ZAMOR   Učinilo mi se da sam tek legao, kad je neko viknuo: — Pokret, diži se! Neka me ruka prodrmala: — Vodniče, požuri! Otvorio sam jedno oko, kao da se skanjujem. Izgleda da je stvar bila hitna. U kuhinjici u kojoj sam spavao s još nekoliko drugova osećala se užurbanost. Lampa, kojoj je noću fitilj sa plamenom bio zavrnut, gorela je punim ejajem. Ustao sam. Svest se vraćala. Juče nam je bilo rečeno da ćemo pre zore poći u napad. Nastojao sam da požurim. Moje gaće, koje sam sinoć pre leganja oprao, visile su na konopcu čini se isto toliko mokre kao što su bile i kad sam ih obesio. Nisu se mogle obući. Nabio sam na glavu moj ponos — novu kapu partizanku, a gaće sam strpao u džep od šinjela. Bila je noć. Sveža, novembarska, bez mesečine. Bataljon je žurio da se dočepa podnožja brda, da bi odande podišao neprijatelju koji se utvrdio na brdima iznad Turbeta. Uz put sam slušao odlomke razgovora. Prema njemu, jedan bataljon neke krajiške brigade treba da napadne neprijatelja s druge strane. — Bliži se 1944. godina, Hadžika, — govorio sam jednome od boraca koji se našao kraj mene i s kojim sam uvek rado pričao — a mi smo još u Bosni. — Bosna je dobra. — Hadžika je govorio polako i malo otegnuto. — Sva je ona dobra. Siromašna je, pa ipak nas hrani. Uzdahnuo sam. Hadžikine reči podsetile su me na to da sam opet pošao na marš bez parčeta hleba u džepu, iako sam se zarekao da bez njega više neću ni koraka napraviti. Teško je uzdržati se pa ne pojeeti ono parče hleba što ga dobiješ uz obrok, ako ga uopšte dobiješ. — Znaš, Doktore, — nastavio je — ništa mi ne bi bilo teško, ni glad, ni vaške, ni borbe, ali toliki marševi ubijaju. Osećam da ne mogu više. Nije to da ne mogu da krećem noge, ali mi je tako mrsko da svakodnevno prelazim ta bezbrojna brda, u takvoj žurbi, da ću, mislim, prestati da tražim zaklon kao što razuman vojnik radi. Takvo mi je raspoloženje da bih želeo da me pogodi. Pogledao sam ga sa strane. Visoka silueta, koščat, dugačka koraka. Teško je s njim uporedo ići. A sad, gle, teški mu marševi! Lica mu nisam video, ali znam ga dobro. To je lice mirno, ne pokazuje unutrašnja previranja, lice čoveka koji ume da podnese i najteže. Retko se smeje Hadžika, ali se nikad nije ni potužio. Dobar je borac. Mora da je te naše marševe strašno osetio. Možda misli i na kuću? Ne smem u to da dirnem, moglo bi biti još gore. Ni nama ostalima nije baš lako. Kome nije dozlogrdilo to večito putovanje i to uvek — hitno, hitno. Zar i mi nismo toliko puta zaželeli što nismo neka teritorijalna jedinica, bar za kraće vreme, da odmorimo noge, da naprosto zaboravimo te uvek naporne marševe od pedeeet ili više kilometara u dvadeset četiri časa? No zašto da to baš sada izbije kod Hadžike? Ta on je došao ranije od mene. Pregrmeo je petu ofanzivu. Ja sam došao tek početkom septembra i nisam prošao one strahote, ali po pričanju drugova moram da zaključim da je sad, i pored svih napora, nedovoljne ishrane i slabih higijenskih uslova, još dobro u poređenju s onim paklom pete ofanzive, prema onoj gladi i onim naporima. Trebalo bi da je i Hadžika osetio to relativno olakšanje. A ni rat neće, valjda, večno trajati. Pa onda, ni od koga drugoga nisam još čuo da mu je marševanje tako dojadilo da mu se više ne živi. Psujemo pokatkad. To je nekako normalno. Ali želeti smrt? Baš naprotiv. Zamišljam u sebi lica mojih drugova. Uglavnom su to lica iz kojih izbija vedrina i želja za životom. Nema tu mnogo filozofiranja, nema uvlačenja u sebe, nema izgubljenosti. Duše su kao na tanjiru. Razumljivo je što su ta lica ponekad smračena zbog iščekivanja događaja ili zbog napora, no kako malo treba da se ona razvuku u osmeh. — Hadžika, — polako sam počeo — rat mora da je blizu završetku. Nisam u to baš bio siguran, ali činilo mi se da situacija zahteva da se da podrška drugu. — Italija je kapitulirala. Nemačka se sama neće moći dugo održati. Mi ćemo još malo da krojimo po Bosni, pa će i rat prestati. Zar nećemo da dočekamo taj čas? Ja sam,' na primer, uvek mislio da moram dočekati da vidim da smo isterali Nemce iz naše zemlje, da su Nemci pobeđeni, pa onda mi je svejedno makar i poginuo u tom času. A zamisli, Hadžika, posle rata, pa nema penjanja. Nećemo da hodamo ni koraka više nego što je najpotrebnije. Ja ću se lreseliti u neku kuću koja je najbliža pijaci i samo siđem i biram. Ispred mene na stolu za kojim sedim ima uvek da stoji ceo hleb, i to od belog brašna. Znaću da sebi uredim život. Smislio sam već jelovnik za godinu dana unapred. I veruj mi da pure neću jesti najmanje pedeset godina. Nadao sam se i želeo da se Hadžika tim mojim pola šaljivim, pola ozbiljnim razgovorom razvedri i odagna crne misli. Bili smo već na polaznom položaju. Raspored nas je rastavio. Borba je trajala nekoliko sati. Pokušavali smo da osvojimo brda koja je neprijatelj držao. Nismo uepevali. Razlika u položaju i vatrenoj moći bila je zasada prevelika. Ni naša uobičajena lukavstva nisu uspevala. Po onom, naime, što smo vikali i dozivali, trebalo je da izgleda kao da nas ima bar pet puta više nego što nas je bilo. Noć se još držala, ali je poprište borbe bilo osvetljeno, da bi i novine mogao da čitaš. Rakete raznih boja i neprestane eksplozije ručnih bombi načinile su od noći čarobnu, iako strahovitu sliku. Dan je već odavno svanuo. Žestina borbe je s naše strane nešto popustila. Jedinice su vršile rokadu. Neprijatelj se na kraju povukao, ugrožen od jedinica koje su mu prilazile s druge strane. Bilo nas je nekoliko ranjenih. Mene je metak očešao po glavi. Moj ponos, nova kapa partizanka, imala je dve rupe. Ali nisam je ostavio. Bilo je tada još nekoliko ranjenih iz naše čete. Među njima i Hadžika, koji je ranjen u glavu od gelera ručne bombe. Jedva sam izvukao iz džepa šinjela moje oprane mokre gaće. Poslužile su mi umesto zavoja, do dolaska na previjalište, gde nam je drugarica Dunja stavila pravi zavoj. Nekako nismo u isto vreme dolazili na previjalište. Hadžiku više nisam video. Znam da je ostao živ i danas je, valjda u svom Brodarevu, odakle je i pošao da tuče neprijatelja. Hoću da verujem da su ga crne misli bile napustile i da je ono što ga je uhvatilo bilo samo časovito neraspoloženje. Ne bi se to inače ni slagalo s Hadžikinim uvek muškim držanjem. Dr Pavle LEVKOVIĆ DOKTOR Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument