IZMEĐU DVE VATRE   Zima. Prva polovina januara 1944. godine. Kraljevački bataljon bio je na položaju između zaeeoka Brda i brda Ovčine u eelu Vitovlju. Skoro celo vreme padao je gust sneg. Grupa boraca je radosno gledala u krupne bele pahuljice kako u obliku zvezdica padaju i tope se na dlanu. Iako svi nisu bili dobro obučeni, borci ipak nisu osećali hladnoću. Neki su glaeno razgovarala o svom detinjstvu — igri po snegu, Snešku i sličnim vragolijama i radostima koje sneg donosi. Razgovor je prekinuo stražar viknuvši da neko od boraca pozove komandira čete — jer je primetio neprijateljevu kolonu. Svi borci su za tili čas bili spremni za borbu. Sačekali smo da nemačka kolona dođe do sredine, a onda smo osuli paklenu vatru po koloni koja se polako kretala po dubokom snegu. Nemci su bili iznenađeni. Nismo im dali ni da se razviju za borbu. Bio je to bataljon 1. brdske divizije. Odlučna borba završila se za pola sata. Raspršili smo neprijateljevu kolonu na sve etrane. Imao je blizu 50 mrtvih i ranjenih. Tu i tamo ležali eu nemački ranjenici koji nisu uspeli da se izvuku. I mi smo imali nekoliko ranjenih, a poginuli su politički delegat Vojče Andrejević i borac Marko Topić. Istog dana smo ih sahranili. Posle borbe čete su razmeštene po kućama da se odmore do noći, jer se svakog časa mogao očekivati pokret. Zaplenili smo nešto oružja, municije, sanitetskog materijala i skoro celu bataljonsku komoru. Zarobili smo desetak Nemaca. Među njima je bio i jedan kapetan. Pod utiskom poraza rekao je drugovima u štabu bataljona da je prošao sva evropska ratišta i da je njegova jedinica najdublje prodrla u Sovjeteki savez, da su poboli zastavu na vrh Kavkaza, ali da im još niko nije napravio takav dar-mar. Spuštao se mrak. Upravo smo se odmarali, kad u kućicu našeg domaćina uđe jedna starica i reče komandiru da se u njenoj kolibici, nedaleko odatle, nalazi jedan teško ranjen mladić, iz sela. Ne čekajući naređenje komandira, rekoh mu da ću poći sa staricom. Pograbih svoju torbicu s materijalom i krenuh žurno kroz mrak. Starica je tapkala za mnom i govorila: — Bog ti pomogao dete, kako si hrabra. Nisam se obazirala na njene reči. Za čas smo stigli do kolibe, koja se nalazila u samoj šumici. Stupivši unutra, ugledah mladog čoveka pruženog po zemljanom podu. Bio je ranjen u stomak i nogu. Previla sam ga i posavetovala staricu kako da ga čuva. U stvari, bio je to staričin unuk, koga su Nemci upotrebili toga dana za vodiča. Razgovarajući sa staricom, čula sam neko kretanje po tavanu njene kućice. Upitah baku koga ima na tavanu. Ona mi mirno odgovori da nema nikoga. Međutim, mene je taj šum uznemirio pa sam i dalje oprezno slušala, nastavljajući razgovor sa staricom. Ubrzo čuh ponovo hod. Bilo mi je jasno da nekoga ima na tavanu, ali da starica neće ili ne sme da kaže. Skočila sam do vrata.i za trenutak stala zapanjena. Dvojica Nemaca spuštali su se niz male merdevine s druge strane kućice i glasno razgovarali. Brzo sam potrčala utabanom stazom prema bataljonu — pretrnula od straha da im živa ne padnem u ruke. U jednom trenutku kad sam se zarila u dubok sneg kraj puta, pritajila sam se i čula kako Nemci još uvek razgovaraju ispred kućice. Ležala sam tako nekoliko minuta, i kad više nisam čula razgovor, polako sam se digla i opet pojurila etazom prema četi. Obuzeo me je strašan osećaj usamljenosti. Tek tada sam se pokajala što nisam poslušala komandira i prihvatila njegov predlog da pođe neko od drugova sa mnom. Kad sam stigla na pola puta, primetih da mi neko ide u susret. Ne razmišljajući mnogo, ponovo skočih u dubok sneg, ali sada jasno čuh glas čoveka — domaćina u čijoj je kući bila smeštena moja četa. On me je dozivao da požurim u četu. Sva smrznuta, dovukla sam se do njega. On mi reče da ga je komandir poslao po mene jer je četa dobila naređenje za pokret. U četi sam odmah ispričala komandiru, a zatim i štabu bataljona kako sam prošla previjajući mladića. Bataljon je imao pokret u drugo selo, udaljeno svega oko pola sata. Te večeri nisu mogli da preduzmu ništa ali im je jaeno bilo da se ustvari radi o raspršenim ostacima jedinice koju smo toga dana porazili. Sutradan ujutro komandir je poslao desetara Marina da s desetinom pretraži taj delić šume i likvidira Nemce ako još budu u kolibici ili negde okolo. Marin je, kao i uvek, veselo pošao na zadatak. Desetina se privukla kućici i opkolila je. Vladala je mrtva tišina. Desetar je iznenadno upao u kuću, zatekao Nemce na tavanu sa mitraljezom zavijene u ćebad. Nisu ga primetili dok se nije pojavio. Zgrabio je njihovog šarca i zapucao. Jedan Nemac se svalio pogođen, a drugi je počeo da puca i bacio bombu. Desetar je morao da se povuče. Desetina se rasporedila prema kući i odgovorila vatrom. Počela je borba. Najedared su se iz šume pojavili i drugi Nemci i to iza leđa desetine. Bili su rastureni po šumi pa im je pucnjava pomogla da se prikupe. Našli smo se između dve vatre. Razvila se žestoka borba. Pala su još dva Nemca, ali je bio ranjen i naš mitraljezac. Zatim je poginuo i Marin Ninčević, naš uvek nasmejani desetar. Ostali drugovi su tada sa srdžbom jurišali na Nemce i slomili njihov otpor. Naša desetina se vratila u bataljon noseći svog ranjenog druga i mrtvog desetara. Ma da smo bili zadovoljni pobedom bilo nam je u srcima veoma teško zbog izgubljenog druga. Zora KRCUNOVIĆ VUČIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument