NEKA UČI KO PREŽIVI   Krajem septembra 1943. godine iz sastava Splitske brigade i drugih jedinica koje su branile Klis izdvojeno je sto dvadeset boraca i upućeno u Bugojno za popunu 1. proleterske divizije. U Bugojnu, pošto smo prethodno dobili novu odeću i obuću, Mijalko Todorović nam je govorio o značaju i ulozi proleterskih jedinica. Zatim smo podeljeni u dve grupe. Prva, od šezdeset boraca, otišla je u 1. proletersku brigadu, koja je bila na položaju kod Travnika, a druga, takođe od šezdeset boraca, u 3. Krajišku. Sa desetinom drugova koji su pripali 1. proleterskoj raspoređen sam u 1. četu Beogradskog bataljona. Kurir nas je poveo u jedinicu. Uz put smo ga pitali o životu u četi, ali on nije bio raspoložen za razgovor. Očevidno je bio umoran. U četu smo stigli u prvi sumrak. Baš se delila večera i određivala straža. Bili smo gladni i veoma uzbuđeni. Naš prvi susret s komandirom i komesarom, a zatim s vodnikom, političkim delegatom i borcima, bio je tako prisan i blizak kao da smo stari poznanici. Prijatno smo bili iznenađeni njihovom srdačnošću, pa je svakog našeg uzbuđenja i straha od prilagođavanja novoj sredini brzo nestalo. Već od prvih dana radio sam na razvijanju kulturnoprosvetnog života u četi. Taj zadatak sam imao i kasnije, Celo vreme mog boravka u ovoj jedinici. I komanda čete je veliku pažnju poklanjala tome radu, jer je veći deo novonridošlih boraca bio iz redova seoske omladine, koja nije imala mogućnosti da se školuje, pa je prvi put u četi počela da se opismenjuje i uči. Nismo imali prosvetnog radnika ili pedagoga, koji bi ovaj rad vodio po nekom stručnom °istemu, ali smo imali mlađe ljude koji su želeli da uče i ljude koji su smatrali svojom obavezom da im u tome pomognu. Sećam se dobro kako se puškomitraljezac Ilija koristio svakim trenutkom zatišja na položaju da uči i piše slova, i kako se bezbroj puta vajkao da mu je svako slovo teže od jedne akcije. — Radije bih celu noć stražario nego se natezao sa ovim slovima. Meni to treba, ne kažem, ali neka uči azbuku ko ostane živ, a mene pustite da idem u izvidnicu — reče na jednom času Ilija. — U redu, naučio si dvadeset i pet slova i sad prekini, pa kad te budu posle rata drugovi zadržali da u svom selu poučavaš omladinu dobrome, a ti ćeš blenuti u njih i biti ćorav kod očiju — odgovori mu Slavka. — Ala si ti mudra, nisam ni ja najluđi, naučiću što mogu, ali ponekad mi dođe tužno i zamorno. — Milanče Stanković je došao nepismen u bataljon, a sada dobro i čita i piše, primljen je u Partiju i postao politički delegat voda. — Znam, nije on jedini... Učio je Ilija ipak, i osećao da mu to treba koliko i njegov puškomitraljez. A teško je bilo učiti u tim uslovima — gladi, marševanja i stalne neizvesnosti. I bolničarki Slavki Protegi je bilo naporno da uči pisati i čitati. — Ja ukazujem Iliji, a i sama vidim da su ova slova teška kao zemlja. Naučim sve po redu, pa odjednom počnem kako se piše č a kako ć. Zašto neko nije to sve uprostio, pa da govorimo i učimo dvadeset, a ne trideset slova. Ipak je bila uporna, sve dok ispod njene ruke nije izašlo prvo pismo. Radovala se kao dete kada mi je tražila da ga pročitam i ispravim. I pored svih teškoća, rezultati nisu izostali. U četi ubrzo nije bilo nepismenih, a svaki novi borac koji nije znao da čita i piše uziman je na nišan opismenjavanja. Bukvar je za njega bio važan koliko i puška. To je bio i put da lakše shvati politički rad u četi koji <ju sprovodile skojevska i partijska organizacija, da se lakše pripremi za buduće napore i zadatke koji su nas očekivali kao borce 1. proleterske. Sećam se da je na skojevskim sastancima stalno isticana potreba rada na ličnom uzdizanju, jer su proleteri, pored puške u ruci, morali i politički raditi u narodu, objašnjavati im ciljeve narodnooslobodilačke borbe i govoriti im za kakvu se budućnost borimo. Posle jednog sastanka četnog aktiva Skoja, Slavka zakaza sastanak s devojkama u zaseoku u kojem smo boravili. Kada su se okupile, ona im predloži da pevaju. Orila se cela kuća. To je potrajalo jedan sat, a na kraju im Slavka reče da ne zna da drži govor, da je tek naučila pisati, ali da ih moli da pomažu partizane pletući za njih čarape. — Hoćemo! — čulo se uglas. Posebno mesto u našem prosvetnom radu zauzimale su usmene novine. Na njihovom uređivanju radila je većina boraca, pa i oni koji su u četi bili opismenjeni. Znali smo dosta drugova koji su doživeli mnoge uzbudljive trenutke u borbi — toga bar nije nedostajalo — ali je problem bio kako to napisati za usmene novine. Trebalo je pomoći da svoje doživljaje verno i lepo iskažu. Danima se to pripremalo, da bismo se za vreme nekog kratkog odmora, kad je cela četa na okupu, putem tih novina podsetili pređenog puta. Ostala mi je u sećanju slika jednog takvog skupa, kada se posle čitanja uspelih napisa, drhteći, pojavio pred borcima i naš Ilija. — I, i, i ja sam napisao sa mitraljezom. Gađam, a pomoćnik mi dodaje municiju, gledam gde je, a on zabio glavu u šanac, a ja mislim mrtav, povlačim se, a on za mnom, vratim se, a on viknu da su se ostali povukli, ja se ipak vratim, a i Nemci se povukli... Nasta smeh i aplauz. Naročito zanimljivi "školski časovi" bili su iz poznavanja osnovnih pojmova prirodnih nauka, posebno geografije, koja je borcima bila i od praktične koristi. Prosvetnr1 rad smo razvijali preko raznih oblika. I imali smo uspeha. Tako je na kraju u četi pokrenut, na inicijativu komesara Milosava Bojića, i list "Crvena zvezda". Izdali smo samo dva broja. Josip PESAH Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument