| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
Detinjstvo mu je bilo pomućeno siromašstvom i nevoljama koje je sa sobom doneo prvi evetski rat, a mladost tegobama šegrtovanja na izučavanju obućarskog zanata u Beogradu. Iako je živeo i radio pod veoma teškim uslovima, više gladan nego sit, nalazio je snage i vremena i za svoje lično uzdizanje. Do kasno u noć gorelo bi slabo svetlo u sobici mladog obućarskog radnika Filipa Kljajića, a često ga je i zora zaticala sa knjigom u ruci. Kad je 1936. godine primljen za člana Komunističke partije, za sobom je već imao trogodišnje organizatorsko iskustvo iz rada u Ursovim sindikatima. Već tokom sledeće, 1937. godine, postao je član Okružnog komiteta KPJ za Beograd. Pored rada na učvršćivanju i jačanju partijskih organizacija, bio je jedan od najaktivnijih organizatora štrajkova i drugih borbenih akcija radnika u poslednjim predratnim godinama. Filip Kljajić je bio ponosan proleterski borac i nesalomljivi komunist. Kad je, na primer 1940. godine uhapšen — na brodu, na putu za Donji Milanovac, s koferom punim ilegalnog materijala — bio je strahovito mučen u beogradskoj Glavnjači da bi odao ko mu je dao materijal, ali sve što je Vujkoviću rekao bilo je: "Znam ko mi je lredao materijal, ali neću da kažem. Ja sam komunist!" U DANIMA USTANKA Kada je, 4. jula 1941. formiran Glavni štab narodnooslobodilačkih partizanskih odreda za Srbiju Filip Kljajić naimenovan je za člana Glavnog štaba. U tom svojstvu je već 7. jula krenuo iz Beograda "na tereni radi organizovanja partizanskih četa i odreda i njihovog prevođenja u prve okršaje. Na tom poslu revolucionara Fića je obavio ogroman pionirski rad, koji ga stavlja u red najzaslužnijih ljudi za pokretanje i uspešan razvoj ustanka u Srbiji. Duboko shvatajući logiku rata i revolucije, — uveren da će partizanske čete, sastavljene od doskora običnih omladinaca, radnika, seljaka i đaka, brzo postati prave vojne jedinice, samo kroz praktično iskustvo, u vatri borbe — neprekidno je insistirao da se ide u akcije, da se neprijatelj stalno napada i uništava. Mnoge čete su pod njegovim neposrednim rukovodstvom i doživele prvo vatreno kršenje. Fića je stalno bio u pokretu, jurio je iz jednog kraja Srbije u drugi, iz jednog odreda u drugi. Prevaljivao je i po četrdeset kilometara pešice, noću po kiši i blatu da bi stigao tamo gde je najteže, gde je trebalo najviše pomoći. Istupao je na mitinzima, pozivao nove borce pod zastavu slobode i Partije, zaklinjao partizanske odrede, vodio ih u okršaje, kritikovao i pohvaljivao, smenjivao nedovoljno sposobne štabove i rđave komandire, saslušavao neprijatelje i kažnjavao izdajnike. U kratkim predasima između borbi održavao je partijske sastanke, koji su jedinici davali nesalomljivu snagu i činili je sposobnom da savlada prepreke i iskušenja partizanskog rata. Svuda je stizao. I da temeljito pretrese stanje u jedinici, i učvrsti je, i da održi govor na mitingu, i da napiše iscrpan izveštaj o svom radu, i da prisustvuje sastancima Glavnog štaba i vojnim savetovanjima (u Dulenima i Stolicama) i da organizuje partizanske napade na neprijateljska uporišta, komunikacije, rudnike i naselja ... Stekao je veliko borbeno iekustvo pa mu je u toku prve neprijateljske ofanzive drug Tito poverio organizovanje odbrane na valjevskom pravcu. Na izvršavanju tog zadatka Fića je, početkom novembra, ranjen u vrat i u grudi. Teško ranjenog stiglo ga je i povlačenje iz Srbije. BORAC I ČOVEK Krajem decembra 1941. Filip Kljajić je postavljen za političkog komesara Prve proleterske narodnooslobodilačke udarne brigade. Na dan njenog formiranja, u Rudom, 22. decembra 1941; sa belim zavojem oko glave, govorio je postrojenim proleterima o teškom ali slavnom putu na koji će odatle poći. Rane mu nisu bile zarasle ni kasnije, ali mu to nije smetalo da se sav posveti svojoj brigadi. Početkom novembra 1942. godine naimenovan je za političkog komesara Prve proleterske divizije, u čijim je redovima nastavio da neumorno razvija duh druželjublja, bratstva i jedinstva, heroizma, proleterske discipline i revolucionarnog zanosa. Kud god je ova slavna jedinica prolazila, ostajale su u narodu priče o njoj i njenom komesaru Filipu Kljajiću. Odlikovale su ga vanredno humane crte, svojstvene borcu socijalističke revolucije, protagonisti nove etike i iovih odnosa među ljudima. Sredinom septembra 1941. boravio je kao član Glavnog štaba za Srbiju u Kragujevačkom odredu. Jedne večeri dok je hladna jesenja kiša obilno lila, Fića je sedeo među borcima i pričao im pri slabom svetlu lojane sveće o herojskoj borbi španskog naroda i velekoj oktobarskoj revoluciji. Drugovi su ga sa napregnutom pažnjom slušali, samo je kragujevački metalac Živko Grujić — Žiža ušivao cokulu i, gunđajući što mu taj posao ne ide od ruke, remetio tišinu. Fića je u jednom trenutku, bez reči, uzeo cokulu od Žiže i, ne prekidajući pričanje, za kratko vreme majstorski je ušio: dodavši samo: "Evo ti, sad si spreman za sutra". Bio je neumoran pešak. Uvek je išao napred bez konja, i uvek brže od ostalih, iako je bio sav u zavoju. Konja je davao drugima, smatrajući da im je teže. Za vreme celog igmanskog marša, na primer, januara 1942., išao je pešice, a kad je stigao na vrh Igmana, još dok mu je led visio na plavim brkovima, sačekivao je borce, sekao im smrzlu obuću i masirao noge snegom. Voleo je šalu i malo ko ga je zapamtio bez osmeha i vedrine na licu. Takvo raspoloženje je i u najtežim trenutcima umeo preneti na druge. Fića Kljajić je bio uzor političkog komeeara i najomiljeniji čovek u Prvoj proleterskoj diviziji. Poginuo je 5. jula 1943, u trideset prvoj godini života — u tek oslobođenom Zvorniku, od neprijateljskog metka, s druge strane Drine. Proleterrša je bilo teško da shvate da će u nove borbe i pobede morati da bez svoga politkoma Fiće. Andreja MILANOVIĆ
|