| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
NA
BEZIMENOM VISU KOD ARŽANA Sutradan posle kapitulacije Italije brigada je krenula usiljenim maršem
prema jugu, da što pre izbije na jadransku obalu i pomogne dalmatinskim
jedinicama u razoružavanju talijanske vojske, koja je bila u rasulu. Zeleli smo
da snab-demo naše jedinice ratnom opremom i hranom. Najkraći put do obale i do oslobođenog Splita, kome je pretila opasnost od
nemačkih motorizovanih jedinica, vodio je preko Duvna i Aržana. Glavnina brigade je i upućena tim pravcem, a 1. bataljon ka Imotskom, da
izbije na Oriovaču i odatle da štiti bok brigade. Do Orlovače se nismo sreli
s neprijateljem, pa smo požurili da uredimo položaje za odbranu duž
komunikacije od Orlovače do Aržana. Postavljene su prepreke; sva je cesta u dužini
od pet kilometara bila isprezidana kamenjem, a ponegde i prekopana. U ovom rejonu bilo je mnogo podesnih prirodnih zaklona, posebno skloništa:
škrapa, vrtača i pećina, koje su štitile od artiljerijskih zrna i avionskih
bombi. Nemci se ispred Orlovače pojaviše 22. septembra. Najpre su se, kako to i obično biva, u samo jutro susrele nemačka prethodnica i naše predstraže, pa se postepeno borba rasplam-savala. Nemci su napadali do podne bez uspeha. Ali oko 13 casova pojavi se desetak tenkova. Poče da nadleće i jedna "roda". Tako potisnuše naše čete s Oriovače i nakon raskrčavanja ceste Nemci se spustiše u Malu Vinicu. Pre nego što uđoše u selo, mecima zapališe nekoliko kuća. Posle napuštanja komunikacije 1. bataljon se povukao na dve kote sevemo od Aržana, a 3. vod 3. čete ostavljen je na bezimenom visu istočno od sela. Taj vis je udaljen od komunikacija oko petsto metara. Dominirao je cestom. Teško ga je bilo zaobići, a još teže na juriš zauzeti. Tenkovima se, takođe, nije moglo na njega izaći. Na tom uzvišenju vod se rasporedio po prirodnim zaklonima i pripremio za dejstvo. U svako doba ako bi na to bio primoran, on se mogao nesmetano i neprImećeno povući u pozadinu. Komunikacija je, međutim, bila ria dometu streljačke vatre. Komandir naše čete, Janko
Girović, i komandant bataljona, Savo Mašković, dali su nam zadatak u nekoliko
reči: da držimo vis dok nas ne
zbace. Sto duže, to bolje. Komandiru
voda je ostavljeno da odluči kad će se vis napustiti. Posle kraćeg zastanka u Maloj Vinici, Nemci su počeli nastupanje duž
komunikacije. Videvši da je bataljon odstupio nisu uopšte pretpostavili da je
neko ostao na bezimenom visu. Mi smo bili dobro maskirani, a njima se, očito,
žurilo, te nisu ni proveravali da li je prolaz slobodan. Cestom su prolazili
tenkovi, dosta oprezno i polako, na povećanom odstojanju. Posmatrali smo ih ne
otvarajući vatru. Iza tenkova počeše promicati kamioni puni vojnika. Prvi nas
je iznenadio, pa na njega i ne otvorismo vatru. Naiđe drugi, takođe pun
vojske. Išao je polako. Još nije savladao ni okuku koja izlazi iz Male Vinice,
a na njega se sruci vatra iz tri brede i dvadesetak pušaka. Na naše veliko
zadovoljstvo prevrnu se u grabu. Drugi kamion se više ne pojavljuje. Kolona
tenkova, koja je maločas mirno prošla pored nas prema Gornjoj Tijarici,
zastade. Tri tenka se vratiše ka prevrnutom kamionu. Vod se povuče u zaklone,
samo osmatrači ostadoše da prate situaciju. Počeše da nas gađaju topovima iz tenkova. Brzo se uverismo da nam u ovim
škrapama ne mogu ništa. Osmatrač javi da dolazi "roda" od Orlovače.
Spustila se nisko i ustremila prema nama. Iznad nas zaokrenu i spusti jednu
bombu, kakvu do tada nismo videli. Nije ličila na bombu, već više na neku
kantu. Pre nego što pade na zemlju, "kanta" eksplodira, a oko
nas se rasuše male bombe. Kako je
koja padala po kamenju tako je eksplodirala. Gde je koja pala sve je zapalila.
Nekoliko žbunova u kamenjaru je gorelo. "Roda" osu po visu nekoliko
rafala iz mitraljeza, pa preko Orlovače odlete u pravcu Imotskog. Ona tri tenka
nas i dalje zasipaju granatama. Toliko se vatre sručilo na tako malom prostoru
na kojem je razmešten vod! Ne može se proveriti ima li mrtvih i ranjenih, jer
osmatrač ponovo javlja da stroj od oko sto pedeset Nemaca kreće od ceste k
nama. Osmatrač je javljao glasno da su ga svi iz voda mogli čuti. Zato
komandir nije ništa ni komandovao. Vuleta šarcem obori dvojicu Nemaca. Otvoriše vatru i ostala dva puškomitraljeza
i breda. U isto vreme zapraštaše i puške. Komandir oceni po vatri da u
vodu ne može biti mnogo ranjenih ili poginulih. Nastala
je žestoka paljba sa obe strane. Nemci su se pokrenuli s ceste, odmakli od nje
kojih stotinak metara, pa zastali pred žestokom vatrom sa našeg visa. Tenkovi
se ne miču s ceste, ali ne prekidaju mitraljesku i artiljerijsku vatru. Iza
Orlovače ponovo osmotrismo "rodu". Leti nravo k nama. Streljački
stroj Nemaca približio nam se na nekih trista metara. Prikovani
su za zemlju na otvorenom prostoru. Tri tenka ih podržavaju, ali je od toga
malo koristi. Najčešće prebacuju ili podbacuju naš bezimeni vis. Odlučismo se da gađamo avion. Mitraljesci ga uzeše na nišan, i kad se približi, osuše po njemu. Iz "rode" poče da suklja crn gust dim. Ona ipak nastavi let. Neki borci povikaše: "Ta više neće
bombardovati naš vis". Pratili smo je pogledom. Odletela je u pravcu
Gornje Tijarice, ostavljajući za sobom dugačak mlaz crnog dima, a zatim se srušila
negde na cesti u zastalu nemačku kolonu. Pad
je propraćen jakom eksplo-zijom. To je, sigurno, onaj tovar bombi koji nije
uspela spu-stiti na naš vis. No u vodu je iznenadnu radost zamenila teška zabrinu-tost: municija je bila
pri kraju. Uz svaki mitraljez ostao je po jedan redenik od pedeset metaka, na pušku
prosečno po deset metaka. Već smo pomišljali na povlačenje, kad osetismo da Nemci pojačavaju
mitraljesku i artiljerijsku vatru, a streljački stroj ispred nas poče da se
povlači ulevo, prema Aržanu. Pod zaštitom te vatre, cestom su najvećom brzinom pro-micali nemački
prazni kamioni. Laknulo nam je. Nemci su odustali od novog napada na bezimeni
vis. Kad je i poslednji kamion projurio cestom, povukoše se i ona tri tenka. Dok se sve ovo događalo, u Aržanu su se čula zapoma-ganja, a povremeno i
pucnji. Iz sela se dizao dim. Do nas je dopirao miris paljevine. Kad
su se tenkovi povukli ispred visa, vod je krenuo prema selu. Primetili
smo grupicu palikuća. Vuletin šarac ponovo proradi i dvojica njih ostadoše na
pragu kuće koju su u tom trenutku potpaljivali. Ostali
pobegoše ka cesti. Spustili smo se do prvih kuća. Čitavo selo bilo je u plamenu. Zaudaralo je ljudsko meso. Ispred prve kuće,
koja je još gorela, nađosmo troje ubijene dece. Ispred druge, majka i
dete leže mrtvi u zagrijaju. Ispod njih još otiče krv. 5to smo više zalazili
u selo, prizor je bio sve teži. Svuda leševi staraca i dece. Do opaljene
zidine na kojoj je dogorevao krov, na sredini ognjišta, modri se plamen. Gore
ljudski leševi. Više jedne kuće, iza stene, borci pronađoše izbezumljenu
staricu, s unučetom i mačkom u krilu. Dugo smo se gledali. Niti je ona mogla
što da kaže, niti smo mi njoj govorili. Nakon
dugog ćutanja starica je prva progovorila: — Dico, vi ste, sigurno, gladni. U vinogradu ima grožđa. U tim trenucima niko nije osećao glad. Tražili smo samo vode. U spaljenom selu na brzinu smo prebrojili leševe koji nisu izgoreli u kućama. Sto staraca, što žena i dece — oko pedeset. A živa samo ona baka s unučetom i mačkom u krilu. Istina, iz sela su mlađi i snažniji ljudi bili izbegli. Kolonu neprijatelja u njenom nadiranju prema jugu zapadno od Aržana sačekale su jedinice 3. krajiške brigade. Prerna vatri smo ocenjivali da je od nas poodmakla, a da s Krajišnicima ima pune ruke posla. Vratismo se da vidimo rezultate naše borbe sa bezimenog visa. Ispred njega pronađosmo 11 mrtvih Nemaca. Sa onom dvojicom u selu — ukupno 13 mrtvih. Duž komunikacije od Male Vinice do crkve i groblja ostale su velike gomile čaura, puščanih, mitraljeskih i topovskih. Ređi je slučaj da se na bojištu ostavljaju topovske čaure. Po žestini borbe i gomilama ostavljenih čaura na bojištu čovek bi pomislio da je ovde Nemce sacekao ne jedan vod, već, u najmanju ruku, bataljon partizana. Bili smo srećni što smo uspeli da sa tako malom jedinicom izvesno vreme zadržimo neprijatelja i omogućimo našim jedinicama da i iz Splita izvuku više hrane i ratne opreme, tako potrebne našim jedinicama, u koje su došle hiljade novih, mladih boraca. A naši gubitci — dvojica lakše ranjenih. Savo PUZIĆ
|