BILI SMO LJUDI   Prilikom napada na železničku stanicu Raštelica situacija je bila prilično delikatna: u kišnoj noći neprijatelju je bilo lakše da se brani nego nama da napadamo; mi smo morali brzo dejstvovati; sem toga, na stanici se pojavio blindirani voz ... Uopšte uzev, reklo bi se da nije bilo prilike za individualne akcije i avanture. Pa ipak, uprkos svemu, bilo ih je. Nedaleko od železničke stanice nalazile su se košnice s medom. Neko ih je primetio i "snašao se". Ostali, zauzeti borbom, verovatno ih nisu ni pogledali. A kada smo napustili stanicu posle završene akcije, pokisli i umorni, žurili smo da što pre stignemo na počinak. U prolazu smo primetili da su košnice ispreturane, ali ko ih je napao — to je te noći ostala tajna. Sutradan, izjutra, bataljon je nastavio pokret. Duž celog puta mamile su čuvene hercegovačke trešnje. Ali se niko nije usuđivao da zastane. Odjednom, kolona naše 1. čete se uzmuva. Većina boraca prsnu u grohotan smeh. Na licu malog Živka Todorovića tek tada su primetili dve otekline. Svima je bilo jasno da je to od pčela iz Raštelice. To je bio povod da se svi među sobom zagledamo i otkrijemo još jednog stradalnika. U "okršaju" sa pčelama. Nikola Vojinović je baš gadno prošao: lice mu je bilo toliko nateklo da se potpuno izobličio. Jedva su mu se oči nazirale. Time je tajna iz protekle noći bila obelodanjena. Sad već niko nije verovao ni mdlom Živku da ga je, tobože, "nekakva buba ujela". Cela je kolona začas saznala da su njih dvojica u sinoćnjoj akciji jurišali na uljanik, umesto na neprijatelja. Šta ćeš, bili smo neustrašivi ratnici! Ali i ljudi s malim ljudskim elabostima i željama. Pošto je bio slomljen otpor Talijana na Kapku — plena koliko hoćeš! Dimče je našao štopericu, a ja opasač, pištolj i oficirsku torbu. U samom uporištu borba već jenjava. Talijani beže u šumu. Uto bolničarka Jelica Rak viknu: — Ajme, Janjiću, ranjena sam! — Tišina! — rekoh joj. — Talijani su pred nama. Dok su je previli, borba je na Kapku sasvim prestala. c} kako je to već obinaj, počelo je prikupljanje plena. Komandant bataljona traži da predam zapljenjeni pištolj sa opasačem. Šta mogu, pomislih, naređenje je oduvek da se plen mora predati. Zadovoljan sam, ipak, što će mi ostati oficirska torba. Ali, vidi vraga, tada se javi drugarica Jelena, referent saniteta, i zatraži po nekom svom sanitetskom pravu da joj predam oficirsku torbu. Mene tek tada spopade bes, pa ni da čujem. Ama ni da čujem, jer ja sam već video svoju sliku: baš mi lepo stoji ta torba i oficirski šinjel, koji je bio kao skrojen za mene. Sve sam mislio u sebi: eto, i ja, seljačko dete, nosim sad oficirski šinjel, i to šinjel jedne goleme vojske! Kako bi mi se sad u selu svi moji divili kad bi me videli . . . Sa svoje strane, Jelena nije odustala od svog zahteva. Navaljuje uporno, nagoveštavajući da ona torbu ne traži za sebe, kobajagi, nego za potrebe saniteta. A ja, opet, tvrdoglavo ponavljam da je to oficirska torba, da je mala, da nije pogodna za sanitetski materijal. . . Ali ne pomaže, — zaintačila se ona, kao veli: kad je mogao dati pištolj, može i tu praznu torbu. I nikako da prihvati ni jedan moj razlog. Naposletku, meni prekipe, naljutih se i rekoh: — Torbu sam ja zaplenio, a ne ti. Ako i tebi treba ovakva, ima ih dosta kod talijanskih oficira, pa zapleni jednu. Na tome se naša prepirka završi. Jednoga dana, možda i zbog straha da me ne proglase kulakom, povadih svoje stvari iz torbe i ljutito je predadoh Jeleni. A ona i ne počasi — metnu je oko vrata, podboči se i pogleda me prkosno. Ja ćutim i mislim: šta možeš, Brano, rat je! Zagledajući je pažljivije, valjda utehe radi, da bih zadovoljio povređenu sujetu, rekoh u sebi: "Žensko je, ipak njoj lepše stoji!" . . . Eto, bili smo ljudi s malim ljudskim željama. Kada smo saznali iz Biltena Vrhovnog štaba da smo dobili činove, bili smo u selu Paklarevu i na položajima oko Travnika. Radovali smo se i želeli da što pre prišijemo oznake. Ali se u tome isprečila nepredviđena teŠkoća — kako nabaviti srmu? Kao i uvek, neko se setio: seoski pop ima pantljika raznih boja na odeždi i crkvenim amblemima. Pitanje je samo kako da mu to tražimo, a da ga ne uvredimo. Inače, poštujući religiozna ubeđenja stanovništva u tom kraju, prema njemu smo bili veoma pažljivi. Naposletku smo odlučili da nas nekoliko pođe popu — prethodno smo se doterali i uparadili kao da ćemo na svečanost — i da ga zamolimo na učtiv način da nam učini tu uslugu. Kad smo stigli i kad smo se pozdravili, počesmo s popom razgovor izdaleka. Najpre smo ga pitali o tome kako živi u Paklarevu, otkad je na službi i tako dalje. Očevidno, bio je zadovoljan i, ako to nije bilo iz straha ili licemerstva, predstavi nam se kao prijatelj, tako da smo unapred bili sigurni da će nam dati sve što mu tražimo. U pogodnom trenutku jedan od nas pređe na stvar i upita ga da li nam može dati malo bele srme. Pop se iznenadi, ali se brzo snađe. — Pa, malopre je ovde bio onaj vaš oficir Mišić i njemu sam nešto dao. A dao sam i pre toga nekome od vaših. Drage volje daću i vama — reče bogzna kako ljubazno — ali ja nemam bele srme... Mogu vam dati samo žute. — Svejedno je! — reče neko od naših, iako nam nije to bilo od vajde, jer smo dobili samo podoficirske činove, pa nam je trebala bela, a ne žuta srma. S popom smo se rastali prijateljski. Odgovarajuće činove smo prišili i bez njegove pomoći, a ćutali smo o našem "hodočašću". Ćutao je i komandir Mišić o svome. Ali mi smo znali za njegovo, pa bi ga poneko stalno zadirkivao da mu se na desnom rukavu nazire lik nekog sveca. ... Bili smo neustrašivi ratnici. Ali i ljudi s malim ljudskim željama. Branislav JANJIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument