POSLEDNJI PUT S FIĆOM U ZVORNIKU   Sa članovima štabova obavezno su išli kuriri kad obilaze jedinice, a noričto za vreme borbe. Kao pratioci, radi obezbeđenja, razume se, ali još više radi toga da prenesu neku poruku s položaja do štaba, ili susedne jedinice, kad se za to ukaže potreba. Prilikom napada na Zvornik mene su odredili da pratim komesara naše divizije. Toga dana, negde u zoru, iz štaba smo krenuli peške pravo u Zvornik. Pošto sam ranije održavao vezu sa Kragujevačkim bataljonom, put sam dobro poznavao. Stoga smo mogli brzo ići, i već kada se razdanjivalo počeli smo se spuštati niz jednu padinu iznad grada. Desno od našeg puta ostala je zvornička tvrđava u okruženju naših jedinica. Iz nje su se ustaše još uporno branile. Dok smo se spuštali prema Zvorniku, Fića je u više navrata razgovarao sa mnom. A čudni su bili ti razgovori! Kao da ga je bila uhvatila neka nostalgija za Srbijom — najviše je na tom putu o njoj govorio. Zapitkivao me je da li bih voleo otići u Srbiju, objašnjavao mi da su one planine na drugoj strani reke u Srbiji, sećao se prvih akcija i formiranja prvih partizanskih odreda u Srbiji . . . Toga Jutra, što se kaže, puna su mu usta bila Srbije. A umeo je lepo da priča, da pronikne u dušu svakog borca, da ga zainteresuje pričom, da ga razveseli ubacujući razne pošalice. Jedinice određene za napad na grad već su bile u predgrađu. Neprijatelju je ostao jedini izlaz — moet preko Drine, jer je bio potisnut i opkoljen sa svih drugih strana. Inače, u Zvorniku su našli utočište svi oni begunci koji su umakli ispred naših jedinica iz Han-Pijeska, Vlasenice i drugih uporišta. Bili su to mahom zlikovci, rešeni da se bore do poslednjeg daha. Stoga su vršili protivnapade, stoga se trebalo boriti za svaku ulicu, za svaku kuću koja je mogla poslužiti kao uporište. Prvi dodir s borcima Fića je uspostavio baš kada su toga jutra počele ulične borbe. Pošto se upoznao sa situacijom tu, na samom bojištu, zadržao se kratko vreme sa nekim rukovodiocima, dajući im uputstva kako će i šta će dalje da preduzmu. Sećam se da ih je upozorio na to da će ustaše početi da se povlače preko mosta u Srbiju, i da zbog toga treba postaviti šarac tako da čisti sve na moetu. Odatle smo se prebacivali od kuće do kuće tamo gde su grupe boraca zaposedale položaje. Oko nas su padali kuršumi, ali Fića na to nije obraćao pažnju. On je gotovo kod svake grupe zastajao i raspitivao se za gubitke, a posebno za ranjenike. Kada smo se hteli prebaciti preko jedne uličice, drugovi su povikali sa druge strane da tuda ne prelazimo dok se ne likvidira kuća na spratu u samom središtu grada. I, zaista, tek što smo zastali nekoliko minuta nedaleko od toga mesta, začuo se juriš i ručne bombe su počele da eksplodiraju. Sa drugovima iza zgrade na drugoj strani ulice pretrčali smo do jednospratnice iz koje je ustaški teški mitraljez do maločas tukao uličicu kojom smo hteli proći. Iz zauzete kuće lepo se video prilaz na Drinu. Ostalo je da se likvidira još samo jedno uporište, koje je bilo levo od nas, blizu mosta. Neprijatelj je pucao iz zgrada kod samog mosta, bacali su bombe, vršili protivnapade. Bio je to pravi pakao od pucnjave i eksplozija. Fića je ostao izvesno vreme u zauzetoj kući. Pokazivao je na most preko koga su pokušavale manje grupe neprijateljskih vojnika da se prebace u Srbiju. Njegova jutrošnja predviđanja su se obistinila. S druge strane reke četnici i Nedićevci su pokušavali da obezbede izvlačenje neprijatelja čak i artiljerijom. No sve je bilo uzalud. Most je bio izložen vatri mitraljeza koji je postavljen na pogodnom mestu po Fićinoj preporuci. Videli smo kako pojedinci izgube glavu kad ih šarac "oplete" rafalima na mostu. Neki su se pokušavali epasti ekačući u Drinu, neki su uspeli da pretrče i do polovine mosta, ali na drugi kraj, bar dok smo mi osmatrali, niko nije stigao. S druge strane Drine neprekidno su tukli teški mitraljezi i topovi. Njihova je vatra bila usredsređena uglavnom na ulicu koja vodi prema Tuzli. Preko te ulice morali smo se pojedinačno prebacivati do jednog drugog položaja naših jedinica. Otkad je došao među borce Fića je za sve vreme bio raspoložen. Svakom borcu bi nešto kazao. Neke je pohvaljivao, sa nekima se šalio, a ponekogde bi nešto i zamerio. Ali su svi bili zadovoljni njegovim prisustvom, prosto su se radovali što je i on u najvećem okršaju sa njima. Tako je obišao ceo položaj Kragujevčana, popio šerbet kod njih u nekoj napuštenoj kafani i krenuo prema izlazu iz grada. Moglo je biti oko podne. Dan je bio sunčan i topao. Kada smo se vraćali iz obilaska poslednjih delova naših jedinica, sreli smo Plavog. Sećam se: imao je lepe čizme, bio je lepo obučen i, po običaju, propisno zategnut oficirskim opasačem. Kraće vreme su razgovarali o prilazu mostu i njegovom rušenju. Fića je upozoravao da se zaštite mineri dok obave rušenje mosta i ukazivao na vatru koja dolazi iz utvrđenja na desnoj obali Drine. Neposredno posle sastanka Fiće i Plavog, počelo je bombardovanje Zvornika iz vazduha. Ne odustajući od svog plana, Fića je produžio prema izlazu iz grada. Pošto je deo grada i put u pravcu Tuzle bio izložen neprijateljevoj vatri, prebacivali smo se pojedinačno od zaklona do zaklona. Bombardovanje ga je jako zabrinulo. Na svakom zastanku gledao je prema gradu. Neprijatelj je poražen, govorio je kao za sebe, naši su gubici veoma mali — bojim se da će nam ovo bombardovanje naneti teške žrtve. Poslednje kuće na periferiji ostale su za nama i već smo bili u tesnacu kroz koji put vodi za Tuzlu. Tu je bila i poslednja prepreka koju smo prešli idući pažljivo krajem puta. Preko nas su zviždali kuršumi. No činilo nam se da smo već sigurni, jer smo bili, manje-više, zaklonjeni prirodnim zaklonom i kretali smo se desnom stranom puta. Prešli smo tako možda oko pola kilometra. Tada Fića najedanput pade. U prvi mah pomislio sam da se okliznuo, jer smo išli samom ivicom puta. Međutim, kada sam pokuNJao Da ga podignem, on nije mogao da stoji na nogama. Ništa nije govorio. Bio je bled i njegove poluotvorene svetle oči ostavljale su utisak premorenosti. Onda mi se učinilo da MU je pozlilo. Zvao sam ga: Fićo, Fićo . . . On nije davao znaka života. Onako zbunjenom palo mi je napamet da pokUšam sa veštačkim disanjem. Ali ni to nije pomoglo. Ne ZNaJući šta da činim, uhvatio sam ga ispod pazuha i preNeo na levu stranu puta, u jednu zaklonjenu uvalu. Sve se to desilo u neobično kratkom vremenu. Čim sam ih preneo na drugu stranu puta, sa brda su dotrčali neki borci iz minerskog voda. Verovatno su videli kad sam ga prenosio. Zajedno sa mnom, oni se još nisu ni pribrali, a već je došao Plavi i Julka Mešterović. I, kao po dogovoru, niko nije hteo da poveruje u to da je Fića mrtav. Svi su se pitali šta mu je. A on je ležao u čistoj zelenoj travi dok smo mu skinuli bluzu, pa zatim košulju. Svlačeći ga, niko nije primetio rupu na bluzi i košulji. Očekivali smo, ako je ranjen, da će se ispod odela pojaviti krv. Tek posle pažljivog pregleda doktorka Mešterović je našla malu okruglu modricu na leđima. Trag zalutalog metka koji nije imao snage da izbije spreda, na grudi, ali je bio dovoljan da preseče život najmilijeg i najpopularnijeg komesara 1. proleterske. Radmilo VUKSANOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument