S TENKOVIMA NA TRAVNIK   Posle kapitulacije Italije, razoružali smo nekoliko talijanskih jedinica. Tom prilikom smo formirali nove artiljerijske jedinice i motorizovani bataljon 1. proleterske divizije, u čijem je sastavu bilo i tenkova. Pojava tenkova na našoj strani oduševljavala je borce, a unosila paniku i strah kod neprijatelja. Sećam se dobro s kakvim smo ponosom posmatrali naš motorizovani bataljon kada smo se spuštali u Livno i proterali ustaše odatle i iz Kupresa. Gotovo bez borbe smo došli do predgrađa Travnika. Uoči napada na ovaj grad, u kome sam i ja učestvovao kao tenkista, prolazili smo uveče, oko 10 časova, pored boraca 7. krajiške brigade. Pozdravljali su nas i vikali: — Živeli naši tenkisti! Bacali su kape uvis i radovali se kao da će sami tenkovi osloboditi Travnik. Grad su opklolile naše jedinice sa svih strana. Ja sam tenkom išao od Turbeta. Kada je počeo napad, pripucao sam iz topa i iz mitraljeza na neprijateljeve položaje. Ali u isto vreme tenk u kome sam se nalazio počeli su da gađaju protivkolskim topom. Vozač tenka, Talijan, poreklom Slovenac, upozoravao me je da su protivkolski topovi opasni, da je on četiri godine ratovao u Africi i da to dobro zna. Nisam se obazirao na to, mislio sam da se malo uplašio, a verovao sam da našem tenku ništa ne mogu. Potpuno sam tog trenutka bio zaboravio na to šta smo mi radili protiv tih istih tenkova, i to čak bez topova, samo sa bombama u rukama. Vozili smo punom brzinom i pucali. Ali blizu prvih kuća u gradu nešto je jako lupilo u tenk i motor je stao. Osetio sam udarac u nogu i ruku i izgubio svest. Kada sam malo došao k sebi, video sam da mi je ruka slomljena, noga ranjena, a glava u krvi. Vozač ispod mene je bio mrtav. Iako teško ranjen, nekako sam se izvukao iz tenka i legao u jarak. Čuo sam kako legionari viču "ura" i kako mi se približavaju. Znajući šta bi bilo sa mnom ako bi me uhvatili živog, pripremio sam pištolj s namerom da se ubijem. Međutim metak nije bio u cevi, a desna ruka je bespomoćno visila. Tada sam doneo drugu odluku. Kako su mitraljeski meci tukli oko tenka i po cesti, rešio sam da se iekobeljam na cestu da bi me mitraljez pogodio. Stegao sam levom rukom desnu i počeo da se teturam u pravcu naših položaja. Iako mi je na desnoj nozi, od kolena do bedra, sve meso bilo razneto, mogao sam da idem pošto kost nije bila prebijena. Tako sam se teturao nekoliko stotina metara. Neprijatelj me nije pogodio, a ja sam sreo prvu pešadijsku patrolu naših jedinica. Bio sam spasen. Brzo su me odveli do najbližih kuća, gdje su se nalazile bolničarke. Tu sam previjen, a zatim su me kamionom prebacili u bolnicu u Donji Vakuf. U toku noći je izvršena operacija noge i ruke. U centralnoj bolnici 10. divizije ostao sam tri meeeca. Nismo tada bili iskusni tenkisti, nismo se za to nigde obučavali, ali su naši borci to neznanje nadoknađivali hrabrošću i verom u pobedu. Osim toga, bili smo srećni što i mi imamo tenkove, pa nam je to davalo još više moralnog podsticaja i snage u borbi. Posle Travnika, motorizovani bataljon je bio rasformiran. Naši tenkisti su otišli u Italiju da uče. Tamo su ostali do avgusta 1944. godine, kada su prešli u zemlju i u završnim operacijana za njeno konačno oslobođenje dali svoj ne mali deo. Milorad JOVANOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument