RAKIĆEVI KARAVANI   Držeći položaje iepred Turbeta naš bataljon je, u stvari, štitio oslobođenu teritoriju od ispada neprijatelja iz jakog travničkog garnizona. Dok smo držali ove položaje na muci smo bili bez hrane. Zato jednoga dana drug Rakić, intendant, koji je inače pre rata bio piljar na Kalenićevoj pijaci u Beogradu predloži da se snabdemo hranom sa neoslobođene teritorije. Kao mogućnost da to postignemo, predložio je da pređemo preko planine Vlašića, zaobiđemo Travnik i spustimo se u rejon Lašve i Busovače. Za taj zadatak bio je određen jedan vod s drugom Branom Janjićem i sa mnom, kao političkim delegatom. Dugo som pešačili, bez prepreka, a kada smo došli do prvih kuća u Busovači, neko nas je iz zasede zaustavio povikom "stoj": Tražio je da jedan od nas priđe, a ostali da ostanu na mestu, Bio je to neki čovek, u kožnom kaputu, naoružan puškom i bombama. Predočio nam je da u njihovom selu ima dosta naoružanih seljaka, koje je okupatorska vlast nazvala ustaškom milicijom. Isto tako, rekao nam je da oni neće ni jedan metak ispaliti na pripadnike Narodnooslobodilačke vojske i da ne žele da dolaze bilo u kakav sukob s nama, a da su oružje primili od okupatora iz straha da im ne popale domove i da ih ne mobilišu u domobrane. Objasnili smo mu da od njihovog sela očekujemo da nas pomogne hranom, prema mogućnostima, na dobrovoljnoj osnovi. Ponudio nas je cigaretama i pozvao da pođemo do džamije, jer hoće da pozove hodžu i još neke seljake. Kod džamije se, zatim, okupilo više seljaka; pojedinci su s nevericom gledali u nas, jer je to bilo prvi put da se u njihovom selu pojavila neka jedinica Narodnooslobodilačke vojske. Na ovom skupu je došla do izražaja Rakićeva intendanska sposobnost. Objasnio je seljacima zašto treba da pomognu svoju, narodnu vojsku i predložio im da u selu izaberu narodnooslobodilački odbor. To je četrdeset i treća godina na izmaku. Italija tek što nije kapitulirala, neprijateljeva propaganda o uništenju partizana ne "pali" već ni u ovakvim krajevima gde se prvi put nojavljujemo. Zato nije nikakvo čudo što nas je seljak primio kao da je naša predstraža i što su ostali pristali da se izabere odbor, koji će u ovom slučaju, a i ubuduće, pribaviti ono što se traži za naše jedinice. Odbornici su sami odredili, prema imovnom stanju pojedinaca, koliko će ko da da hrane. Jednima su određivali žito, drugima kukuruz, trećima pasulj, a neki su dali stoku. Jedino su nas molili da ne ulazimo u njihove kuće, jer su muslimani, pa bi to izazvalo zabunu među ženama. Posle izvesnog vremena, na naše veliko čuđenje, počeli su da pristižu seljaci sa po dva ili tri konja natovarena životnim namirnicama; drugi su terali stoku. Ličilo je sve to na pravi pijačni dan. Razgovarali smo sa njima, objaljšavali im našu borbu, ubeđivali ih i učili kako da se odupiru okupatoru. To veliko i neočekivano raspoloženje pokvarili su iznenadni prasak ručne bombe i rafali iz mašinke. Brzo smo svi skočili da zauzmemo položaj u pravcu pucnjave, a seljaci su za to vreme počeli vraćati kućama tovare hrane i stoku, da ih neprijatelj ne bi uhvatio kako nas pomažu. Nastala je zabuna. Neki su trčali i vikali da idu ustaše i Nemci. Svi smo se skupili na jednom mestu, ali nam je nedostajao najpotrebniji, vodnik Janjić, za koga niko nije znao gde je. Kada smo poslali patrolu da vidi šta je s njim, naišao je jedan omanji čovek, u kožnom kaputu i kačketu, i tražio partizanskog komandanta da s njim razgovara, Rekao sam mu da ne može do komandanta, jer je ovaj zauzet važnim poslovima, ali neka meni ispriča ono što bi rekar komandantu. Tada mi je izložio da mu je jedan omanji partizan oduzeo duvan i cigarete i da mu je rekao kako on kao mlad čovek ne bi trebalo da u danima rata švercuje, nego da se prihvati oružja i da se bori protiv okupatora. U međuvremenu mu se učinilo da u selu prilaze Nemci, pa je bacio bombu i ispalio rafal. Odmah sam se setio da je taj mlad čovek naš Brane, i da je on izazvao seljaka da šenluči. Pošto smo se sporazumeli sa seljakom, pohitali smo da zadržimo one koji su hteli vratiti svojim kućama stoku i konje s tovarima koje su nama namenili. Jedva smo to nekako uspeli okupiti i karavan je opet počeo da pristiže. Ispratili su nas iz sela sa 130 natovarenih konja, sa 20 grla rogate stoke i 250 ovaca. Zatim smo se uspeli uz planinu Vlašić i produžili prema selu Paklarevu u kome se nalazio štab bataljona i Rakićeva intendantura. Jovan ŽIVKOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument