapuši, da se zapali "cigar duvana"! Odem ja tako u kuću u kojoj je smešten štab, kao bajagi da vidim da li je sve u redu, navirim u sobu pa ako je intendant tu, padne i malo duvana. Kao sporednu dužnost obavljamo neku vrstu stražarske službe. Dat nam je na čuvanje neki ustaša, kojeg u štabu povremeno saslušavaju. U kući gde ga držimo uvek nas ima nekolicina. Iznenađenje me je dočekalo jednoga dana kada smo se vraćali s ručka. U kući smo bili ostavili desetara da čuva zatvorenika. Zatekao sam ga bledog kao sneg. Zatvorenika nigde. — Druže komandire, — promuca desetar — objasniću sve. Zagorčio mi je tada sve prijatnosti koje sam imao na ovom odmoru. Osećao sam kako se ježim, ni reči da smognem. — Bilo je hladno, a drva više nije bilo. Izašao sam časkom po drva. Ko bi i pomislio da će onaj, vezan, da beži. Ali kada sam se vratio, nije ga više bilo. VRAĆENO Zaćutao je, gledajući nas redom. — I ti si mi neki vojnik, borac — promuklo mi je izašlo iz grla. Pomislio sam na sramotu, na poglede kojima će me drugovi u štabu meriti kad im budem podnosio raport o bekstvu zatvorenika. — Kad se to desilo? — povikao sam, setivši se da bismo ga možda još mogli uhvatiti, jer vezan nije mogao daleko otići. Nisam ni sačekao odgovor. Pojurili smo napolje. Trag opanaka vodio je prema dubokoj jaruzi. Sjurili smo se dole i uspeli se na drugu stranu, ali odbeglog nismo videli, iako je pogled dopirao daleko. Tragova više nije bilo. Napustili smo gonjenje. Preseo mi je odmor, i toplina, i redovni obrok, i ležanje. I gde da mi se to dogodi kad sam već stekao i neko poverenje. Baš sam ti ja neki ozbiljan vojnik! Jadna ti majka, lep si mi ti komandir — vrzmalo mi se po glavi. Ali neće to tako i ostati. Jest da je pobegao, ali mu je kuća na pet sati hoda odavde. Saznao sam to od drugova u štabu, kad sam im javio šta se desilo. Prošlo je bilo od tada deset dana. U ponoć smo krenuli. Poveo sam dve desetine. Pred osvit nas je vodič doveo do blizu kuće odbeglog ustaše. Kuća je bila u pola brda, koje se od nas dizalo u oštrom nagibu. Jednu sam deeetinu poslao da obiđe kuću i da s vrha brda, čim svane, pođe pravcem prema kući. S drugom sam ostao ja, u zasedi. Svanulo je. Nisam mogao videti kad je desetina prišla kući, no najednom smo ugledali čoveka kako juri nizbrdo, kao mahnit. Razređena vrsta desetine izašla je iza stabala s puškom na gotovs. Čovek nas je ugledao tek kad je bio na dvadesetak metara od nas. Zaustavivši se, napravio je kretnju kao da će poleteti u stranu, ali je odustao. Polako nam je prišao. I sad se smejem kad se setim šta mi je tog časa palo na pamet da mu zapevam. Deo jednog šlagera, koji je bio poznat pre rata, a čije su reči počinjale: "Ti si moja Greta Garbo, ti si za me ceo svet!" Dr Pavle LEVKOVIĆ DOKTOR Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument