MINIRANjE ZVORNIČKOG MOSTA   Ujutru oko 9 časova sreli smo kurira iz štaba brigade, koji je išao u Vojvođansku brigadu. On nam saopšti da je Zvornik oslobođen. Oko 14 časova pošli smo u grad, ali smo bili "pozdravljeni" mitraljeskim rafalima s druge strane Drine. Sklonili smo se s puta u korito rečice, koja se tu, u Zvorniku, uliva u Drinu. Ušli smo u neku vodenicu potočaru. Naiđosmo na grupu partizana s ranjenikom. Avijacija je počela da bombarduje grad. Bombe su padale i oko nas. Kada je prestalo bombardovanje, grupa partizana iznese ranjenog druga i zatraži da im i mi, mineri, pomognemo. Pitao sam jednog od njih (bio je kurir u štabu divizije) ko je taj ranjenik. Rekao mi je: — Drug Fića, teško je ranjen. Zanemeo sam. Nisam znao šta dalje da ga pitam, niti sam mogao. Srce mi se steglo. Za razmišljanje nije bilo vremena. Već je previjen, ali sada mu je trebalo ukazati i lekarsku pomoć. Skupio sam toliko snage da kažem: — Drugovi, brzo, moramo pomoći drugu Fići. Mineri su se pogledali i jedva progovorili: — Drug Fića ranjen? Hitro smo prišli nosilima i poneli voljenog kome°ara. Bio je u agoniji. Nije davao znake života. Išli smo uz potok, dok nismo zašli za jedno brdašce i sklonili se od puškaranja, koje je dolazilo s druge strane. Produžili smo za selo Snagovo, gde je bio smešten štab divizije. Kada smo stigli i spustili ranjenog komesara, prišli su mu drugovi Koča, Plavi, Roćko i drugarica Cana. Njihovom iznenađenju i uzbuđenju nije bilo kraja. Niko nije mogao da progovori ni reči. Zatim se neko snađe i povika: — Lekara zovite, brže! Malo kasnije, i pored lekarske pomoći, njegovo erce je prestalo da kuca. Jedan život se ugasio prerano. Ugasio se tu, na domaku naše Srbije, Fićine Srbije, u kojoj je on 1941. dizao ustanak. I eto, sada je ostao tu, pred njenim pragom, na večitoj straži. Noć je pala kada emo se spustili u Zvornik. Potražili smo štab 1. brigade. Primili smo naređenje da porušimo gvozdeni most preko Drine. Kada sam čuo te reči, nešto me je zabolelo. Most porušili! Zar nećemo preko njega u Srbiju? Sve do tog časa čvrsto sam verovao da je došao trenutak da se vratimo u Srbiju, da bismo produžili ono što smo započeli 1941. Tešio sam se da je to, možda, ipak neki taktički potez Vrhovnog štaba. Porušiti most i tako zavarati neprijatelja, odvratiti mu pažnju od prelaska preko Drine, a zatim negde — gde se on najmanje nada — forsirati reku i u nezadržljivom jurišu ući u Srbiju. Divio sam se svom otkriću! U štabu smo doznali da je priličan broj ustaša i domobrana prebegao preko mosta u Srbiju. Dosta ih je pobijeno pri prelasku. Neprijatelj stalno pripucava i osvetljava most raketama, jer se plaši da ćemo ga preći. Saopšteno nam je da zato moramo raditi brzo i oprezno. Spremili smo sve što nam je bilo potrebno. Eksploziva i drugog materijala imali smo u dovoljnoj količini. Trebalo je još izvršiti i neke proračune, ali nismo znali dimenzije mosta. Luk mosta prema-Srbiji bio je drven, jer je gvozdeni luk u aprilskom ratu 1941. porušila bivša jugoslovenska vojska, pa su Nemci kasnije napravili provizorni drveni deo koji je služio za prelazak vozila. Pošao sam u izviđanje mosta sa Kićom Pevišićem, rutiniranim minerom, predratnim studentom prava, Dušanom Vrzićem i Kostom Stanićem, rudarima iz Ibarskih rudnika. Privukli smo se oprezno reci i iz neposredne blizine osmatrali. Uočili smo da je lučni nosač prema bosanskoj strani, to jest prema nama, na klizačima i da nije utvrđen. Znači, neće biti teško da se poruši. Vratili smo se da pripremimo minska punjenja. Odlučili smo da u svako punjenje stavimo po deset kilograma eksploziva. Mašinu za električno paljenje nismo imali, pa je mine trebalo aktivirati pomoću detonatora (rudarske kapisle), a za paljenje detonatora imali smo sporogoreći štapin. Spremili smo i druge sitnice: minerske šibice, daske, novine, kanap i tanku meku žicu. Kad smo pošli na izvršenje zadatka, noć je već bila daleko odmakla; tišinu su remetili kratki mitraljeski rafali, pucnji iz pušaka i rakete, koje su povremeno osvetljavale okolinu mosta i bučne talase. Grad je bio turoban i pust. Po njegovim ulicama saplitali smo se o pokidane telefonske žice i gazili po razbacanom kamenu, ciglama i crepu. Nigde da čuješ ili da sretneš meštanina. Krećemo se oprezno uz pratnju patrole boraca Beogradskog bataljona, koji je sa nekoliko manjih grupa poseo obalu Drine. Došli smo do mosta, kraj kojeg su u zakloiima ležali borci. Levo od njega svetlucali su se i pušili ugarci greda porušene i zapaljene zgrade. Hitro smo prišli mostu. Zaklonili smo se za čelične lukove i konetrukciju. Moralo se brzo raditi. Po ranijem dogovoru, Dušan i Kosta su se uspuzali uz lukove i postavljali minska punjenja na visini oko dva metra, a Kića i ja smo ih postavljali na betonskom postolju, na klizače. Pri radu su nam pomagala dva druga: Miloš Plećaš i Dragan Mitrović, koji su nam dodavali eksploziv i drugi materijal. Za to vreme rakete su nekoliko puta obasjavale most. Bližila se ponoć, a mi smo jedan drugom šapatom saopštavali da je sve spremno za paljenje. Preneli smo to i borcima koji su ležali u zasedi kraj mosta, da bi se povukli dalje. Još u toku rada obavešteni su građani da otvore prozore i da se sklone u podrume ili sigurnije kuće. Sve je bilo spremno za rušenje. Tada sam izdao naređenje: — Pali! 'Nastalo je šištanje sporogorećeg štapina, čiju smo dužinu za svako punjenje podesili tako da bi do eksplozije došlo posle dva minuta. Trčeći smo se udaljili od mosta i sklonili u podrum jedne kamene zgrade. Onako zadihani, očekivali smo rezultat. Tišina. Najednom se prolomi eksplozija. Četiri eksplozije, koje smo jedva uspeli izbrojati, jer su gotovo sva četiri minska punjenja eksplodirala U isto vreme. Odahnuo sam. Ali da li je most srušen? — počelo me je odjednom mučiti to pitanje. Ako nije — mi zadatak nismo izvršili. Iz ovog razmišljanja trže me još jedna jaka eksplozija, pa odmah druga, treća i četvrta. Bio sam zapanjen, kao i svi moji drugovi. Otkud osam eksplozija? Ipak smo svi uglas viknuli: — Ura! Za pobedu! Neprijatelj je tada s druge strane Drine otvorio paklenu mitraljesku vatru, koja je trajala oko petnaest minuta. Opet je počeo raketama da nam osvetljava. Spazio sam da je most srušen. Vratili smo se u štab, gde sam izvestio komandanta Boža Božovića da je most onesposobljen za svaki prelaz. Izneo sam da smo, pored naših eksplozija, čuli još i druge četiri, ali da ne znamo kako je došlo do njih i ko ih je izazvao. — Bravo, mineri! Sila ste vi! — pohvalio nas je komandant brigade. Kad smo izašli iz Zvornika i popeli se na staru tvrđavu, svanulo je. Ugledali smo čelično-drveni kolos kako leži srušen u vodi, sem jednog dela luka koji je visio. Most je bio srušen i na "njihovoj" strani. Znači, u isto vreme kada smo mi minirali i neprijatelj je to isto učinio, da bi sprečio naš prelazak u Srbiju! Uveče smo ponovo sišli u Zvornik i porušili preostali deo luka, koji je visio na postolju mosta. Sada je čelična gorostas ili, kako to Kosta duhovito reče, "gomila gvožđurije" cela ležala u hladnim talasima Drine. Milivoje KATIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument